Natan Albahari je narodni poslanik Pokreta slobodnih građana u Narodnoj skupštini Republike Srbije, član Odbora za evropske integracije i član Parlamentarne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO. Diplomirao je na političkim naukama Univerziteta u Kalgariju, a potom magistrirao na evropskim studijama. Kao stipendista Fondacije Konrad Adenauer pohađao je magistarske studije na Univerzitetu u Bonu. Albahari je sa porodicom živio u Kanadi 15 godina nakon čega je odlučio da se vrati u Srbiju.
U razgovoru za BUKA magazin Albahari kaže da je protest „Srbija protiv nasilja“ spontana reakcija ljudi na užasne zločine, zajednički krik i vapaj usmjeren na zaustavljanje nasilja.
„Šef naše bezbednosne agencije je i balkanski Eskobar i Vučićev čovek za vezu sa Rusijom i promoter slogana Srpski svet, koji je direktni derivat onog tako tragičnog pokliča iz 90tih – Svi Srbi u jednoj državi“ – ističe Albahari u razgovoru za BUKA magazin.
Pokret slobodnih građana nedavno je predstavio ideju izgradnje novog studentskog grada koju ste Vi zastupali u Narodnoj skupštini Srbije. Da li očekujete od aktuelne vladajuće većine da djeluje u duhu te ideje?
Nije uobičajeno da opozicija predlaže projekte ovog tipa za koje nema niti moć ni sredstva da realizuje, ali naš beogradski odbor je detektovao da je problem gorući, odnosno da je među 8500 studenata koji nemaju smeštaj u glavnom gradu sve veći broj onih koji zbog znatno povećanih cena stanovanja nemaju načina da započnu ili produže studije. Odgovorna država ne može sebi da dozvoli da u ionako teškoj situaciju ne onemogući studije najkvalitetnijem delu svog stanovništva. Zato smo rešili da izvršimo pritisak na vlast i da predložimo razrađen projekat studentskog stanovanja, na koji nijedna racionalna država ne bi smela da ostane nema. Prošle godine pokrenuo sam ovu temu kroz amandmane na republički budžet, tražeći da se deo sredstava koja su namenjena za megalomanski projekat Nacionalnog stadiona za koji je u budžetu odvojeno gotovo milijardu evra preusmeri na izgradnju novog studentskog doma za preko 4.000 studenta. Studenti bi imali obezbeđeno stanovanje u potpuno novom, opremljenom, komfornom i zelenom studentskom kampusu, sa svim neophodnim sadržajem za dostojanstveno i unapređeno studiranje, na lokaciji koju smo sami detektovali kao pogodnu za ovakvu gradnju. Reč je o lokaciji koja je potpuno devastirana, u državnom vlasništvu i sa koje se stiže do svih fakulteta u gradu gradskim prevozom za najviše 15 min. Prava „brown field“ investicija od prvorazrednog javnog interesa. Naravno vladajuća većina procenila je da ima više navijača nego studenata i da bi više političkih poena stekli oprobanom faraonskom arhitekturom u slavu vladara. Jer, ko još mari za obrazovanje?
Ima li Srbija konkretnu omladinsku politiku i strategiju rada s mladima? Kako ocjenjujete rad državnih institucija u ovoj sferi?
Srbija je do sada imala nekoliko strategija vezano za omladinu. Naravno, ima i najnoviji dokument tzv. Strategiju za mlade do 2030. godine, usvojena je početkom ove godine, i na kojoj su radili predstavnici omladine ispred Krovne organizacije mladih Srbije. Ali ovu vlast ne obavezuju njena programska ili strateška dokumenta, ona su mahom tu da se paradira ispred EU zvaničnika ili za domaću upotrebu kad hoće da se fascinira sopstveno biračko telo. U realnosti, ključni mehanizam koji ova vlast koristi u radu sa mladima je organizovani državni potkup koji sam Predsednik, obično u dogledno vreme pred izbore objavi naciji, pa kao pijani milioner u vidu državne milosti razbaca na ravne časti po sto evra omladini ili penzionerima… O uspešnosti ovakve politike svedoči broj mladih ljudi koji napuštaju zemlju, ne samo u potrazi za boljom budućnošću, nego se spašavajući od poniženja koje im ova bahata vlast nanosi. O tome svedoči i veliki broj studenata koji su organizovano uzeli učešće u protestima Srbija protiv nasilja, koji već mesecima zahtevaju da Srbija postane normalna zemlja. Na taj izazov vlast odgovara tako što crta mete studentima koji govore na ovom protestu i to ni manje ni više u Skupštini kroz govore jednog od ministara. Toliko o omladinskoj politici.
Aleksandar Vulin, direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA) ponudio je stipendiju i školovanje na teret budžeta Srbije za dvije studentkinje iz Bosne i Hercegovine koje su glorifikovale ratnog zločinca Ratka Mladića. Šta taj postupak govori o političkom kursu aktuelne vlasti u Srbiji?
Ovo pitanje zaslužuje mali širi odgovor. Ova vlast došla je na velikim obećanjima – pobediće korupciju i tajkune, EU, rešiće Kosovo, ekonomski tigar na Balkanu i regionalni lider… od svega toga ostalo je, 11 godina kasnije – daj da produžimo ovaj „happy hour“ za nas na vlasti i našu mafijašku hobotnicu.
Evropa je nikad dalje, Kosovo nikad samostalnije i nikad gore mesto za život za tamošnje Srbe, a Srbija je kao jedina evropska zemlja ostala zarobljena u ruskom malignom prostoru i uticaju. Sve te greške i populističko trovanje se sliva u jednu ličnost, u čoveka koji je danas pod sankcijama SAD zbog učešća u međunarodnom lancu trgovine drogom i oružjem! Šef naše bezbednosne agencije je i balkanski Eskobar i Vučićev čovek za vezu sa Rusijom i promoter slogana Srpski svet, koji je direktni derivat onog tako tragičnog pokliča iz 90tih – Svi Srbi u jednoj državi.
Kad vam je takva osoba oličenje režima, onda ne može da vas čudi ni ovaj sramni postupak koji nikad nije ni smeo da se dogodi. Ne može da vas čudi, ali rađa bes i ogorčenje. Umesto da se država Srbija i njeni funkcioneri posvete pomirenju, jačanju odnosa sa našim susedima, da je podrška ratnim zločincima postala tabu u ovom društvu, oni i dalje opstaju na svojim ratnim mantrama i neke sluđene devojke nagrađuju za raspirivanje mržnje među narodima. Neverovatno, ali to je politika ove vlasti: za pomirenje su, ali ne bi da spreče veličanje čoveka koji je osuđen za genocid! To samo svedoči da su se ti prvoborci devedesetih samo presvukli u evropsko ruho, ali da se od nacionalizma kao najefikasnijeg sredstva za osvajanje i opstanak na vlasti na Balkanu nikad i ni po koju cenu neće odreći.
To mi samo potvrđuje da tek kada se do kraja obračunamo sa ovim naopakim sistemom vladavine, Srbija će dobiti šansu da postanje normalna zemlja, dobar sused i istinski član evropske zajednice naroda.
U kom pravcu idu trenutna društvena kretanja prema zahtjevima demonstracija „Srbija protiv nasilja“? Hoće li ćutnja državne administracije i nemar prema ovim zahtjevima dovesti do izostanka podrške stanovništva aktuelnoj vladajućoj većini?
Veliki protest je oslobodio Srbiju straha i uneo pometnju u redove vladajuće stranke. Budući da je nastao kao spontana reakcija normalnih ljudi na užasne zločine koji su pokazali da u Srbiji ne postoji sigurno mesto ni za nas, ni za našu decu, i da je protest predstavljao zajednički krik, vapaj usmeren na zaustavljanje nasilja, za uspostavljanje normalnog društva i države, on nije mogao da ostvari ono što bi se u drugim okolnostima sa onolikim brojem ljudi na ulicama neminovno desilo, a to je trenutni pad vlasti.
Tu distancu od nasilja vlast je shvatila kao slabost, kao signal da samo treba biti uporan i požuriti da se sve u ovoj zemlji vrati na stanje pre tragedije. Zato nepopustljivost prema zahtevima protesta, zato ovo neljudsko guranje tragedije pod tepih i zato ovo perfidno, nezakonito i protivustavno onemogućavanje rada Anketnog odbora u Skupštini Srbije. Zato naprasno povećanja plata i penzija, zato enormno zaduživanje u zemlji sa privrednim rastom koji to ne može da pokrije, zato okupacija svakog pedlja medijskog prostora 24/7 od strane Predsednika…
Ono što njima nije jasno, ono što im ne mogu pokazati nikakva ispitivanja javnog mnjenja, to je da je ispod stvarnosti Srbije otvorena duboka rana, koja ne može da se zaleči, tek tako, sama od sebe. Ne, njeno lečenje zahteva zajednički rad celog društva da pronađe svoje pravo, bolje lice. Ono što oni, u svojoj žurbi da „normalizuju“ situaciju, ne mogu da razumeju jeste to da je ova prva runda protesta bila poslednji pokušaj građana Srbije da se pritiskom i ustupcima političke i društvene prilike vrate u zglob.
Vlast je pokazala da ne može i ne ume da radi na stvaranju normalne Srbije i zato će druga runda protesta biti posvećena stvaranju normalne Srbije, onako kako to jedino može, bez njih. I kao neko ko je učestvovao na svim protestima, disao isti vazduh i delio osećanja sa pobunjenim građanima Srbije znam da je to tako i da ćemo u toj borbi i pobediti.
Da li postoje uslovi za suočavanje s prošlošću u Srbiji? Da li se partije članice aktuelne vladajuće većine mimoilaze u perspektivama ove teme?
Nažalost ne vidim nijednu stranku vladajuće većine koja je zaista spremna da taj proces istinski započne. Poslednji primer Aleksandra Vulina i podrška glorifikaciji Ratka Mladića je samo jedan u nizu poteza ove vlasti koja, ponavljam, zarad pakta koji je još devedesetih sklopila sa građanima Srbije indoktriniranim nacionalizmom ili negira genocid ili direktno promoviše ratne zločine. Od policijske zaštite navijača koji crtaju murale Mladića, gostovanja ratnih zločinaca na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, do negiranja genocida u Srebrenici, uvek ista priča: vlast se čuva nacionalizmom, rusofilijom, i prividom evropskih integracija. To je smisao Vučićevog „catch all“ pristupa politici.
Postoje li bolne teme evropskih integracija? Koja su pitanja i koje prioritete vlast potpuno zapostavlja?
Bolnih tema je mnogo više nego onih dobrodošlih i lekovitih. Ali, ako bih morao da biram jednu, onda je to suštinsko negiranje demokratije. Ovaj režim bi mogao mnogo toga negativnog u svom mafijaškom portfoliju da se odrekne, ako bi u tome video šansu za opstanak na vlasti. Ono što je jasno, njima, Evropi, opoziciji i građanima Srbije, jedino na šta oni ne mogu da pristanu, to je demokratija. Pravi antipod ovog režima je demokratija. Onog trenutka kada bi, na primer, pokušali da liberalizuju medijsku scenu, kada bi pristali na istinski dijalog ili na koncept istinske slobode njih ne bi više bilo. Ako mogu da budem ličan, ja mislim da se radi o nekoj dubokoj grešci u vrednosnom sistemu. Autokratija, populizam su njihovo prirodno stanište i zato je Srbija toliko stagnirala u evropskim integracijama. Promene koje zahtevaju EU integracije od naših vlasti direktno su suprotne mogućnosti da vlast zadrže. I mislim da tu nema pomoći. Uz ovakvu vlast Srbija nikad neće postati članica EU. I nadam se da je svim akterima ove složene političke i geostrateške predstave, to ista misao do sada morala takođe postati kristalno jasna. I što se pre rešimo zabluda o prednostima stabilokratije, šanse da Srbija zaista krene ka EU postaće neuporedivo veće.
Vjerujete li da bi Srbija u skorije vrijeme mogla postati članica NATO pakta? Da li bi to bio konkretan i dobar korak naprijed za Srbiju i za region?
Mislim da članstvo Srbije u NATO nije trenutno tema, pogotovo zato što samo države sa potpuno utvrđenim granicama mogu biti razmotrene za članstvo. Ali mimo toga, apsolutno je neophodno da Srbija ima i održava što bolje odnose i saradnju sa NATO, a pogotovo zato što je KFOR na Kosovu trenutno jedina institucija koja može da pruži bezbednost i zaštiti srpsku zajednicu. Da ne ulazimo sada da je bilo štetno što su članovi te zajednice napustili institucije na Severu Kosova poput policije i pravosuđa. Sve vreme govorim da Srbija mora da ima najbolje moguće odnose sa Vašingtonom, Londonom, Berlinom, Parizom i Briselom, i to uključuje EU i NATO, jer mi pripadamo tom Evro-Atlantskom prostoru i samo kroz savezničke i partnerske odnose možemo da zaštitimo naše interese i obezbedimo bolje uslove za našu zemlju i naše građane.