Miloš Pavković zaposlen je kao istraživač u Centru za evropske politike (CEP) u Beogradu. U okviru programske oblasti Naša Evropa istražuje teme političkog sistema EU, politike proširenja, dobre uprave i regionalnih odnosa na Balkanu. Osnovne i master studije završio je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a usavršavao se na Univerzitetu u Gracu. Završio je i master studije u oblasti političkih nauka na Centralnoevropskom univerzitetu (CEU) u Beču, specijalizujući se u oblasti komparativne politike.
„Pitanje normalizacije odnosa Beograda i Prištine jeste uslov za članstvo u EU. Pre svega kao deo Poglavlja 35, ali i obaveza koje proističu iz Briselskog sporazuma (2013) i Evropskog plana (2023). Poslednji dogovor podrazumeva i promenu pregovaračkog okvira za Srbiju, te će članstvo Srbije u EU biti dodatno uslovljeno implementacijom Evropskog plana. Međutim, implementacija ovog plana predstavlja osnov za članstvo tzv. Kosova u EU takođe. Verujem da će Evropska komisija i Evropski savet uzeti u obzir stepen implementacije Evropskog plana prilikom odlučivanja o dodeljivanju statusa kandidata za Kosovo, kao i o članstvu Srbije“ – kaže Pavković u razgovoru za BUKA magazin.
U kojoj je fazi dijalog zvaničnog Beograda i zvanične Prištine?
Dijalog Beograda i Prištine je u poodmakloj fazi imajući u vidu da dijalog na visokom političkom nivou traje već deset godina. Međutim, uzimajući u obzir cikluse tenzija koji se smenjuju u poslednjih dve godine možemo govoriti o ozbiljnom zastoju u samom dijalogu. Uprkos dogovoru koji je postignut u Ohridu u martu ove godine, implementacija tog kao i drugih sporazuma postignutih u okviru dijaloga kojim posreduje EU izostaje. I dok EU i države Kvinte vide francusko-nemački odnosno Evropski sporazum kao ulazak u finalni fazu pregovora i korak ka dovršetku procesa normalizacije, Beograd i Priština traže načine da pobegnu od implementacije i sačekaju povoljnije političke trenutke za plasiranje svojih interesa u dijalog.
U političkom komuniciranju o dijalogu ističe se trenutna kriza zbog prethodnih izbora na sjeveru Kosova. U kojoj mjeri ta kriza utiče na uslove za egzistenciju na Kosovu?
Kriza izazvana lokalnim izborima na severu u dobroj meri utiče negativno na uslove za egzistenciju srpske zajednice na severu. S obzirom da su Srbi bojkovali te izbore, imenovanje albanskih gradonačelnika i slanje specijalnih policijskih snaga dodatno je podiglo tenzije i osećaj ugroženosti građana u tim opštinama. Međutim, izbori predstavljaju samo jedan deo celokupne slike i krize koja je izazvana političkim delovanjem prištinske vlade i klime koju ista kreira. To je klima pritisaka, represije i zastrašivanja Srba pod parolom vladavine prava. Takva klima, u kombinaciji sa negativnim ekonomskim parametrima, izrazito negativno utiče na uslove za egzistenciju, pre svega srpske, a zatim i albanske zajednice na Kosmetu.
Da li je pomenuta kriza mogući razlog za sankcije Kosovu i Srbiji koje može izreći Evropska unija i pojedine zemlje članice?
Pomenuta kriza je već izazvala restriktivne mere protiv tzv. Kosova od strane EU, a nedavno smo čuli u izjavi portparola EU Pitera Stana da postoji mogućnost za uvođenje mera i protiv Srbije. Podsetiću, Visoki predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine, Miroslav Lajčak, izneo je plan EU za deeskalaciju tenzija koji zahteva aktivnu saradnju i Beograda i Prištine. Nepoštovanje ovog plana bio je direktni uzrok uvođenja mera uperenih protiv Prištine. Dakle, ukoliko Srbija ne bude radila na deeskalaciji tenzija, slične mere mogu se očekivati i protiv Beograda. Te mere podrazumevaju suspenziju poseta na visokom političkom nivou, kontakata i učešća političkih predstavnika na događajima i regionalnim samitima koje organizuje EU, kao i prekid finansijske saradnje i pomoć od strane EU. Dakle, ukoliko se ne reši, ova kriza ima potencijal da izazove dramatičan odgovor EU.
Da li su Kosovo i Srbija na putu prihvatanja francusko-njemačkog plana? Šta bi to značilo za stanovništvo?
Predstavnici Beograda i Prištine u dijalogu, predsednik Privremenih institucija samouprave (PIS) u Prištini - Aljbin Kurti, i predsednik Republike Srbije – Aleksandar Vučić, su prvo u Briselu u februaru, a zatim u Ohridu u martu prihvatili javno francusko-nemački plan, to jest Evropski predlog pošto su u međuvremenu svih 27 država članica EU usaglasilo oko ovog dokumenta. Dakle prihvatanje nije sporno, ali implementacija ovog plana će biti izazovna i trenutno je neizvesna. To mislim iz dva razloga. Prvo, jer lideri obe strane nisu želeli da potpišu ovaj plan i ratifikuju ga u obliku međunarodnog ugovora, iz različitih razloga. Drugo, jer su i Vučić i Kurti u danima nakon prihvatanja sporazuma davali izjave koje se kose sa onim što je prethodno definisano samim sporazumom.
Ukoliko uzmemo da sporazum zaista bude prihvaćen i implementiran, on bi u perspektivi mogao da ima dalekosežne pozitivne efekte za same građane koji žive teritoriji severa pokrajine. Konkretno, to bi za građane srpske nacionalnosti koji žive pre svega na severu Kosova, ali i u enklavama na jugu i Metohiji obezbedilo teritorijalnu autonomiju, nesmetano funkcionisanje zdravstvenog sistema i obrazovanja i autonomnog uređivanja ovih oblasti. S druge strane, to bi omogućilo Prištini integraciju severa u politički sistem, ali i integraciju građana u kosovsko društvo koji do sada defakto nisu bili integrisani.
Jesu li odnosi Beograda i Prištine prvenstveno predstava za javnost u tom smislu da su društveni odnosi između stanovništva Srbije i Kosova mnogo bolji nego što je to prezentovano na političkom nivou?
Činjenica je da postoje ozbiljne i duboke podele između srpske i albanske entičke zajednice na Kosmetu, a političari i na jednoj i na drugoj strani neretko naglašavaju te razlike i dodatno ih pothranjuju. Odnosi među običnim ljudima iz centralne Srbije i sa Kosova, pre svega Albanaca, nisu problemačni pre svega iz razloga što ti ljudi ne dolaze u kontakt i žive u odvojenim zajednicama. Međutim, problem nastaje u odnosu između Srba i Albanaca koji žive zajedno na prostorima Kosova i Metohije jer često političke izjave služe za izazivanje nasilja na nacionalnoj osnovi. Primeri rastućeg nasilja na etničnoj i verskoj osnovi poput napada na srpske dečake na Božić ove godine od strane kosovskog Albanaca koji je u to vreme bio i pripadnik bezbednosih službi ozbiljno pogoršavaju međuetničke odnose.
Vjerujete li da su moguće zajedničke investicije kosovske i srpske vlade na teritoriji sjevera Kosova i u drugim dijelovima zemlje?
Suština dijaloga bila bi da tako nešto obezbedi. Nažalost, sever Kosova se gleda isključivo kroz etničku prizmu. I dok vlada u Prištini nema volju da investira u sever jer su Albanci tamo manjina, vlada u Beogradu je upravo zato najviše motivisana da ulaže u taj deo Kosova. Evropska unija bi tu mogla, i trebalo da ima veću ulogu i predloži i pomogne zajedničko investiranje na Kosovu. Primer gradnje auto-puta Niš-Priština (auto-put Mira) koji EU sponzoriše jeste zapravo jedan odličan primer kako je moguće zajednički investirati. Tako značajne infrastrukturne projekte, poput puteva, pruga i drugih načina povezivanja EU bi mogla da promoviše i na severu Kosova i na taj način ohrabri i dve vlade na zajedničke poduhvate. Na kraju krajeva, ovakvi projekti korisni su i Srbima i Albancima. Dakle, da odgovorim na prvobitno pitanje, verujem da jesu moguće zajedničke investicije i da su one zapravo uslov za normalne odnose u budućnosti.
Da li će tu ulogu investicija u infrastrukturu za rad i život preuzeti Evropska unija, Francuska, Njemačka, SAD i druge države?
Već sam pomenuo ulogu EU kao primer. Naravno, podrška drugih aktera i država je dobrodošla. Francuska, Nemačka, SAD i druge države treba da ohrabre ovakve inicijative i podrže ih kako finansijski tako i politički.
Koji su ključni razlozi zbog kojih te investicije još uvijek nismo vidjeli?
Očigledno je da trenutno ne postoji politička volja dve strane, tu mislim na Beograd i Prištinu, za tako nešto. Odnosi dve vlade otkada je Kurti premijer veoma su napeti i konstantno opterećeni tenzijama. U takvoj konstelaciji odnosa nemoguće je očekivati zajedničke investicije. Neophodna je promena pristupa i resetovanje odnosa Beograda i Prištine kako bi se otvorio put zajedničkim investicijama.
Drugi problem je nerešeno pitanja severa Kosova. Počevši od pravne nesigurnosti, česte građanske neposlušnosti, represivnog odnosa prištinske vlade, do pitanja suvereniteta nad tim delom teritorije – sve su to problemi koji opterećuju odnose i sprečavaju zajedničke investicije.
I na kraju, sam status Kosova takođe je problematičan sa aspekta zajedničkog investiranja. Za Srbiju, Kosovo ne može biti nezavisna država, dok je za vladu u Prištini to gotova stvar i dijalog vide isključivo kao način za dostizanje priznanja Srbije. Kada postoje tako dijametralno suprotna stanovišta, teško je uspostaviti saradnju u vidu zajedničkih investicija.
Je li pitanje dogovora Prištine i Beograda uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju? Ide li Srbija u tom pravcu ili se priklanja antievropskim narativima?
Pitanje normalizacije odnosa Beograda i Prištine jeste uslov za članstvo u EU. Pre svega kao deo Poglavlja 35, ali i obaveza koje proističu iz Briselskog sporazuma (2013) i Evropskog plana (2023). Poslednji dogovor podrazumeva i promenu pregovaračkog okvira za Srbiju, te će članstvo Srbije u EU biti dodatno uslovljeno implementacijom Evropskog plana. Međutim, implementacija ovog plana predstavlja osnov za članstvo tzv. Kosova u EU takođe. Verujem da će Evropska komisija i Evropski savet uzeti u obzir stepen implementacije Evropskog plana prilikom odlučivanja o dodeljivanju statusa kandidata za Kosovo, kao i o članstvu Srbije.
Tumačenje dogovora Beograda i Prištine pothranjuje neke antievropske narative u Srbiji. Oni koji smatraju da bi finalni dogovor obavezno značio priznanje Kosova kao nezavisne države od strane Srbije su skloniji anti-EU i anti-zapadnom narativu i protive se članstvu Srbije u EU. Iako su ovakvi narativi prisutni i poprilično jaki u Srbiji, oni ipak nisu preovlađujući. Srbija nastavlja da se kreće u pravcu EU, ma koliko sporo to izgledalo i za sada nema naznaka da će napustiti taj put.
Kada govorimo o pravcu u kom se ide u kontekstu dijaloga sa Prištinom, Srbija od početka pregovora kojima rukovodi EU pokazuje spremnost i otvorenost za dijalog, dogovor i kompromis. Međutim, za dogovor je neophodno dvoje.
Kada je moguće očekivati dodatne napore vlasti u Srbiji na putu stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji?
Srbija je ratifikacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) od strane svih država članica EU postala pridruženi član 2013. godine. Otvaranjem pregovora 2014. godine, Srbija je na putu punopravnog članstva u EU. Određeni napori postoje, ali oni su nedovoljni da bi se dostiglo punopravno članstvo. Ono gde Srbija najviše zaostaje i gde je neophodno da se ulože dodatni napori su pre svega ona poglavlja koja su deo klastera Osnove u revidiranoj metodologiji proširenja. Pod tim mislim na poglavlja 23 i 24 koja se tiču vladavine prava, slobode medija, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, zatim napretka u javnim nabavkama (Poglavlje 5) gde Srbija stagnira godinama. Pored ovih nekoliko poglavlja, od suštinskog značaja za članstvo u EU su reforma javne uprave i funkcionisanje demokratskih institucija. To su dve oblasti u okviru Osnova koje se od nemerljive važnosti. Funkcionalna i konkurentna javna uprava neophodna je da bi visoki standardi i direktive EU mogli da budu transkribovani i implementirani u pravni sistem Srbije, a demokratija i funkcionisanje demokratskih institucija definisani su još kriterijumima iz Kopenhagena 1993. godine. Prateći relevantne međunarodne demokratske indekse, Srbija beleži zabrinjavajući pad u stepenu demokratije. Ovakvo stanje postaje alarmantno ukoliko se želi ostvariti punopravno članstvo u EU. Bez jakih demokratskih institucija, članstvo u EU biće nemoguće sve i da su svi ostali zahtevi ispunjeni.
Dodatni napori pre svega zavise od političke volje vlasti. U tom kontekstu, imenovanje Tanje Miščević, bivšeg šefa pregovaračkog tima Srbije i profesora na Univerzitetu u Beogradu, za ministra za evropske integracije predstavlja pozitivan korak. Međutim, to nije dovoljno da bi se napravio iskorak u svim gorepomenutim oblastima. Za tako nešto je neophodna jaka odlučnost celokupnog državnog aparata koja, čini mi se, trenutno nedostaje.
