Nekako nenadano, Mia David, profesorka na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i kustoskinja galerije „Novembar“ u Beogradu, našla se minule nedelje u žiži javnosti zbog krajnje neobičnih optužbi koji su na njen račun stigle sa nekoliko različitih internet profila, a najpre sa stranice koja se, još bizarnije, zove „studentiprotivgovoramrznje“, i to baš sada kada se zna da je od prvog dana ona podržala zahteve svojih studenata. I nema šta joj se tu ne prebacuje a što dosad nismo čuli direktno iz propagandne fabrike nasilja nad neistomišljenicima, koju proizvode ljudi bliski vlasti i učestalo distribuiraju putem svojih tabloida i botova – od toga da nameće kolektivnu krivicu srpskom narodu optužujući ga za genocid, preko toga da pali svake godine sveće za stradale u Srebrenici, da se njeni tekstovi pojavljuju tamo gde i tekstovi Dinka Gruhonjića, „poznatog po antisrpskim stavovima“, pa do tema Kosova i, samim tim, slabljenja identiteta i suvereniteta Srbije… Kada smo je pozvali na razgovor da dublje prođemo sve te teme, ali i korene kako je sada do tih napada na nju uopšte došlo, Mia David se samo nasmejala i rekla – da nije ovo prvi put da se to dešava.
„A to je zato što teme kojima se bavim, kao što su Srebrenica i Kosovo, koje i dan-danas polarizuju ovo društvo, same po sebi izazivaju različite napade“, nastavlja ona u razgovoru za Radar. „Prebrojala sam i mislim da je ovo peto targetiranje. Razlika je što sam sada targetirana kao profesor, pa je najvidljivije. Nije me uznemirilo, što je samo po sebi verovatno uznemiravajuće. Do sada su ta targetiranja završavala pretnjama smrću koje bi mi stizale u inboks s raznih društvenih mreža, a sada toga nema. Tu i tamo neke vulgarne poruke, ali pretnje smrću su izostale. Mislim da se i u tome vidi promena političkog stanja. Jer sada deluju samo botovi, koji ne idu dalje od onoga što se vidi javno. Ja sam meta i zbog toga što moje prezime nije srpsko, što se uvek ističe u komentarima. Unedogled se ponavljaju opšta mesta tipa „vrati se odakle si došla“, „zašto se ne baviš Izraelom i Palestinom“ ili „ko sam ja da govorim Srbima“ i tako dalje. U tom kontekstu sam laka meta.
Ko vas je to napao, ko se predstavlja kao „studentiprotivgovoramrznje“?
To je jedan prilično bizaran profil. Oni su bili aktivni pre nekoliko meseci tokom pobune na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je meta bio Dinko Gruhonjić. Razlika je u tome što on ima porodicu, pa su pretnje upućivane i deci, što nije nimalo prijatno. Meni je u tom smislu lakše, jer sam odgovorna samo za sebe. Jedan od prominentnijih članova na tom profilu je i bivši student prodekan na Fakultetu tehničkih nauka gde ja predajem, koji propagira stavove Srpske napredne stranke. Kada su počele blokade, pojavljivao se kod nas na fakultetu. On je dovođen i u vezu s našim dekanom, pa su postojala neka mišljenja da i sada tu postoji veza. Međutim, dekan me je zvao po objavljivanju napada i imali smo jedan normalan, ljudski razgovor. Iako ja s dekanom ne delim ni ideološka ni politička uverenja, ne verujem da on ima veze sa napadima. Na Fakultetu tehničkih nauka se dešava velika promena. Ljudima sa strane to nije toliko važno i vidljivo, ali kad imate fakultet sa sedamnaest i po hiljada studenata i više od hiljadu i dve stotine zaposlenih, onda je jasno koliko je teško uspostaviti neki zajednički stav. Poslednjih nekoliko nedelja mnogo toga se promenilo. Više od 450 nastavnika je podržalo studente, tako što smo preuzeli njihove zahteve. Dekan i uprava Fakulteta, koji se na početku, ajde da budem blaga pa da kažem da se nisu snašli i imali su dosta problematične stavove, promenili su način na koji komuniciraju sa studentima i nastavnicima, tako da počinje da se gradi neko novo međusobno poverenje. I Odsek za dizajn i umetnost i Departman za arhitekturu i urbanizam gde ja predajem, ali i Fakultet su odmah objavili saopštenja protiv targetiranja. Mislim da bi pre nekoliko nedelja situacija bila drugačija. Ti napadi su pokušaj da se među studente unese razdor, da se destabilizuju da bi se lakše razbile njihove blokade, a verovatno i da se diskredituju ljudi koji bi potencijalno mogli da budu politički aktivni u budućnosti.
Nemogućnost anticipacije budućnosti je zapravo najveći potencijal svega ovoga što se sada dešava. Jer kao što mi ne umemo da anticipiramo, tako ne umeju ni Aleksandar Vučić i njegova ekipica. I to je najlepša stvar u ovome
A šta ta promena na mikroplanu, kao što je vaš fakultet, govori o promenama koje svi toliko iščekujemo?
FTN je kao država u malom. Studenti su se ujedinili bez obzira na ideološka uverenja i našli su zajednički jezik. Tako su se ujedinili i profesori i to upravo oko onoga što je naša prva dužnost, a to je da budemo uz studente. Naša predavanja nisu samo prenošenje znanja, već i etike i morala. Buđenje mog fakulteta vidim kao promenu koja je jako značajna, jer se i na većem planu dešava. Ljudi vraćaju pravo na glas, koje im je davno oteto.
Kako vidite napredak tog buđenja? Imate li viziju ka čemu sve ovo ide?
Kao i većina ljudi moje generacije, ne vidim kako ovo može da se završi. S druge strane, upravo to je uzbudljivo. Jasno je da, za sve ove godine, mi nismo uspeli da promenimo stvari i vrtimo se ukrug kao hrčci. Često se o studentskim demonstracijama 1996/97. u kojima sam i sama učestvovala, priča kao o nečemu što je propalo. Ali ja ne želim to tako da gledam. Mi smo tada pobedili, samo što se, gledano s ove distance, suštinska promena nije desila. Normalno je da su studenti u ovom trenutku u euforiji. Sumnjam da će se desiti totalna promena sistema, ali daj bože da me život demantuje. Ali i kad bi se sve danas završilo, ovo je ogromna pobeda. Ništa se nikada više ne može vratiti na staro. Činjenica da se nije završilo i da se očigledno neće skoro završiti, ukazuje samo na to da je dug put pred nama.
U čemu je najveći potencijal ove pobune?
Nemogućnost anticipacije budućnosti je zapravo najveći potencijal svega ovoga što se sada dešava. Jer kao što mi ne umemo da anticipiramo, tako ne umeju ni Aleksandar Vučić i njegova ekipica. I to je najlepša stvar u ovome. Kada se desilo ovo targetiranje mene, pričala sam sa studentima da li i kako oni treba da reaguju. Rekla sam im da su teme zbog kojih sam meta veoma pipave i nikako ne smeju da dozvole da ih to posvađa. Međutim, oni su mi odgovorili da nije bitno šta je tema, već da niko ne sme da bude targetiran. Neverovatna je ta probuđena svest mladih, ta upornost da istraju u svojim zahtevima, a posebno u tome da institucije moraju da rade svoj posao. Jer kada bismo došli na taj nivo, mi sada ne bismo o svemu ovome razgovarali. Mi bismo onda pričali o nečemu sasvim drugom. A ne znam o čemu, jer ni ne umemo da pričamo o normalnim stvarima.
Depolitizacija protesta na bizaran način odgovara ovoj vlasti?
Naravno, i mnogo bolje razumem u tom kontekstu šta vlast pokušava svime ovim što radi, nego što mogu da pretpostavim kako studenti vide kraj svemu ovome. Jasno je da ispunjenje svih zahteva nije proces koji će se desiti sutra. Daleko smo od te tačke. Zato u pobuni vidim veliku snagu. Jer ni teme Srebrenice i Kosova ne bi bile naše teme, da institucije rade svoj posao.
Kada je izgoreo Notr Dam u Parizu, Francuska se digla da je obnovi, zato što je to deo nacionalnog identiteta i ponosa. Da imamo odnos prema našem kulturnom nasleđu, da brinemo o njemu, verovatno ne bismo izgubili Kosovo i naš bi život izgledao drugačije
Opet, institucije koje ne rade svoj posao, u odbranu toga, koriste stalno jednu te istu retoriku. Genocid je jedna od najčešćih tema za optužbu neistomišljenika. Kako reagujete vi kao neko ko je tako blisko doveden u vezu s tim terminom?
Tema genocida je, naravno, politička, ali ja joj pristupam iz ljudske pozicije. Baš zato što sam Jevrejka po babi s očeve strane. Njena familija leži u masovnoj grobnici u Kragujevcu. I što sam starija, meni je sve više neverovatno da, kao čovečanstvo, možemo da dozvolimo da se nešto tako strašno ponovi. Nezamislivo mi je da smo dopustili da se nešto, šta smo i sami prošli u Drugom svetskom ratu, gde smo stradali, da se ponovilo i da se ponavlja, a da mi te užase negiramo. Imam stalno sliku tih tela koja leže u masovnoj grobnici. I sav moj aktivizam ide iz toga. Onog trenutka kada mi je oduzeta Jugoslavija kao mogućnost da bude moj dom, kada su počeli ratovi, i kada me je prezime odredilo, a ne vaspitanje, jer su mi drugi rekli – ti si Jevrejka, ja sam počela s tim identitetom da se borim i da ga prihvatam. Naravno da je prvo pitanje kako je Holokaust uopšte mogao da se desi. I kako može da se desi da nekoga vode u kamion, a komšija samo spusti roletnu da to ne gleda. Mnogo puta smo svi bili u situaciji da smo svedoci nasilja, a da žmurimo. Meni često govore da su moji argumenti isuviše emotivni, ali ja ne vidim u čemu je tu problem. Ne nastupam sa skupštinske govornice, već kao građanka. Često mi na društvenim mrežama spočitavaju da treba da se bavim izraelsko-palestinskim sukobom, a ne srpskim pitanjima. Za mene kao Jevrejku neshvatljivo je da je jedan narod, koji je prošao takvu tragediju tokom Drugog svetskog rata, sada u stanju da postane dželat i agresor. Ovo što je Izrael radio u Gazi neljudski je i nečovečanski. Ne može se jedan zločin pravdati drugim.
I tu uvek dolazimo do pitanja kolektivne krivice. Da li je osećate?
Ne verujem u kolektivnu krivicu, jer suština krivice jeste da ona mora da bude personalizovana. Opet, osećam odgovornost jer sam u odnosu na moje prijatelje u, recimo, Sarajevu ili Vukovaru, devedesetih godina živela normalniji život. Naravno da, iz te pozicije odgovornosti, imam želju da društvo u kome živimo bude bolje. U napadima mi uvek ističu da se ne bavim srpskim žrtvama. Srpske žrtve treba pamtiti, odati im počast, treba brinuti o ratnim veteranima i imati poseban odnos prema svim ljudima koji su gurnuti u te ratove, najčešće ne svojom voljom. Ali o krivici prema zločinima nad Srbima treba da brinu oni koji su zločine počinili. Naš zadatak je da čistimo naše dvorište i da se suočavamo s onim što je rađeno u naše ime.
Zahvalna samo što su mi studenti pokazali da ovo vreme nosi jednu drugu vrstu političnosti. Ona nije partijska, ali je i dalje politika. Zato sve ovo vidim kao priliku da naučim kako možemo da se pregrupišemo, i svemu pristupimo na drugi način.
Da li je onda moguće oporaviti društvo, kada se mnogi zločini prećutkuju?
Ljudi prirodno potiskuju traumu. To je razumljivo, ali isto tako znamo da nerazrešena trauma uvek isplivava na površinu. Mislim da će nas svi ti zločini sačekati jednog dana. Jer iako mladi danas ne znaju ko je stradao i ko leži u masovnoj grobnici u Batajnici, naši prvi susedi s Kosova znaju i uvek će znati. I doći će ponovo do nekog sukoba, kao što su se devedesetih otvorile grobnice iz Drugog svetskog rata. A ova vlast potiskuje istinu i traume, jer tako drže građane u mraku i ne dozvoljavaju im da, dalje od njihove propagande, ugledaju svetlost i da se zaleče.
Kosovo je druga tema o kojoj vlast čuva pravu istinu. Koliko je ta istina bolna?
Mi smo Kosovo izgubili. Ne zato što ja ne volim Kosovo, niti zato što to tako kažem, nego zato što naše institucije ne funkcionišu na toj teritoriji. Potpuno razumem zašto nijedan političar ne želi da potpiše papir da Kosovo više ne pripada nama. I nisam srećna što smo Kosovo izgubili, jer upravo tamo imamo veliki broj spomenika kulture, koji su deo najvrednijeg srpskog nasleđa. Ali sami smo krivi. Problem je u tome što to nismo zaštitili. I umesto da se iz toga nešto nauči, nastavlja se dalje po istom principu. Srušili su Hotel Jugoslaviju, hoće da sruše Generalštab i Sajam. I opet nismo u stanju da zaštitimo naše nasleđe. Manastiri jesu od svega ovoga stariji, ali tu nema mnogo razlike. Ono šta su ti manastiri za Vizantiju, to su Sajam i Generalštab za jugoslovensku modernu 20. veka.
Ova deca nikada nisu živela u normalnoj zemlji. Oni imaju informacije o njoj iz naših priča o prošlosti, i neku svoju sliku šta bi normalan život mogao da bude. I zato mi je uzbudljivo da vidim šta će oni materijalizovati. Ovo je njihovo vreme.
I kako vi kao arhitekta gledate ovu promenu grada?
Gledam s nevericom i užasom svu tu nemoć da se odbranimo od alavosti. A ta alavost nije samo korupcijska, ona ima u sebi i bolesnu želju da unište sve ono što nam je važno. Ekspo, koji je čist korupcijski projekat, barem se zida na nekoj ledini. Ali zašto mora da se sruši Sajam? Zašto Generalštab? I onda dolazimo do jedinog odgovora. Ruši se zato što ova vlast hoće nas da vidi poniženima i nemoćnima. I sve do ovih studenata, mi smo to zaista i bili.
Studenti su nam dali nadu da se osećamo da nismo poniženi, ali koliko će zapravo biti potrebno vremena za jedno suštinsko resetovanje?
Da mi je neko pre tri i po meseca rekao da će se ovo desiti, ja bih ruku dala da je nemoguće! Bila sam frustrirana nepolitičnošću današnjih generacija i tim prevrtanjem očiju na sve važne teme. A sada sam strašno zahvalna što su mi pokazali da ovo vreme nosi jednu drugu vrstu političnosti. Ona nije partijska, što je super, ali je i dalje politika. Oni beže od partijskog aktivizma, ali ne i od politike kao takve. Zato sve ovo vidim kao priliku za sebe da naučim kako možemo da se pregrupišemo, i svemu pristupimo na drugi način.
Da li vas brine što nemamo političku alternativu?
Pre bih rekla, nemamo je još uvek. I da, to me brine jer ne mogu da zamislim drugačiju budućnost. Ali treba se vratiti na to da ova deca nikada nisu živela u normalnoj zemlji. Oni imaju informacije o „normalnosti“ iz naših priča o prošlosti, ali zapravo imaju neku svoju sliku šta bi normalan život mogao da bude. A te dve slike su verovatno vrlo različite. I zato mi je uzbudljivo da vidim šta će oni materijalizovati. Ovo je njihovo vreme.
Da li vam sve ovo zvuči kao da se tešimo međusobno?
Ivan Lalić je u jednom tekstu, od pre 14 godina, rekao: „Želim da verujem.“ Tada me to jako nerviralo – brate šta pričaš, ili veruješ ili ne veruješ. Ali sada mi je to strašno blisko, jer, s jedne strane, godine života i aktivizma bude u meni veliku sumnju u ishod ovoga, a sa druge strane ko sam ja da im kvarim optimizam i čistoću koju sa sobom nose, jer oni za drugo ne znaju.
Za mene kao Jevrejku neshvatljivo je da je jedan narod, koji je prošao takvu tragediju tokom Drugog svetskog rata, sada u stanju da postane dželat i agresor. Ovo što je Izrael radio u Gazi neljudski je i nečovečanski. Ne može se jedan zločin pravdati drugim
Pričali smo o promeni u ljudima za ova tri meseca, ali kako vam se čini promena u samom predsedniku, sa svakim nastupom deluje sve nervoznije?
Vučić mi je isprva delovao kao Hitler tokom poslednjih dana u bunkeru, kada je imao potpuno odsustvo realnosti. Mislim da je on pametan čovek, a opet niz poteza koje su povukli pametan čovek ne bi uradio, što govori da mnogo toga on više ne može da kontroliše. Kako objasniti crtanje srednjeg prsta krvave šake upućene nama? To je toliko glupo i bizarno, da ne verujem da je to došlo od njega. Mislim da su se u poslednja tri meseca pomešale dijagnoza sa mržnjom i inatom da ne želi ništa da da. A da je samo malo pametnije odigrao na početku, do svega ovoga ne bi došlo. I opet, čak i da ništa ne uspe, zemlja se i dalje okreće, ljudi se rađaju i umiru. Umiru naši, ali umiru i njihovi. Pre ili kasnije doći će do nekog prirodnog završetka.
Šta uopšte misliti o vlasti koja smatra da daje mnogo za kulturu, a kultura je statistička greška?
Poslednjih godina i ono malo što su davali za kulturu uzimali su nazad, jer su davali svojim firmama koje su prale pare. Biografija Nikole Selakovića u polju onoga čega je on ministar ne postoji. Nema tu šta da se priča. Ali sve je počelo još pre 13 godina, kada se dogodio potpuni zaokret prema desnom i nacionalnom, i potpuno nerazumevanje za savremenu kulturu, i da upravo u savremenu kulturu mora da se ulaže jer će ona jednog dana biti kulturno nasleđe. Kultura mora biti deo kulturne politike, a kulturna politika je uvek deo neke nacionalne politike. Kada je izgoreo Notr Dam u Parizu, Francuska se digla da je obnovi, zato što je to deo nacionalnog identiteta i ponosa. Da imamo odnos prema našem kulturnom nasleđu, da brinemo o njemu, verovatno ne bismo izgubili Kosovo i naš bi život izgledao drugačije.
A vas su optužili da radite protiv interesa Srbije. Ko onda radi protiv interesa Srbije i šta su interesi uopšte?
Očito da imamo različito razumevanja toga šta znači biti rodoljub. Kada postoji istinska želja da se živi u boljem društvu, nije bitno na kom smo kraju političkog spektra. Važno je da razgovaramo i da čujemo jedni druge. Kada bih češće imala priliku, kao što je ova, da kažem odakle meni potreba da se bavim Srebrenicom, verujem da bi i oni koji imaju nelagodu prema tome mogli da razumeju. Neka svako popravlja ono što ga boli, bez mržnje prema drugome, i biće nam svima bolje.
Preuzeto sa Radar