U novom izdanju Buka podcasta razgovarali smo sa Nenadom Vukosavljevićem iz
Centra za nenasilnu akciju Sarajevo – Beograd, koji promoviše kulturu nenasilja
i dijaloga.
Juče sam kolumnu završila time da ukoliko fragmentirani
rad u poljima kulture sjećanja i suočavanja s prošlošću sa margine ne nadglasa
dominantne etno-nacionalne narative, kao društvima nam nema pomoći. Je li
moguće danas pomirenje historija, ili smo propustili sve prilike?
Pomirenje istorija i historija je moguće ukoliko dođe do pomirenja ljudi, a
to bi značilo da ljudi izađu iz ustaljenih obrazaca, ratnih, predratnih i
posleratnih na kojima su generacije stasale, a koji su crno-beli i govore o
tome da smo mi dobri, a oni zli. Selektivna sećanja podstiču razdor među
ljudima i logično je da ta vrsta razdora postoji među istoričarima koji utiču
na to na koji način ćemo se sećati prošlosti.
Prošli mjesec je CNA organizovao studijski put
„Sadašnjost naše prošlosti“ za istoričare i historičare sa zajedničkog
prostora.
Mi smo želeli da damo priliku mladim ljudima koji se bave istorijom da
sretnu ljude sličnih profila iz regiona, jer je grupa obuhvatala ljude iz
različitih delova BiH, Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije, da međusobno
imaju priliku da vide mesta sećanja i mesta na kojima su se desile nepravde, a
nisu obeležena i da razgovaraju sa ljudima koji su svedoci tog vremena, ali i
sa onima koji rade na pitanjima sećanja. Ideja nam je bila da im pružimo
priliku da osim onoga što su dobili kroz obrazovanje i svakodnevnicu, imaju tu
nesvakidašnju situaciju da razmene poglede i viđenja sa ljudima sa druge
strane. Društva su nam jako podeljena i sa podozrenjem se često gleda na ljude
iz druge zajednice, ili iz druge zemlje. Hteli smo da podstaknemo ljude na neku
vrstu preispitivanja onoga što znaju i da im pružimo priliku da dobiju uvid u
to na koji način se kreiraju politike sećanja i na koji način se kultura
sećanja uopšte gaji u mestima u kojima smo bili.
Poslušajte razgovor:
Rat u BiH je završen prije više od 2 i pol
decenije, no ratne traume su prisutne u našem društvu. I dalje imamo osjećaj
permanentnog rata, iniciranog od strane etno-nacionalnih politika, obrazovnih
sistema, kućne oralne historije, vjerskih zajednica… Koliko je teško u takvim
sredinama otvarati teme koje se bave izgradnjom mira?
Teško je i mučno otvarati teme koje se tiču izgradnje mira. Mi to radimo ne
zato što nam je stalo da kopamo po prošlosti, svesni da mnoge nepravde i gubitke
koji su učinjeni ne možemo nadoknaditi. Ono što možemo jeste to da se potrudimo
da nam se te stvari u budućnosti ne događaju. Razlog zbog kojeg gledamo u
prošlost jeste da objasnimo odakle ta vrsta neprijateljstva i mržnje sa kojom
stasavaju nove generacije. Postoji ozbiljna pretnja da ta vrsta mržnje preraste
u nasilan sukob, ukoliko se ne preradi i ukoliko se kao društva ne suočimo s tim da
sasvim različito gledamo u prošlost, ukoliko ne uđemo u dijalog i ukoliko ne
potražimo ne jednu zajedničku istinu, nego da uvažimo postojanje različitih i
probamo da razumemo odakle to dolazi.
Kada si sa svojim kolegama i kolegicama prije 25
godina krenuo u ovu avanturu, da li si
vjerovao da će i 2022. biti potrebe za mirovnim aktivizmom možda i više nego
ranije? U međuvremenu su se desili i rat na Kosovu, rat u Makedoniji…
U vreme kada sam počinjao da se bavim ovim, uopšte nisam imao nameru da mi
to bude životno opredelenje i nisam očekivao da ću za 25 godina i dalje raditi
na tome. Moj tadašnji potez da se odlučim za taj posao je bila potreba i osećaj
nužde da je neophodno učiniti nešto da izađemo iz kovitlaca mržnje u kojem su
ljudi živeli u postratnom periodu. Nisam imao viziju da će to toliko dugo
zahtevati, niti sam imao želju da se time toliko dugo bavim, ali me sticajem
okolnosti stvarnost razuverila i pokazala mi da toliko dugo traje. Verovatno je
sve moglo da bude brže da su se oni koji donose odluke ponašali drugačije, ali
očekivati da oni razreše problem je naivno.
Ne osećam da bi mogao bilo šta drugo da radim. Radim ono u šta verujem. Žao mi je što u
zemlji u kojoj živim državne institucije ne prihvataju mirovne politike koje
pokušavamo da razvijemo i što ih zvanična politika ne sprovodi. Na taj način
ostajemo incident. To može izgledati besmisleno, ali pokušavamo dati primer da
je moguće i pokušavamo ostaviti trag nekim ljudima koji će u budućnosti moći da
se nadovežu na to što smo mi radili.
Kod nas se u jeziku vrlo često manipuliše pojmovima,
pa se rat naziva sukob, genocid se negira uprkos međunarodnim presudama, kroje
se istine, uprkos činjenicama koje su suprotne.
Postoji neka vrsta takmičenja među zajednicama koje sebe vide kao aktere
rata, o tome da se bore da dokažu da su oni bili najveća žrtva, iako je to
nemoguće za ovaj poslednji rat u Bosni, pa onda govore o nekom dužem vremenskom
periodu i sabiraju ljudske živote stotinama godina unazad kako bi dokazali baš
to, da su najveće žrtve. A kad to dokažu, to bi na neki način trebalo da znači
da su oprani od odgovornosti za bilo šta što se desilo, jer oni su se samo
branili i nepravde koje su činili su opravdane time što je još veća nepravda
načinjena njima. To je bežanje od odgovornosti i takmičenje ko je najveća
kolektivna žrtva. Čitav naš rad se svodi na to da odbacujemo modele
kolektivizacije krivice i žrtve, uz preuzimanje lične odgovornosti za svoje postupke,
umesto da se svrstavamo u bilo kakav čopor.
Kad pričamo o ratu koji se završio pre 25 godina, ne možemo da ne pričamo i
o ratu sećanja koji se nastavio nakon rata i koji se nastavlja do dana
današnjeg. Ako ne nađemo način da ga završimo, preti nam sudbina devedesetih.
Osim mirovnih edukacija, rada sa veteranima,
obilježavanja neobilježenih mjesta stradanja, velikog broja tribina i
fotoizložbi koje organizujete, književnog konkursa Biber, šta je ono na čemu će
CNA raditi u budućnosti?
Trudimo se da ne pravimo vrlo dugoročne planove, već da naše planove
prilagođavamo onome što vidimo u društvu. Osećam potrebu da rad sa veteranima
koji smatram jako vrednim, a tu grupu predivnom, nastavimo. Neki od veterana su
već umrli i smatram svojom obavezom da na neki način trajno zabeležimo tu
inicijativu koju smo zajedno s njima izneli, a koja je zahtevala jako puno
hrabrosti i jako puno sukoba i pritisaka u njihovim sredinama koje su imali, a
ipak su istrajali u zajedničkom radu na
jedan način koji zahteva divljenje i koji je vredan, a retko ga je bilo gdje
drugdje naći. To je nešto što ću da obećam, da ćemo pukušati da zabeležimo, to
vreme i napor koji su uloženi.