Milenu Marković sam sreo letos na putu ka Adi, na stajalištu dvadesettrojki, pedesettrojki i ostalih trojki koje jezde ka opštini Čukarica. Nismo išli tamo već na Rockaway Lake Festival. Pitao sam je za intervju, a ona je odgovorila: “Kad bude povoda.” Povod je došao ovih dana zbog filma “Otadžbina” Olega Novkovića za koji je pisala scenario. Milena je jedna od najvećih dramskih pisaca (Šine, Paviljoni, Zmajeubice…) i pesnika. U ime starog drugarstva ispili smo nekoliko porcija kafe u “Kozmetičaru”. U ime starog drugarstva dobio sam na uvid njenu novu dramu Deca radosti čija nas premijera očekuje. Imao sam povoda za intervju, kako mi je rečeno na onoj stazi na Adi.
Film Otadžbina govori o odbačenima, prognanima. Kojim odbačenima i kojim prognanima? Geografski prognanima ili socijalno prognanima? Ko je sve prognan, a da nije neposredno fizički prognan?
Odbačeni su oni za koje ne želimo da znamo da postoje jer njihovo postojanje ne odgovara našoj predstavi sveta i sistemu vrednosti. I ko je odbačen zavisi od perspektive. Jedan isti čovek može biti u jednom sistemu prihvaćen a u drugom odbačen. A kada je neko prognan, to je ozbiljnije, to je čovek koji je lišen milosti i božje i ljudske, i to je strašno. Mnogi su sada i odbačeni, i prognani, i izgubljeni, i lako ih je odvesti u propast. Vode se ratovi i oni ostavljaju strašne posledice. Ti ratovi uglavnom počinju bahatim uplitanjem “humanih” moćnika iz civilizovanih sredina. Nama to sigurno zvuči poznato. Mislim da upravo sada živimo reakciju na tu zapravo diktaturu moćne liberalne manjine. Pri čemu smo rasli upravo po tom sistemu vrednosti i tako se formirali u vremenu gde je izgledalo da će sve to da traje i da bude sve lepše i lepše. A iza toga su stajale sile koje su se bogatile i eksploatisale. Reakcija je strašna. Ljudska istorija je puna tih obrta i opet nikad se čovek neće moći naučiti. Postojali su ideološki pokušaji da se ograniči ta vrsta moći, ali su i ti pokušaji propali iznutra zbog svojih loših postavki i grešaka.Što se tiče filma Otadžbina, to je radikalan i surov film koji govori o strašnim stvarima na jedan sveden, ironičan, zabavan i poetski način. To nije eksplicitan film, on je zapravo alegorija apokaliptičnog stanja u kome se nalazi jedan rod koji je na pragu odumiranja.
Film Otadžbina ušao je u premijeru i bioskopski repertoar neposredno pošto su društvene mreže zapljusnula ona pisma ljudi koji se opraštaju od Srbije i odlaze zauvek jer ne mogu više. Šta je danas otadžbina? Tamo odakle ti je krštenica ili ona koja nam je pružila bolje?
Otadžbina je zemlja otaca. Odnosno, mesto na koje se uvek vraćaš. Odnosno, mesto na koje sanjaš da ćeš se vratiti. To ne mora da bude mesto gde živiš, otadžbina je pitanje identiteta. Opet, ljudi uvek žude za nečim što nemaju, to je u njihovoj prirodi. Nekad je ta žudnja konstruktivna, pa iz nje nastaju plemenite stvari, umetnost, nauka, progres. Nekad je destruktivna.Zavisi šta je sistem vrednosti čoveka koji je otišao. Nekom nedostaju ljudi koje je ostavio, nekom ne nedostaju uopšte, zavisi kako si odrastao, čemu su te učili, šta si doživeo, kakva ti je porodica, sve zavisi…
Tvoja izjava je da danas dominira pritisak lažnih sloboda? O kojim se slobodama nismo dogovorili ovde u Srbiji? Već pola veka se priča o slobodama, od onog ukidanja verbalnog delikta u socijalizmu, preko devedesetih i slobode medija, do danas kada se priča o njoj. Koje nam slobode fale?
Naravno da su lažne slobode, mi smo svi robovi. Jednima je vrlo udobno, drugi su gladni i besni, ali smo robovi. Sloboda se sastoji u izboru, u nadi, u perspektivi, u sigurnosti, u mogućnosti da si ostavio deci bolji svet i bolju poziciju za život. Nije sloboda samo to što te više ne biju ni otac, ni pop, ni učitelj, ni muž, ni gazda, ni komesar, odnosno, kako koga, gazde i muževi ponegde i biju. Sad možeš da poživotinjiš, da ideš polugo, da trošiš svoje telo, novac i vreme kako ti hoćeš. Opet si rob. Nemaš nadu, nemaš dostojanstvo, nemaš perspektivu ni elementarnu sigurnost. Interesantno je kako se mi današnji robovi odmah uhvatimo seksualnih i verbalnih sloboda. To je jedna vrsta prasećeg idealizma. A šta je sa tim šta će biti sa svetom koji poznaješ. Hoće li te izbaciti sa posla, da li će biti lekara u zemlji, profesora, ili će svi koji se spremaju za to da idu negde. Hoće li moći i siromašni i ne naročito sposobni da se školuju i leče? Gde je industrija, privreda? Prazna sela, prazne škole, loši putevi, gladni ljudi. Devedesetih je bila veća sloboda medija nego danas, što se toga tiče. Danas ti strani gubernator to ne da, a tada je podsticao jer mu je bilo u interesu. A i mediji su sada izrazito zanimljivi za proučavanje, skoro pa su direktna poluga određenih sistema moći. Oni uglavnom rade posao izazivanja zbunjenosti i panike. To izaziva strah i bes, nemoć. Kada je tako, onda se niko ne buni. Svi se zatvaraju i brinu za svoje.
U Otadžbini imamo priču prognanih s Kosova. S Kosova je tvoja majka, imala si premijeru svoje predstave Žica na Kosovu. O Kosovu pričamo od lektire, preko devedesetih do danas. A šta je danas priča o Kosovu? Uslov za pridruživanje Evropskoj uniji? Mitologija?
Ne mogu više o tome da pričam. Kada sam izašla sa Paviljonima i Šinama, ja sam bila označena kao jedan tako blokovski “urbani” novi glas nove generacije. Nije mi se nikako to svidelo da me stave u kalup. Ja ne volim etikete, ne volim kalup. Sve priče su moje i čitav svet i neće meni niko da odredi šta ću ja da radim i šta ću da pevam. Onda su mi stalno postavljali pitanja o navijačima Zvezde i o ratu, izgubljenoj generaciji, trte-mrte. Ja sam životinjski patila za tim mrtvim i otišlim dečacima, ja sam njih volela i poznavala, i otpevala sam im pesmu, i eto odatle te moje dve drame i razne pesme. One nisu pamfleti, one su bile moj krik. I gotovo, to je pripadalo mojim dvadesetim godinama. Nisam napravila tu grešku da se ljuljuškam na svojoj urbanoj etiketi. Otišla sam dalje. Onda sam odlučila da pokušam nešto potpuno drugačije. Pa sam uradila Brod za lutke. Nisu mi više postavljali pitanja o navijačima, već mi je bilo teže postavljati pitanja. Onda su bile moje drame Nahod Simeon i Šuma blista, to već nije bilo moguće da se označi, šta li je to? Onda Žica i Malena Banjska. Opet već nekoliko godina moram da odgovaram na pitanja o Kosovu. Napisala sam neke pesme o mom osećanju i verujem da one izazivaju ljubav i patnju, verovatno će te pesme da ostanu i treba da se odvoje od moje ličnosti, kao sve prave pesme. I ne treba me više pitati za to. Ne pristajem na to da budem dežurni mrsomud na određene teme. Ne pristajem na to da me koriste mediji. Ja se ozbiljno bavim pisanjem, ne bavim se pamfletskim muljanjem. Ta priča o EU malo postaje “Monti Pajton”. Žao mi je što ne postoji neki šou o tome, Britanci bi to dobro napravili. Kakva, bre, EU? Stvar se raspada. O čemu mi pričamo. Što se tiče mitologije, ona služi da bi se učilo kako se postaje čovek i heroj kroz razne prepreke i iskušavanja i obrte kojima te muči neumoljiva sudbina. Znači, mitologija je jedna plemenita stvar, neko je ponekad zloupotrebi ali suština ostaje ista. Kako se postaje čovek.
Znam te iz onih mladih, pank godina, nazovimo ih tako, kad smo mislili da smo mi bunt. Profesorka si na FDU što znači kontakt s mladima. Kako ti izgleda mladost koju gledaš izbliza i kakav je tvoj uvid i mišljenje o današnjoj srpskoj omladini uopšte?
Samo što si ti stariji, nemoj da mi dodaješ godine, živ ti ja, upoznala sam te kad sam imala četrnaest, a mislim da si ti bio u srednjim dvadesetim. Ja sam bila nesnađeno i nesraslo dete, zbunjeno i žestoko, mislim da jesam osećala da hoću da puknem i da nemam veze sa svetom starijih, ništa mi se nije sviđalo kako oni misle, žive i rade. Da li sam sada ja postala ta starija ili sam ista ona, ne znam. I tada a i sada sam mnogo više volela američku scenu sedamdesetih, Njujork CBGB, Džoni Tanders, Njujork dols, Peti Smit, Detroit, Studžis, MC5. To sam volela malo više od te prvoligaške britanske pank scene. Ono “God save the queen” mi je uvek bilo malo onako, kao — pas laje a ne ujeda, više neki štos. Onda je moja generacija rasla zapravo uz hard core. I to sam mnogo volela. To je bila poštena i jednostavna muzika. To mi je spaslo dušu i otvorilo oči, i kazalo mi da sam jedna i posebna i da ne treba da se stidim onoga što hoću i što mislim. I zapravo poštenije je da sebe nazovem rokerkom nego da kažem da sam bila pankerka. U redu je da čovek obuče boje kada izađe na ulicu, to sam uvek radila, ali nisam ni tada a ni sada nešto volela da budem u nekoj određenoj grupi. A isto mi je važna, pored muzike, bila i književnost i poezija. Ja mlade ne izdvajam nešto, nemam ni sentiment ni poštovanje niti omalovažam. Mladost je prosto jedno kratko vreme koje brzo prođe. Oni mogu biti cinični ili idealisti, život ih još nije demantovao. Upravo sada žive svoje najlepše vreme a toga nisu svesni. To je uzbudljivo i potresno. Do sedme godine se svako formira, ja već vidim kod njih kakav je ko. Samo neki strašni događaji mogu nekoga da unize ili uzvise. Prosto, oni nešto treba da uzmu od mene i to je to.Studiranje umetničkih fakulteta je nešto najlepše što postoji. A posle počinje druga priča. Postoji usko grlo gde će na njih stotinu da prođe nekolicina. Naravno, sve to njih i loži, to je turnir. Svako zamišlja nagradu.
Povlašćen sam jer mogu da zavirim u tvoju novu dramu Deca radosti. To je drama o osamdesetim godinama? Šta su tebi sada osamdesete godine? Poslednja naša šansa da se uhvati svet? Uspomene na mladost ulepšane “cedevitom”?
Ta priča je, nažalost, ozbiljnija. Ljudi na Zapadu koji su rođeni između četrdesetih i šezdesetih, bejbi bumeri, oni su najbolje živeli. Onda dolazimo mi, između šezdesetih i osamdesetih, živimo dosta dobro ali već nam dišu za vrat razne promene.Tu je i određena dekadencija. Dakle, sve one bitne tekovine, individualizam, slobodna ljubav, lep život, sve to prelazi u nešto drugo. Onda dolazi potpuno novo vreme. Mi smo tada živeli kraj jedne epohe, kraj humanizma, slobode i razvitka tzv. zapadne kulture. Onda je počelo naličje svega toga. A mladost nam je bila lepa, to je tačno. Sve si dobio a ni za šta nisi morao da se boriš. Mnogi zbog toga ostadoše mladi, vidim ih po ulicama, mladuju u šezdesetoj, lupetaraju, za sve im je neko drugi kriv.
Da li je problem zemlje kada se kultura spominje gromoglasno samo onda kad u Skupštini zaprete ukidanjem ustanova kultura od nacionalnog značaja ili nacionalnim penzijama.
To je sve retorika u Skupštini — i za i protiv. Verovatno će razne stvari polako da se ukidaju. Taj proces je već počeo pre više od deceniju. Ne znam uopšte šta bi moglo da se uradi. Ja se trudim da pričam i radim samo stvari u koje se razumem. Ne znam šta može da se uradi, koja to obnova, ko će to da radi, kako se to radi. Ja guram omladinu na sve strane koliko mogu, to ja treba da radim i to radim. Najglasniji su uvek neki muljatori i mangupi. Moraju da se očuvaju institucije po svaku cenu. Pozorišta, muzeji, fakulteti, instituti.
Šta si rekla svom bratu Predragu Markoviću kada si saznala da će postati jedan od funkcionera Socijalističke partije Srbije? Da li ti je strano to svakodnevno bavljenje politikom ili je i to neka vrsta građanske i umetničke hrabrosti?
Ne bih o bratu, ja nikad nisam pričala o porodici, pa ne vidim razlog da sad počnem. I ne bih o profesionalnim političarima. Da bi postojali primeri građanske hrabrosti, mora da postoji neka opasnost, pa onda određeni ljudi učine neki podvig i ti im se onda diviš u kontekstu određenog vremena i čina što su napravili. Inače se građani bave politikom onda kada glasaju i to je to. Ostalo vreme se građani uglavnom bave svojim životom. Kada je reč o umetničkoj hrabrosti, ona nikada nije bila i nikada neće biti u bavljenju politikom. Politikom se bave uglavnom korumpirani umetnici. Čovek može biti korumpiran i svojom sujetom. Ja takvima ništa ne verujem. Zola je jedan od retkih tih političkih ptica preletačica koji je ostavio značajne stvari iza sebe. Ali on i nije veliki pisac. Gogolj i Dostojevski su se ideološki premetnuli po dva puta, a ništa im to nije pomoglo da bolje žive, sistem je bio protiv njih. Bili su previše radikalni za zapadnjake a previše bujni za narodnjake. Ludi Selin se isto prevario. I to iz čovekoljublja. Iz čovekoljublja nije dobro procenio svoje vreme. Političar i moćnik ne veruju umetniku, oni ga preziru, oni žive u različitim svetovima. Umetnici su za njih neke budale koje im stoje na stepenicama i čekaju da padne neka para. I nikad se nisu toga plašili. Novinara da, pošto su neki novinari razbojnici, pa se i razbojnički bacaju u posao, a umetnici skoro nikad nisu razbojnici. To su uglavnom osetljive dušice. Da li se neko seća ko je dobio Nobelovu nagradu umesto Tolstoja? Džojs je životinjski patio za svojom zemljom i strasno je mrzeo. Onoliki pamflet pisci došli i prošli. Lepo živeli, išli na večere. Prava umetnost se uvek s..e po moćnicima. Postavićemo pitanje. Kao u krimiću. Zašto je taj napao to? Šta će za to da dobije? Kome to odgovara? Zato ja ne volim i ne cenim takozvanu građansku dramu. Kao, ovi su dobri, ovi su zli, pa mi samo da maknemo ove zle, pa će sve da bude u redu, da svi jedemo torte i gledamo lepe ulice i vitki se ogledamo u čistim izlozima. Građanska takozvana drama pokušava od istorije da napravi demona sudbine. A istorija to nije. Istorija je samo priča o tome kako neki jednom pobede a drugi pobede drugi put. Demon sudbine je u neizrecivom ili je u ljudskoj prirodi, kako kad. Tako da je ta vrsta ko bajagi politične umetnosti vrlo jeftina, a u našoj zemljici čak lažna jer ti umetnici uvek vrlo vode računa da ne uvrede stranog gubernatora. Nekadašnji kulturtregeri iz one naše prethodne zemlje su makar bili borci, ilegalci, hapšeni, pritiskani, imali su neku veličinu.
Svedoci smo da je ovde bezmalo refren postao kako “intelektualci ćute”. I gde je granica između “nemešanja” intelektualaca, i njihovog zatvaranja u kule od slonovače, i aktivnog učešća u politici?
Nisu intelektualci sada jedna ista vrsta, ima tu raznih ljudi. Pre svega mora da se čuje ko priča, onda šta priča. Šta stoji iza tog čoveka, koja ideologija, religija, filozofija…Može li mu se verovati? U čije ime taj priča? Neko ume da se meša, neko ne ume. Kako sada da se umešaš, postoji jedan infantilni doživljaj takozvanih intelektualaca, kao sada oni treba da nešto urade. Šta? Posao pravih intelektualaca je da povodom svega što vide na ovome svetu progovore i izraze sumnju i da pogledaju stvar sa raznih strana. Intelektualci bi trebalo da budu nezavisni. Ovde su strašne podele, glupave podele, nepotrebne. Nezavisan znači da ne zavisi ni od koga i nikome da ne polaže račune. Nije intelektualac neko ko je ostao u devetsto četrdeset i petoj, pa drvi tu priču, ili je ostao u šezdesetosmoj pa drvi tu priču, sedamdeset i četvrtoj pa drvi tu priču ili je ostao u devedesetoj pa drvi tu priču. Intelektualac mora da gleda širu sliku. Odmah da kažem, ja nisam intelektualac, ja sam umetnik.
Ako su junaci tvoje drame Deca radosti osamdesetih partizanka, četnik, narodni heroj, disident… ko bi bili junaci Dece radosti dvehiljaditih? Koja bi tu bila podela?
I još su junaci Pesnik, Muza, Zlatni Dečak i Ratnik. Dvehiljaditih nema dece radosti, nešto drugo tu mora biti, nek oni smisle šta će. Ja sam pisala o svojoj prethodnici, inspirisali su me neki umetnici osamdesetih kojih više nema. Ja sam svoju prethodnicu obožavala i mrzela, i divila se i prezirala ih. Mene gimnazijalku je moja prethodnica držala za ruku i vodila po klubovima, a ja kad sam došla u te njihove srednje dvadesete godine, ja sam imala dete od pet godina i bombardovanje. Šta će imati ovi novi da kažu o nama što smo im bili prethodnica, to nek oni kažu. Oni sigurno misle kao što sam ja mislila da su tvrđi, luđi i da će promeniti stvari. A sada sam tek u ovim godinama mogla da napišem tu dramu, kada sam ušla u godine koje oni nisu doživeli. Svi smo mi deca radosti. A zašto, videće se u drami. To ima veze sa onim osnovnim što nam je dato. A to je umetnost. Umetnost rokenrola. Večite žudnje. Pružanje ruku za nečim što te draži i drži. Potraga za večnom mladošću. Želja da se ode do kraja. I radost ima svoju cenu.