Jelena Riznić je master sociološkinja, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, istraživačica na Institutu društvenih nauka, aktivistkinja „Ženske solidarnosti“ koja je do sada ispred tabloida „Informer“ organizovala dva protesta nakon objave spornog intervjua sa silovateljem Igorom Miloševićem, a budući da nema odgovora na njihove zahtjeve, iz ove organizacije najavljuju da će ih biti još.
Dosadašnji zahtjevi su bili sklanjanje intervjua sa svih medijskih platformi, prestanak javnog finansiranja tabloida koji ne poštuju smjernice za etičko izvještavanje o nasilju nad ženama, zahtjev da svi mediji poštuju te smjernice i uvođenje registra o silovateljima po ugledu na registar koji već postoji za pedofile, a u saradnji sa ženskim organizacijama koje se time bave. Sa tim i drugim zahtjevima, uskoro će krenuti ka institucijama.
Nakon objavljivanja intervjua u tabloidu „Informer“ sa silovateljem Igorom Miloševićem feministički kolektiv „Ženska solidarnost“ je pozvao na protest. Kako ste se samoorganizovale i jeste li zadovoljne porukama koje su poslane, recepcijom i odjekom?
I više smo nego zadovoljne odzivom i svim porukama koje su tamo poslate. Nakon ova dva protesta, a posebno nakon onog poslednjeg u subotu, jasno je da je ženama dosta ćutanja i trpljenja i da je nužno osvajanje novih prostora da se taj bes negde izrazi i kanališe. Utoliko mi je draže što smo na drugom protestu zauzele centralnu beogrdsku ulicu jer je to u simboličkom smislu važno — ulica je tradicionalno nebezbedno mesto za žene. Vreme je da opet osvajamo te ulice i tamo namećemo svoje vrednosti i zahteve.
Veliki broj medija na našem prostoru se prema temama zlostavljanja žena ponaša senzacionalistički. Šta je uzrok tome? Šta je ekskluzivno u ovakvim pričama, budući da smo im izložene i izloženi od samog djetinjstva?
Uzrok je naravno značajno dublji, ali se može izraziti jednom rečju — patrijarhat. To znači da različite društvene sfere imaju razrađene mehanizme kako pravdaju podređenost žena i nasilje prema ženama. Mediji mogu da utiču na društvo u određenom smislu, ali su istovremeno i ogledalo tog društva. Ukoliko je nasilje prema ženama pojava koja se prećutno toleriše i reprodukuje u institucijama koje žene zapravo treba da štite, ali ne rade to, onda će logično i mediji prenositi te vrednosti. Samo je nama sada konačno toga dosta i zato su poruke sa protesta išle i u tome smeru.
Kad govorimo o uređivačkim politikama koje su neupitno krive, treba spomenuti i publiku. Na koji način se formiraju naše čitalačke preferencije? Koliko mediji, tabloidi, Pink, rijaliti programi i druge stvari formiraju svijest građana, a koliko su proizvodi koje mi kao društvo želimo vidjeti, ili to neki začarani krug bez početka i kraja?
Tu je teško odrediti šta je starije. Ja sam uvek sklona da ukazujem na centre moći i na one koji kroje uređivačku politiku i postavljaju standarde za ono što možemo videti ili pročitati. Širi društveni slojevi, a posebno oni niži, koji nisu predstavljeni u politikama ni vladajućih, ni opozicionih partija, ne mogu da budu oni koje ćemo kriviti što konzumiraju sadržaj koji je dostupan. Ne želim, istovremeno, ni da pravdam one koji to gledaju, ali ponavljam, odgovornost je na drugim instancama da ukinu promociju nasilja (pre svega nasilja nad ženama koje stalno viđamo u takvim formatima) na ekranima. Dakle, umesto elitističkog krivljenja onih bez društvene moći, upirimo prste u one koji svu moć poseduju, postavljajmo njima zahteve i tražimo odgovornost,
Šta to govori o našim patrio-partijarhalnim, posttranzicijskim društvima? Da li se društvo radikalizuje i stremi još dominantnijim patrijarhalnim narativima?
Države na Balkanu prolaze kroz slične procese nakon raspada Jugoslavije, ali je važan i globalni kontekst. Bojim se da ćemo upravo o ovim godinama, koliko god nam delovale strašne, ipak govoriti kao o poslednjim godinama koje su bile dobre, ukoliko pod hitno ne zahtevamo drugačije politike. Desnica je već dugo hegemona na globalnom nivou, a ovaj bipolarni svet i izbor koji se predstavlja između Istoka i Zapada, uistinu je lažni izbor jer ni jedni, ni drugi ne žele mir ili promenu statusa quo, upravo suprotno. Ponovna hladnoratovska trka u naoružanju i podizanju uloga u igri u kojoj prvo ginu najslabiji zahteva i nove pokrete koji će se zaista autentično zalagati protiv rata, a ne birati između jednog ili drugog imperijalizma. U trenutku u kom je fašizam zvanično rehabilitovan u Italiji, a nova britanska premijerka upozorava da neće prezati od započinjanja nuklearnog rata, mislim da je vreme da ostavimo po strani taj narativ o apstraktnim evropskim vrednostima i da zahtevamo politike i vrednosti koje neće odslikavati fanatizme, ni sa istoka, ni sa zapada.
Kako komentarišeš to da s jedne strane stalno osuđujemo stradanje žena negdje drugdje, što je jako važno i potrebno, a onda dnevna novina u Srbiji, u 21. vijeku objavi jedan ovakav članak?
Volela bih da upravo zato bude jasno da, bez obzira koliko naši sistemi opresije bili različiti, naša borba uvek mora da tinja i mora da bude na ulicama. Besmisleno je upoređivati žene u Iranu ili Avganistanu sa nama, ali je važno govoriti o hrabrosti tih žena i tražiti inspiraciju upravo u tome onda kada se mi borimo za svoje slobode.
Postoji li mogćnost da se u skorije vrijeme fokus vrati na žrtvu koja nije viktimizovana ili satanisana i životno iskustvo koje je važno podijeliti, izbjegavajući senzacionalizam i klikabilnost i koji alati su nam potrebni za to?
Ne postoji mogućnost da se išta samo vrati, ali postoji prostor koji žene osvajaju konstantno. Mi koje glasno govorimo o ženama, o iskustvu nasilja, ali i o iskustvu oporavka od nasilja smo one koje donose promene. Sve promene u medijima, sve promene u javnoj sferi uopšte koje vidimo, rezultat su hrabrosti žena koje su delile svoja svedočanstva javno i davale tako glas i drugima sa sličnim iskustvima. Ono što ja lično očekujem jeste još veći proboj ženskih glasova što insitutcije i različite društvene sfere onda neće moći tako lako da ignorišu.
Već godinama kroz novinarsku praksu zalažem se za to da vijesti iz crne hronike ne treba objavljivati bez komentara stručne osoba, psihologa, sociologa… jer smatram da samo tako mogu koristit društvu u kontekstu progresa. Šta misliš o tome?
Slažem se apsolutno sa tim. Izuzete iz konteksta, te vesti ne znače ništa osim retraumatizaciju za one sa sličnim iskustvom, zastrašivanje svih ostalih i davanje ideje i zelenog svetla onim koji bi uradili slično. Još jedna stvar je važna i volela bih da se to što više uzima u obzir — žena ima u svakoj profesiji, a posebno žena koje se bave ovim pitanjima i važno je da one budu glas koji će davati smernice i objašnjavati pojave iz perspektive koja je dovoljno senzibilisana i pravedna za žene. Ne možemo više da se pravimo da nema ko da da odgovor na neko pitanje i da nešto ne znamo, nema prostora za greške tog tipa više jer su ekspertkinje tu i govore. Stvar je samo političke volje da li će se to uzeti u obzir.
