Ideja je promovisana 
9. maja 2008. godine u Podgorici, u okviru debate sa udruženjima žrtava iz regije o instrumentima za dokumentarisanje i saopštavanje istine o prošlosti. Medijski projekat BUKA prati ovu inicijativu od samog početka procesa.
O aktuelnoj problematici u koaliciji REKOM u BiH, iz koje je u posljednjem periodu istupilo nekoliko pojedinaca i organizacija članica razgovaramo u ekskluzivnom intervjuu sa Natašom Kandić, predsjednicom Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i jednog od pokretača ove Koalicije.
Gđo Kandić, u kojoj je fazi ideja oko REKOM-a trenutno?
Od marta 2009. u toku je intenzivna debata u Hrvatskoj, BiH, Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu o inicijativi za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje ratnih zločina i drugih teških povreda ljudskih prava i o modelu te komisije, čija je skraćenica REKOM. Raspravlja se u lokalnim zajednicama, gde su se zločini događali, u okviru nevladinih organizacija, udruženja porodica nestalih, logoraša i drugih žrtava, veterana, ženskih grupa, intelektualaca, mladih i drugih grupa civilnog društva.
Koje su konkretne aktivnosti dosad implementirane i koji su njihovi rezultati?
Na osnovu debate krajem januara izaći ćemo s Pregledom predloga i preporuka o modelu REKOM-a. Neka važna pitanja iskristalisana su, a o nekim ćemo još diskutovati na brojnim skupovima u 2010. Ima i dilema, kao da li bi ta regionalna komisiija trebalo da se bavi samo rekonstrukcijom događaja ili bi trebalo da utvrđuje uzroke rata te politički i istorijski kontekst. Svi učesnici (3326) u raspravi na 72 skupa očekuju da ta regionalna komisija bude delotvornija u rešavanju sudbine nestalih i otkrivanju tajnih masovnih grobnica u odnosu na postojeće državne komisije; svi podržavaju javno svedočenje žrtava i očekuju da će podstaći saosećanje i solidarnost sa svim žrtvama; ali ima dileme da li bi liste mogućih počinilaca trebalo da objavi REKOM, kao što su neke komsije to uradile ili ne. Logoraši predlažu da REKOM popiše sva mesta zatvaranja i da rezultat bude obeležavanje svih mesta stradanja. Veoma sam zadovoljna raspravom i evidentno je da je sazrela društvena potreba da se započne suočavanje s prošlošću, za koje svi učesnici smatraju da ima smisla kao regionalni proces.
Šta vidite kao glavne prepreke da bi čitava ideja u vezi sa REKOM-om mogla biti ostvarena u potpunosti?
Na prvom mestu strahujem da sadašnje vlasti ne vide svoj interes u bavljenju prošlošću. Plašim se uticaja vlasti na udruženja žrtava i učesnike ratova, da ih ne okrenu protiv njihovih autentičnih potreba za istinom i priznavanjem, da ih ubede da su svi protiv njih i da je svako povezivanja u regionu protiv njih. U poslednje vreme je upadljivo da se srpska udruženja žrtava i porodica žrtava iz Republike Srpske povlače iz procesa, kao po političkoj komandi, iako su ranije učestvovali i podržavali i javno svedočenje žrtava i samu ideju da sve žrtve budu registrovane, i javno priznate, u celom regionu, nezavisno od nacionalnosti. Neka albanska udruženja porodica nestalih predlažu najpre osnivanje nacionalnih komisija, a potom njihovo povezivanje u regionalnu komisiju, za šta se ne zalaže Koalicija koja zastupa osnivanje regionalne komisije (REKOM). Ne vidim to kao neki problem ili prepreku, ali učesnici postavljaju pitanje kako će Kosovo učestvovati u formiranju REKOM -a kada Srbija i BiH ne priznaju Kosovo kao državu. Mi, mislim na Koaliciju, nemamo još uvek odgovor na to pitanje.
Svi se slažu da je proces suočavanja sa prošlošću jako potreban, ali koje su to osnovne pretpostavke za takav jedan proces i koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi svi mogli biti u potpunosti zadovoljni kako se on odvija?
Nema tog procesa kojim svi mogu biti zadovoljni. Već sada imamo slučaj da pojedine organizacije za ljudska prava u Srbiji ne podržavaju regionalni pristup u utvrđivanju činjenica o ratnim zločinima. Te organizacije smatraju da se Srbija mora suočiti sa svojom odgovornošću, a naša Koalicija okupljena je oko ideje da samo regionalno povezivanje oko prošlosti, činjenica o ratnim zločinima, može biti naš izlaz iz prošlosti i garancija da nam se zločini neće ponoviti. U vidu je potrebno imati da smo mi nevladina koalicija koja sprovodi regionalnu debatu, prvu posle izbijanja rata 1991. godine tei da je proverljivo da postoji jaka potreba žrtava da govore o svojim patnjama i da im se ukaže poštovanje, eto i na taj način, što će ih drugi pažljivo slušati. Naše je da sačinimo model komisije, da prikupimo 1.000.000 potpisa kao izraz podrške građana u regionu, a onda da vršimo pritisak na vlasti da donesu zakon o osnivanju REKOM–a. Mi ne možemo zameniti institucije koje bi trebalo da donesu odluku o osnivanju REKOM-a. Taj uslov ne možemo ispuniti, ali prvi put imamo ujedinjena civilna društva oko jedne ideje i naspram države koje nisu voljne da iznesu u javnost sve činjenice.
Kako će se ideja REKOM-a odraziti na situaciju u BiH?
BiH je drugačija od Srbije ili Hrvatske ili Crne Gore što je politička poslušnost građana i ugroženih grupa, kao što su žrtve, veća. U Republici Srpskoj se udruženja žrtava ne usuđuju da učestvuju u debati ako im se naredi da bojkotuju. To u Srbiji nije moguće. Na primer, prošle godine smo u oktobru organizovali veliki skup na Kosovu. Nisu se odazvali predstavnici srpskih udruženja žrtava iz RS, jer ne priznaju Kosovo. Vlasti u Srbiji su pokušali da raseljenje kosovske Srbe odvrate od odlaska na Kosovo, ali nisu uspeli jer su porodice žrtava u tom odlasku po prvi put videle šansu da u Prištini javno govore, pred Albancima, o otmicama i ubistvima svojih najbližih. Za BiH je ovaj proces važan, mislim na društvo, pre svega na žrtve i mlade. Taj proces bi mogao da doprinese i u zbližavanju ljudi, vraćanju poverenja među ljudima i zajednicama, ali političke elite ne vide da im to može obezbediti vlast – potrebno im je da neprijateljstvo traje.