Jelena Riznić je master sociološkinja, doktorantkinja na Filozofskom
fakultetu u Beogradu, istraživačica na Institutu društvenih nauka,
aktivistkinja „Ženske solidarnosti“ koja je do sada ispred tabloida „Informer“
organizovala dva protesta nakon objave spornog intervjua sa silovateljem Igorom
Miloševićem, a budući da nema odgovora na njihove zahtjeve, iz ove organizacije
najavljuju da će ih biti još.
Dosadašnji zahtjevi su bili sklanjanje intervjua sa svih medijskih
platformi, prestanak javnog finansiranja tabloida koji ne poštuju smjernice za
etičko izvještavanje o nasilju nad ženama, zahtjev da svi mediji poštuju te smjernice
i uvođenje registra o silovateljima po ugledu na registar koji već postoji za
pedofile, a u saradnji sa ženskim organizacijama koje se time bave. Sa tim i
drugim zahtjevima, uskoro će krenuti ka institucijama.
Nakon objavljivanja intervjua u tabloidu „Informer“ sa silovateljem Igorom
Miloševićem feministički kolektiv „Ženska solidarnost“ je pozvao na protest.
Kako ste se samoorganizovale i jeste li zadovoljne porukama koje su poslane,
recepcijom i odjekom?
I više smo nego zadovoljne odzivom i svim porukama koje su tamo poslate.
Nakon ova dva protesta, a posebno nakon onog poslednjeg u subotu, jasno je da
je ženama dosta ćutanja i trpljenja i da je nužno osvajanje novih prostora da
se taj bes negde izrazi i kanališe. Utoliko mi je draže što smo na drugom
protestu zauzele centralnu beogrdsku ulicu jer je to u simboličkom smislu važno
— ulica je tradicionalno nebezbedno mesto za žene. Vreme je da opet osvajamo te
ulice i tamo namećemo svoje vrednosti i zahteve.
Veliki broj medija na našem prostoru se prema temama zlostavljanja žena
ponaša senzacionalistički. Šta je uzrok tome? Šta je ekskluzivno u ovakvim
pričama, budući da smo im izložene i izloženi od samog djetinjstva?
Uzrok je naravno značajno dublji, ali se može izraziti jednom rečju —
patrijarhat. To znači da različite društvene sfere imaju razrađene mehanizme
kako pravdaju podređenost žena i nasilje prema ženama. Mediji mogu da utiču na
društvo u određenom smislu, ali su istovremeno i ogledalo tog društva. Ukoliko
je nasilje prema ženama pojava koja se prećutno toleriše i reprodukuje u
institucijama koje žene zapravo treba da štite, ali ne rade to, onda će logično
i mediji prenositi te vrednosti. Samo je nama sada konačno toga dosta i zato su
poruke sa protesta išle i u tome smeru.
Kad govorimo o uređivačkim politikama koje su neupitno krive, treba
spomenuti i publiku. Na koji način se formiraju naše čitalačke preferencije? Koliko
mediji, tabloidi, Pink, rijaliti programi i druge stvari formiraju svijest
građana, a koliko su proizvodi koje mi kao društvo želimo vidjeti, ili to neki
začarani krug bez početka i kraja?
Tu je teško odrediti šta je starije. Ja sam uvek sklona da ukazujem na
centre moći i na one koji kroje uređivačku politiku i postavljaju standarde za
ono što možemo videti ili pročitati. Širi društveni slojevi, a posebno oni
niži, koji nisu predstavljeni u politikama ni vladajućih, ni opozicionih
partija, ne mogu da budu oni koje ćemo kriviti što konzumiraju sadržaj koji je
dostupan. Ne želim, istovremeno, ni da pravdam one koji to gledaju, ali
ponavljam, odgovornost je na drugim instancama da ukinu promociju nasilja (pre
svega nasilja nad ženama koje stalno viđamo u takvim formatima) na ekranima.
Dakle, umesto elitističkog krivljenja onih bez društvene moći, upirimo prste u
one koji svu moć poseduju, postavljajmo njima zahteve i tražimo odgovornost,
Šta to govori o našim patrio-partijarhalnim, posttranzicijskim društvima?
Da li se društvo radikalizuje i stremi još dominantnijim patrijarhalnim
narativima?
Države na Balkanu prolaze kroz slične procese nakon raspada Jugoslavije,
ali je važan i globalni kontekst. Bojim se da ćemo upravo o ovim godinama,
koliko god nam delovale strašne, ipak govoriti kao o poslednjim godinama koje
su bile dobre, ukoliko pod hitno ne zahtevamo drugačije politike. Desnica je
već dugo hegemona na globalnom nivou, a ovaj bipolarni svet i izbor koji se
predstavlja između Istoka i Zapada, uistinu je lažni izbor jer ni jedni, ni
drugi ne žele mir ili promenu statusa quo, upravo suprotno. Ponovna
hladnoratovska trka u naoružanju i podizanju uloga u igri u kojoj prvo ginu
najslabiji zahteva i nove pokrete koji će se zaista autentično zalagati protiv
rata, a ne birati između jednog ili drugog imperijalizma. U trenutku u kom je
fašizam zvanično rehabilitovan u Italiji, a nova britanska premijerka upozorava
da neće prezati od započinjanja nuklearnog rata, mislim da je vreme da ostavimo
po strani taj narativ o apstraktnim evropskim vrednostima i da zahtevamo
politike i vrednosti koje neće odslikavati fanatizme, ni sa istoka, ni sa
zapada.
Kako komentarišeš to da s jedne strane stalno osuđujemo stradanje žena
negdje drugdje, što je jako važno i potrebno, a onda dnevna novina u Srbiji, u
21. vijeku objavi jedan ovakav članak?
Volela bih da upravo zato bude jasno da, bez obzira koliko naši sistemi
opresije bili različiti, naša borba uvek mora da tinja i mora da bude na
ulicama. Besmisleno je upoređivati žene u Iranu ili Avganistanu sa nama, ali je
važno govoriti o hrabrosti tih žena i tražiti inspiraciju upravo u tome onda
kada se mi borimo za svoje slobode.
Postoji li mogćnost da se u skorije vrijeme fokus vrati na žrtvu koja nije
viktimizovana ili satanisana i životno iskustvo koje je važno podijeliti,
izbjegavajući senzacionalizam i klikabilnost
i koji alati su nam potrebni za to?
Ne postoji mogućnost da se išta samo vrati, ali postoji prostor koji žene
osvajaju konstantno. Mi koje glasno govorimo o ženama, o iskustvu nasilja, ali
i o iskustvu oporavka od nasilja smo one koje donose promene. Sve promene u
medijima, sve promene u javnoj sferi uopšte koje vidimo, rezultat su hrabrosti
žena koje su delile svoja svedočanstva javno i davale tako glas i drugima sa
sličnim iskustvima. Ono što ja lično očekujem jeste još veći proboj ženskih
glasova što insitutcije i različite društvene sfere onda neće moći tako lako da
ignorišu.
Već godinama kroz novinarsku praksu zalažem se za to da vijesti iz crne
hronike ne treba objavljivati bez komentara stručne osoba, psihologa,
sociologa… jer smatram da samo tako mogu koristit društvu u kontekstu progresa.
Šta misliš o tome?
Slažem se apsolutno sa tim. Izuzete iz konteksta, te vesti ne znače ništa
osim retraumatizaciju za one sa sličnim iskustvom, zastrašivanje svih ostalih i
davanje ideje i zelenog svetla onim koji bi uradili slično. Još jedna stvar je
važna i volela bih da se to što više uzima u obzir — žena ima u svakoj
profesiji, a posebno žena koje se bave ovim pitanjima i važno je da one budu
glas koji će davati smernice i objašnjavati pojave iz perspektive koja je
dovoljno senzibilisana i pravedna za žene. Ne možemo više da se pravimo da nema
ko da da odgovor na neko pitanje i da nešto ne znamo, nema prostora za greške
tog tipa više jer su ekspertkinje tu i govore. Stvar je samo političke volje da
li će se to uzeti u obzir.