<img height="1" width="1" style="display:none" src="https://www.facebook.com/tr?id=198245769678955&ev=PageView&noscript=1"/>

Nemanja Nenadić: Dominira tema „interesa države“

31. maj 2024, 8:36

Nemanja Nenadić je programski direktor Transparentnosti Srbije. U razgovoru za BUKA magazin komentariše probleme predstojećih lokalnih izbora.

„Kao ključni problemi koji bi trebalo da se reše, pored kontrole biračkog spiska, su sprečavanje pritisaka na birače, zloupotrebe javnih resursa u kampanji, razdvajanje javne od partijske funkcije, unapređenje kontrole koju vrši Regulatorno telo za elektronske medije i Agencija za sprečavanje korupcije, kao i pojedina pitanja vezana za finansiranje stranaka, npr. ograničavanje ukupnih troškova kampanje po učesniku, finansiranje kampanje trećih lica, način i vreme raspodele budžetskih sredstava i drugo“ – kaže Nenadić u razgovoru za  BUKA magazin.

Može li se bitno uticati na regularnost predstojećih (ponovljenih) lokalnih izbora?

Nema naročitog razloga da regularnost junskih izbora bude veća nego što je bila u decembru prošle godine jer se ništa bitno nije promenilo. Jedino što će zbog svađa u opozicionim redovima, neke vrste neproglašenog bojkota i razočaranja dela opoziciono nastrojenih birača, vlast verovatno manje morati da poseže za nedozvoljenim sredstvima nego što se razložno sumnja da je to činila u decembru.

Kada je reč o izbornim propisima bilo je nekih promena kroz direktan politički dogovor vlasti i stranaka opozicije koje idu na izbore. Prva je da se izbori u Beogradu i nešto više od polovine gradova i opština održavaju u istom danu, što je postignuto skraćenjem perioda izborne kampanje. Druga je da će na ovim lokalnim izborima pravo glasa imati samo osobe koje su imale prebivalište u istoj opštini i pre jedanaest meseci. Na taj način su, verovatno sprečene neke od organizovanih predizbornih migracija iz opština gde sada nema izbora u opštine gde se oni održavaju. Time nisu rešena sva pitanja koja su bacila senku na decembarske lokalne izbore, pogotovo u Beogradu. Naime, postoji mnogo razloga za sumnju da na tim izborima biračko pravo koriste i osobe koje su po nekom pravnom osnovu prijavile prebivalište u Beogradu, Novom Sadu ili nekom drugom gradu (npr. kao vlasnici stana, kao članovi porodice vlasnika, ili na osnovu saglasnosti vlasnika stana), a da u stvari ne žive (ili ne žive više) ili čak nikada nisu živeli u Srbiji. Nisu razjašnjene ni vrlo neobične pojave prijavljivanja prebivališta u objektima koji se uopšte ne koriste za stanovanje, a gde je verovatno došlo do zloupotrebe i u samom procesu prijavljivanje prebivališta.

Izborne uslove je trebalo unaprediti na mnogo načina, i osnov za to je trebalo da budu preporuke ODIHR, ne samo iza decembarskih, koje su objavljene 28.2.2024. već i svih ranijih izbora. Na tome se ništa nije radilo posle izbora 2022, a posle decembarskih izbora je prvo bilo nekih pokušaja u okviru radne grupe Vlade Srbije. Opozicija i civilno društvo su, suprotno osnovnoj preporuci ODIHR uključeni tek mesec dana kasnije (opozicija 1. aprila, tri nevladine organizacije, među kojima i Transparentnost Srbija, 11. aprila). Nakon više najava, Radna grupa koje je trebalo da formuliše predloge za rešavanje preporuka ODIHR je formirana tek pred 1. maj. Na predlog poslanika jedne manjinske liste, odlučeno je da radnom grupom predsedava član iz civilnog društva, pa je izbor na kraju pao na mene. Pošto sam ozbiljno shvatio tu dužnost, nametnuo sam ritam rada koji je trebalo da donese makar neke rezultate, da svi članovi dostave predloge do 7. maja i da se o njima odlučuje najkasnije do sredine meseca, kako bi se uticalo makar na poslednje nedelje kampanje, izborni dan i kontrolu nakon izbora. Predlozi su, međutim, stigli samo od tri NVO i opozicionih poslaničkih grupa, ne i vladajućih. Glasanje je trebalo da se organizuje 13.5, zatraženo je da se predlozi preoblikuju u formu skupštinskih odluka. Međutim, ni sledećeg dana, 14.5. predstavnici vladajućih stranaka nisu želeli da se o njima izjašnjavaju, zatraživši dodatno vreme za konsultacije, iako je reč o predlozima koji su bili suštinski isti već nedelju dana, a mnogi od njih poznati i mesecima ili godinama unazad. Usled toga je odlučivanje bilo blokirano, jer da bi predlog bio usvojen, mora da postoji podrška dve trećine članova. Ne samo da nisu unapređeni uslovi za ove izbore, već, ako se ne promeni način odlučivanja u radnoj grupi i ne uvede dužnost članova da predlože rešenja za svaki od problema, neće imati smisla da ona nastavi rad ni posle izbora.

Inače, kao ključni problemi koji bi trebalo da se reše, pored kontrole biračkog spiska, su sprečavanje pritisaka na birače, zloupotrebe javnih resursa u kampanji, razdvajanje javne od partijske funkcije, unapređenje kontrole koju vrši Regulatorno telo za elektronske medije i Agencija za sprečavanje korupcije, kao i pojedina pitanja vezana za finansiranje stranaka (npr. ograničavanje ukupnih troškova kampanje po učesniku, finansiranje kampanje trećih lica, način i vreme raspodele budžetskih sredstava i drugo).

Uz sve to, kampanja za lokalne izbore je suštinski dodatno svedena na jednu ili najviše dve sedmice, jer je u međuvremenu trajalo i još traje u medijima sukob između opozicije koja izlazi na izbore i one koja ne izlazi, zatim zamešateljstvo oko validnosti izbornih lista. Kada je reč o vlasti, umesto kampanje koja je zaista vezana za lokalne izbore, dominira tema „interesa države“, a sve u kontekstu raznih spoljnopolitičkih dešavanja (pokušaj prijema Kosova u Savet Evrope, pa potom rezolucija o Srebrenici u UN). 

Da li je uočljiva i izražena funkcionerska kampanja povodom predstojećih izbora?

Funkcionerska kampanja se odvija nesmanjenom žestinom i u njoj ponovo izrazito dominira Aleksandar Vučić, koji je „pozajmio“ svoje ime izbornim listama vladajuće koalicije u svim gradovima. Promocija se odvija kroz razne klasične vidove funkcionerske kampanje (npr. otvaranje nekih gradilišta), ali još više kroz brojna medijska gostovanja na kojima je predstavljen kao predsednik države. Čak ga i na stranačkim mitinzima baš tako najavljuju, a on ne čini ništa da odagna predstavu kako u stvari država stoji iza partijske promocije, što je i po važećim propisima nedozvoljeno.

Aktivni su i brojni drugi republički i lokalni javni funkcioneri, koji izmišljaju razne povode za svoje predstavljanje ili predstavljanje stvarnih ili navodnih uspeha. Imamo i zanimljiv primer gde gradonačelnik Novog Sada tokom tih poseta ide zajedno sa jednom doktorkom koja se čak i ne predstavlja po bilo kojoj javnoj funkciji, već direktno kao prva na izbornoj listi vladajuće koalicije. Naravno, beogradski gradonačelnik, odnosno trenutno „predsednik Privremenog organa Grada“, Aleksandar Šapić, obilato prekoračuje granice svojih ovlašćenja, najavljujući nekakve nove gradske projekte i planove, iako je nadležnost privremenog organa ograničena na tekuće i neodložne aktivnosti. Imamo i široku promociju podele pomoći za roditelje đaka, koja će se realizovati iz gradskog budžeta u septembru, ali je navodno, baš sada bilo nužno da se vrši prijavljivanje. Imamo i promotivne bilborde na sto mesta u Beogradu, koji su ugovoreni još u novembru, tokom prethodne kampanje i koji i dalje stoje promovišući isto ono o čemu vladajuća koalicija govori u kampanji, samo plaćeno direktno iz gradskih para (treba li reći, zakup je izvršen na očigledno nameštenom tenderu).  

Da li su nadležna tijela spremna da ispoštuju preporuke za očuvanje integriteta izbornog procesa?

Ima mnogo državnih organa koji mogu da doprinesu integritetu izbornog postupka i poštovanju zakona. Javno tužilaštvo najpre, koje se na svim izborima ponaša potpuno pasivno. Jedna od stvari koja je predložena na pomenutoj Radnoj grupi, a o kome se na kraju nije ni glasalo, odnosila se upravo na tužilaštvo, da objasni građanima šta je sve kažnjivo, npr. oko kupovine glasova, zloupotrebe položaja i narušavanja tajnosti glasanja, da otvori sigurne kanale komunikacije sa građanima i da redovnog obaveštava javnost o svom postupanju.

Druga ključna institucija je Regulatorno telo za elektronske medije (REM). Iako vrše monitoring i nadziru da li TV i radio stanice poštuju propise, u praksi ne pokreću po službenoj dužnosti postupke uvek kada uoče povrede. Do dana današnjeg nije objavljen celovit izveštaj o monitoringu decembarskih izbora. Nema nikakvog razloga za optimizam da bi sada bilo drugačije.

Agencija za sprečavanje korupcije u kampanji takođe mora da donese odluke po prijavama u roku od pet dana. Taj rok se ne poštuje uvek, jer je vezan za dostavu informacije o prijavi strankama i funkcionerima, a zatim i o postupku odlučivanja. Tu je trebalo izmeniti propise, kako bi se obezbedilo da odluke budu zaista donete i objavljene ranije, a ne, kao u slučaju decembarskih izbora, kada smo dobili odluke o tome da je troje funkcionera prekršilo zakon tek posle tri ili četiri meseca. Problem je takođe i sa sadržajem tih odluka, u mnogim slučajevima, po našem viđenju, bez osnova, Agencija smatra da zakon nije povređen. Čak i kada se utvrdi da jeste gotovo uvek se izriče samo „mera upozorenja“.

Procjena sistema društvenog integriteta kao ključni problem izbornog mehanizma vidi nepostojanje nadzornog tijela za izbore. Kako se taj problem može riješiti?

U Proceni sistema društvnog integriteta istakli smo mnoge probleme koji se odnose na sve segmente vlasti i društva u celini. Kada je reč o izborima, za razliku od, recimo Bosne i Hercegovine (uz sve njene probleme), u Srbiji organ koji sprovodi izbore – Republička izborna komisija – nema čak ni jasan pravni status, nema svoje zaposlene i u celosti je formiran po partijskom ključu (predstavnici poslaničkih grupa u skupštini plus predstavnici izbornih lista tokom izbora).

Inače, kada je reč o Sistemu društvenog integriteta u celini, glavni problemi se odnose na odsustvo proaktivnog pristupa u gonjenju korupcije kod istražnih organa (npr. da ispitaju makar one slučajeve u kojima su istraživački mediji ukazali na moguću korupciju), na grubo narušenu podelu vlasti kroz centralizaciju i netransparentno donošenje ključnih odluka, otvoreno kršenje nekih od najbitnijih antikorupcijskih propisa (u vezi sa upravljanjem javnim preduzećima, državnom upravom i javnim nabavkama) i odsustvo delotvorne parlamentarne podrške nezavisnim državnim organima koje je vremenom dovelo i do znatno smanjenog obima u kojem su ti organi spremni da demonstriraju u praksi svoju nezavisnost u odnosu na vlast i vladajuće stranke.

Šta pokazuje praksa sistema društvenog integriteta: u čemu najviše griješi vlast?

Ne bih rekao da je reč o greškama, već o konceptu u kojem će se zakoni donositi ili primenjivati taman onoliko koliko ne zadire u ključne interese vlasti. Pri tom se i dalje teži očuvanje predstave da Srbija nešto čini po preporukama međunarodnih organizacija i Evropske unije. Dobar primer je onaj za javne nabavke, gde je na traženje EU ukinut zakon o linijskoj infrastrukturi koji je omogućavao da se na najvažnije projekte ne primeni sistem nadmetanja iz Zakona o javnim nabavkama. Mesec – dva kasnije, na predlog Vlade, bez javne i skupštinske rasprave je usvojen poseban zakon za EXPO 2027 koji isključuje primenu Zakona o javnim nabavkama, pa samim tim i mogućnost da se bilo koja firma žali na namešteni tender, pri čemu, po brojnim najavama, taj zakon neće biti primenjen samo na izgradnju izložbenih paviljona i prateće infrastrukture, već i na tzv. Nacionalni stadion u Surčinu, obnovu fasada po raznim gradovima, pa čak i izgradnju puteva i pruga koje su prilično daleko od Beograda.