Nemanja Stanimirović je student doktorskih studija kulturologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Član je organizacije Marks21.
“Studenti su prepoznali da danas pristup informacijama diktira onaj koji ima najviše novca, upravo da bi zaštitio svoje poslovanje, te da se upravo u tom neinformisanom mraku kreira definicija same istine” – kaže Stanimirović u razgovoru za BUKA magazin.
Zašto režimu lojalni mediji predstavljaju zahtjeve studenata kao udar na politički sistem Srbije?
Najverovatnije zato što zahtevi to upravo i jesu, iako još uvek studenti nemaju dovoljno samopouzdanja da to sebi javno priznaju. Svaki od zahteva gađa neku od osnova političke vlasti – od nužne nedemokratičnosti i oslanjanja na batinaše u sprovođenju antinarodnih zakona uvedenih po diktatu stranog kapitala, pa sve do deinvestiranja u javne usluge u sklopu neoliberalnih mera štednje. Na mnogim inicijalnim plenumima na kojima sam prisustvovao dok su se diskutovali zahtevi, zajednički sadržalac svih okupljenih bio je otpor ovom režimu i njegovoj politici, dok su zahtevi odabrani tako da budu tek početak borbe protiv Vučića a za pravednije društvo. Da bi se ovi protesti još više proširili i dobili još veću snagu da udare na celokupan sistem, studenti bi trebalo da oberučke prihvate takvo svoje predstavljanje od strane prorežimskih medija, preuzmu narativ i proaktivno kažu – “Da, mi jesmo protiv Vučića i svega što njegova politika zastupa!”
Zbog čega se studentskim protestima daju politički predznaci u režimu lojalnim medijima?
Ukratko, da bi ih delegitimisali. To se pokušava na dva nivoa. Jedan, daleko direktniji, jeste nametanjem veza pokreta sa mejnstrim opozicijom. Vlast je vrlo dobro svesna da im je opozicija zapravo veoma veran saveznik u umirivanju svakog narodnog izliva besa. Većina radnika i radnica nikada neće stati iza pokreta na čije čelo se postavljaju opozicioni političari koji su ili u prethodnoj vlasti sprovodili mere za obogaćivanje manjine ili u svojim političkim programima poručuju da nameravaju da sprovode istu politiku kao i Vučić, samo eto u svilenim rukavicama i sa pošteno stečenim diplomama. Šta više, upravo je veštačko guranje opozicije na čelo pokreta Srbija protiv nasilja 2023. godine bio glavni razlog postepenog umiranja tog do tada najmasovnijeg protesta u Srbiji 21. veku, i studenti danas sasvim ispravno primećuju da je neophodno ograđivati se od takvih političkih predznaka.
Drugi, širi nivo diskreditovanja politikom je kroz asociranja ovako čistog izliva nezadovoljstva sa nekakvom prljavom rabotom poput politike, šire shvaćenom od samih političkih partija. Navodno, slažu se i vlast i opozicija, samo treba da ostavimo institucije i ekonomiju da rade svoj posao, i svima će biti bolje – politika je nepoželjno mešanje u ekonomiju, nametanje partikularnih interesa na uštrb opštih. Stvar je u tome da u klasnom društvu, ma koliko mi žmureli na te razlike, ne može biti opštih interesa. Posledično je i svođenje institucija i politike na neko tehnokratsko servisiranje ekonomije samo recept za nezadrživo bujanje tržišta te istovremenog sve većeg bogaćenja bogatih i sve većeg osiromašivanja siromašnih. Drugim rečima, ograđivanje od politike i izražavanja kolektivnih interesa samo znači olakšavanje našim neprijateljima da nametnu svoje interese jer se politički organizuju. Studenti još uvek nisu kolektivno preboleli tu bolest, što ih koči u efikasnom nastavljanju borbe. Nasuprot tome, treba da naprave razliku između uskog razumevanja politike koje obuhvata samo političke stranke i šire interpretacije koja podrazumeva borbu u javnoj sferi za interese sopstvene društvene grupe.
Postoji li realna volja studenata da komuniciraju sa zvaničnim institucijama?
Mislim da se u samim zahtevima jasno ogleda implicitan pogled da komuniciranje sa institucijama nije isključeno. To nije novitet i predstavlja trenutni odraz snaga – i dalje su zvanične institucije ovog poretka te koje mogu ispuniti zahteve. Ali ono što jeste novo u ovim studentskim pokretima jeste prisustvo, prvo, političke svesti koja po prvi put preispituje same osnove legitimiteta tih institucija, i drugo, maštanja o stvaranju paralelnih institucija i alternativnih prostora koje mogu imati dovoljno snage da preuzmu u svoje ruke vođenje društva (pa i ispunjenje zahteva). Nukleusi tog novog sveta su odavno u nastajanju a sada dobijaju svoj vidljiviji odraz. Još uvek nisu dovoljno snažni da zamene zvanične institucije, i do tog trenutka će morati da komuniciraju i zavise od obećanja režima, ali istovremeno, sa svakim pogrešnim korakom tih zvaničnih institucija, odnos snaga na terenu se menja.
Traženjem omogućavanja pristupa informacijama studenti preuzimaju i borbu medija i borbu civilnog društva. Imaju li kapacitet za tu borbu?
Suštinska nejednakost koja karakteriše celokupno svetsko kapitalističko društvo pogazila je svako obećanje progresivnih tekovina i izborenih sloboda – uključujući i pravo na mišljenje, informisanje itd. Studenti su prepoznali da danas pristup informacijama diktira onaj koji ima najviše novca, upravo da bi zaštitio svoje poslovanje, te da se upravo u tom neinformisanom mraku kreira definicija same istine. Čuli smo letos da Vučić smatra da je projekat Rio Tinta sasvim bezbedan ali istovremeno neće da objavi ugovor sa tom transnacionalnom kompanijom. Slično i sada, u vezi zločina pri padu nadstrešnice 1. novembra, vladajući režim nekonzistentno pokušava da nas ubedi, recimo, da jedino nadstrešnica nije renovirana, i istog dana onemogućuje javnosti pristup celokupnoj relevantnoj dokumentaciji. Drugim rečima, mrak je preduslov njihovog gaženja po našim životima. Sa druge strane, studenti ne mogu sami kvalitativno promeniti institucije poput medija. Eventualno tokom ovog svog upada mogu zapaliti na kratko šibicu u tom tamnom podrumu, ali suštinska promena može doći samo snagom radnika zaposlenih u medijima koji će proterati vlasnike svojih medijskih kuća i potom izneti na svetlost dana sav čuvani materijal.
Kako mediji i civilno društvo u takvim slučajevima treba da reaguju?
Na prvom koraku nužna je solidarnost, ali to je već velikim delom postignuto. Drugi korak, koji se nameće trenutnom pokretu, jeste organizaciono jedinstvo različitih društvenih grupa, uključujući studente i medijske radnike. Oni svi imaju iste probleme i iste gazde te treba zajedno da stanu u isti front. Naš neprijatelj je veoma dobro organizovan i ujedinjen, te se trudi da nas razdeli u hiljadu nepovezanih bitaka kako bi nas lakše pobedio. Toj bačenoj rukavici mi moramo odgovoriti jedinstvenim frontom studenata i radnika!
Da li se studentski zahtjevi mogu iskoristiti za povratak legitimiteta pojedinih institucija vlasti, pod uslovom da postupe po zahtjevima.
Da su se dogodili u drugom kontekstu, pre više godina, možda bi i mogli. Ali ovaj poredak, te i sve njegove institucije, celu deceniju je bio previše krut, nesavitljiv za bilo kakve zahteve, nesposoban da kontroliše otpustni ventil – povremeno otpusti pritisak iznutra. Da je ceo sistem zdrav, verovatno bi se brojna nezadovoljstva odavno predupredila, ali ovolika trulost kapitalističke vlasti u Srbiji stavlja u preveliki nesklad potrebe radnog naroda sa društvenim uređenjem, te je radikalna promena jedini ishod. Pitanje je samo u kom smeru će štap pući – da li će se ceo sistem promeniti nabolje ili će sav ovaj narod povinuti srednjevekovnim uslovima.
Studenti su se u zahtjevima opredijelili za pravac očuvanja integriteta ustava. No, može li se to zaista očekivati od vlasti koja provodi mjere i programe mimo ustava i zakona?
Zahtevi jesu prevashodno defanzivni – traže samo ono što im je već ustavom obećano a što su njihovi prethodnici izborili – i svakako su i dalje unutar okvira ovog sistema. Ali samim činom borbe mnogima se otvaraju horizonti mogućeg. Danas se studentska kritika više ne zadovoljava samo uvidima da ova vlast neće poštovati čak ni minimalan ustav, već se prepoznaje da je potrebno nešto potpuno drugačije, pa da se klatno značajno pomeri u našu korist kako bismo imali daleko veće garancije da se ovakvi krvnici više nikada ne pojave.
Koje su moguće opcije režima za izbjegavanje i potiskivanje zahtjeva?
Svaka vlast koja zastupa interese samo jedne klase mora se zasnivati na dvojakom principu štapa i šargarepe. Problem za režim je što je toliko bahato rasprodavao stranim investitorima svo državno zemljište, te je danas nedovoljno šargarepa za pobrati. Nekakva ideološka vizija o boljem životu i rastu ekonomskog tigra ne piju vodu već duže vreme. Da finansijskih rezervi ipak ima videlo se time što se vrlo lako izašlo u susret svim ekonomskim zahtevima i studenata i npr. prosvetara. Pustio je i neke ljude niz vodu (mada ćemo videti dokle će ih potočić odneti). Ipak, Vučiću nije stalo do radnog naroda ovde jer su temelj njegove vlasti velike kompanije, koje ne dolaze u Srbiju zbog čvaraka ili fontane na Slaviji već zbog jeftine radne snage i zagarantovane diskrecije u kršenju svih zakona. Oni su ti koji se najviše brinu da će se daljim deljenjem šargarepe otvoriti pandorina kutija iz koje bi mogli izleteti i koncepti radnog prava, boljih životnih uslova i javnog uvida u poslovanje velikih kompanija. Istovremeni pritisak odozdo i odozgo je značajno suzio manevarski prostor režimu te je vrlo brzo morao da štapom povuče crnu liniju. Iako policiju verno potkupljuje već decenijama, Vučiću bi ogroman gambit bio ponovno slanje zvaničnih predstavnika sile da biju decu, te se sve više oslanja na paravojne desničarske snage.
Ako su ovo minimalni zahtjevi, koji su to onda maksimalni mogući zahtjevi studenata?
U Francuskoj je 1968. godine skovan čuveni slogan – “Budimo realni – tražimo nemoguće!” Maksimalni zahtevi koje bi režim mogao da ispuni verovatno bi išli u smeru raspuštanja Vlade ili otkazivanja ugovora sa nekom stranom kompanijom. Iako bi i to bila velika pobeda pokreta, čak ni ona ne bi suštinski promenila svakodnevicu velike većine radnog naroda u Srbiji. No, upravo nastavkom uspešne borbe i umrežavanjem sa širim slojem radničke klase, pokret bi mogao da se transformiše iz podređene grupe koja pritiska vlast u društveni faktor koji može samostalno da sprovodi svoju politiku, zadovoljava svoje potrebe i time de facto zameni tu vlast. Tek bi se u tom kontekstu mogli ostvariti pravi pozitivni pomaci u životima ljudi i tu bi se krili istinski maksimalni zahtevi. Iako to trenutno možda zvuči kao daleka naučna fantastika, istorija je prepuna takvih slučajeva eksponencionalnog ubrzavanja toka događaja, te se vrlo lako može dogoditi situacija da ljudi u pokretu prepoznaju svoju snagu i odbiju da polože oružje čak i kada im se ispune nekakvi sitniji zahtevi.
Koji koncept upravljanja integritetom treba da preuzme društvo u ovoj situaciji?
Upravo onim idejama koji su u istinskom interesu apsolutne većine građana: sloboda – jednakost – solidarnost!