Foto: Rade Kovač
Dragoljub-Mićko Ljubičić (62) jedan je od najznačajnijih savremenih srpskih humorista i satiričara, čiji se 40-godišnji rad odlikuje britkim i urnebesnim humorom i satirom koja nije mimoišla nijedan od najvažnijih društvenih i političkih događaja i nijednog od najvažnijih aktera i proizvođača tih događaja u protekle četiri decenije. Sa početka podugačkog spiska Mićkovih humorističko-satiričnih radova, od kada je 1984. godine započeo glumačku karijeru u „Indeksovom radio pozorištu“ (kasnije preraslo u pozorišnu trupu) izdvajaju se pet pozorišnih predstava, koje je napisao sa Vojom Žanetićem: „Istočno od Rajha“ (1991.godine), „Tamo daleko je sunce“ (1992), „Brat i mir“ (1994), „Svet ili ništa“ (1995) i „Oproštajni koncert“ (1999). Sve ove predstave bile su veoma popularne, igrane su nekoliko stotina puta. Početkom 1994. godine, u polu-dokumentarnom filmu „Tito, po drugi put među Srbima“, reditelja Želimira Žilnika, Mićko Ljubičić igrao je ulogu Josipa Broza Tita koji se “vraća iz mrtvih” u Srbiju kojom vlada Slobodan Milošević: improvizujući, Mićko kao “Titov dvojnik” priča sa brojnim prolaznicima na ulicama Beograda o njihovim trenutnim mukama. Posle bombardovanja, krajem 1999. iz štampe je izašla Mićkova knjiga ”Nacionalni park Srbija”, a 2007. godine i “Nacionalni park Srbija 2 – polusmak polusveta”. Prvi deo je postao bestseler u celom našem regionu, a drugi deo sadrži i kompakt disk sa audio intervjuima, urađenim sa nekoliko urnebesnih karaktera iz knjige. Mićkov satirični “Lekoviti šou” na TV B92 (kreiran sa Vojom Žanetićem) imao je 2015. godine svega 12 epizoda, a dugovečniji i mnogo popularniji bio je nedeljni TV šou “PLjiŽ” (sa Dražom Petrovićem i Vojom Žanetićem): počeo je 2018-te, godinu dana pošto je Aleksandar Vučić postao predsednik Srbije. Ali, Vučić je bio samo jedan u nizu moćnih i manje moćnijih likova, čija su (pre)obličja društvene stvarnosti bila predmet njihove satirične obrade do 2021. godine, kada je prestalo emitovanje “PLjiŽ”-a. Prethodno, Mićko je od septembra 2016. godine izvodio i pozorišnu predstavu “Danas nam je divno dno”, koju je napisao sa Vojom Žanetićem. Krajem prošle godine iz štampe je izašla knjiga “Danas nam je divno dno (i drugi igrokazi)” – kombinacija ubojite satire i urnebesne komedije. “Pokušaj da se kroz arhetipski odabrane likove, koji nisu za uzor ali su naša sudbina, predstavi stvarnost godina raspleta, sezona sankcija, vreme ratova, bombardovanja i doba divnog dna. Ta smešna slika, zaokružena neprekidnim tenzijama svih vrsta, uistinu tvori zabrinjavajući mozaik o normalnosti društva. Jer, teško da su istorija i sociologija nekom i negde načinili tako dugu neslanu šalu kao nama”, zapisao je Peca Popović u recenziji pomenute knjige.
Šta trenutno radi Mićko Ljubičić i da li priprema neki novi projekat?
Trenutno gorepomenuti polako ubacuje u nižu radnu brzinu, dok planira odmor od poprilično intenzivne prve polovine godine. A novi projekti strpljivo stoje u redu i čekaju, pa kad dovoljno sazru ja ih ili uberem i podelim sa onima koji prate ono što radim, ili ih pustim da sami otpadnu, jer mi nisu dovoljno zanimljivi. Mislim na projekte, a ne na pratioce.
U ovih 40 godina Vašeg rada izmenjali su se brojni vlastodršci na našim prostorima, a među njima je bilo i svakojakih „očeva nacije“. Koji je period bio najzahtevniji za Vašu humorističko-satiričnu obradu?
Samo mi nemojte tražiti da izaberem svog omiljenog vlastodršca, jer nijednog ne mogu da izdvojim, svi su mi oni dragi na isti način – kao tuđa nevaspitana deca. I kad na bilo kog od njih pomislim, verovatno mi je izraz lica kao da sam sažvakao ceo limun. Tako je i sa zahtevnošću perioda: prethodnih trideset i nešto godina računam u beneficirani radni staž. Otprilike kao da sam rudario u rudniku, sto metara ispod površine, u mraku i bez dovoljno vazduha.
Vaše satirične imitacije vlastodržaca izuzetno su popularne. Ko je od svih njih bio „najteži“ za obradu?
Kad nekog nazovete vlastodršcem, onda to nekako podrazumeva da taj grčevito drži vlast i da nikom ne bi da je preda čak ni na izborima, jer je samo on taj koji je Bogom dan da vlada. Dakle, po toj glavnoj osobini svi su oni isti i kad sam rasklapao na sastavne delove karakter nekog od njih, taj isti alat sam koristio i za onog drugog. Ono pak što vlastodršce razlikuje je njihov modus operandi: način na koji uzurpiraju tu vlast je ili iznenadan i brutalan, ili postepen i temeljan. Razlika je i u granicama do kojih su spremni da idu kad osete da vlast bespovratno gube.
Meni su, recimo, urnebesne Vaše satirične imitacije NJKV Aleksandra Karađorđevića, ne baš vičnog srpskom jeziku. Da li Vam je NJKV nekad zamerilo na tim imitacijama?
Ne znam dotičnog lično, a nemam informaciju da li je ikada gledao PLjiŽ i kako je reagovao na moju verziju njegovog načina govora. Ali slutim da čak i ako je čuo šta i kako pričam dok ga karikaturalno predstavljam, ne razume šta je tu ljudima toliko smešno. Uostalom, šta je čudno u tome što neko ko već trideset i kusur godina života u Beogradu kuburi s jezikom zemlje u kojoj bi da bude kralj!
Da li ste posle prva dva toma „Nacionalnog parka Srbija“ primetili nove mutacije vrsta iz tog parka, koje bi trebalo (d)opisati u trećem tomu?
Nažalost, obe knjige su i dalje bolno aktuelne, jer su prilično precizno postavljene – prva pre 25, a druga pre 17 godina – pa mi je prosto krivo što nema mnogo toga što bih korigovao ili dopunio. Inače, ovo okruženje je u međuvremenu postalo dokaz da život ponekad ume da prevaziđe maštu i da nije više tako lako naći metaforu za sve što nam se dešava. Ali ako ipak osetim potrebu da pišem i treći deo, vi ćete to znati među prvima, posebno ako se digne buka oko toga.
Ako nam je danas „divno dno“, kako će biti ako se ispostavi da to dno ima i podrum?
Ne samo da ispod ovog „divnog dna“ postoji podrum, nego postoje i lagumi ispod podruma, a verovatno i još mnogo dublje i mračnije pećine ispod laguma. Ako smo šta iskusili za proteklih tridesetak godina, to je da je društveno dno u stvari jedan proces koji kod nas nikako da prestane. Možda bi zato trebalo izmisliti glagol na osnovu imenice „dno“. Recimo „dnopadanje“.
Od „Boja za Kosovo“ u Indeksovom radio pozorištu prošlo je 40 godina do ovovremenog „Kosovskog boja“ u kome se predsednik Srbije Aleksandar Vučić bori kao lav, kako tvrde njegovi sledbenici. Kako biste Vi opisali tu Vučićevu „lavovsku borbu“?
Mislite, koja je ocena za umetnički dojam? Eh, tužna je to i nesrećna opereta za sve nas neinformisane, dezinformisane, nezainteresovane, otupele i za manipulaciju pogodne. Najlavovskija borba koju ja vidim kod gorepomenutog je njegova borba da opstane i ostane što duže na vlasti, a da bi u tome uspeo mora da žonglira svim i svačim: sve manje skrivenim izbornim manipulacijama, podgrevanjem i održavanjem podela u narodu, katastrofalnim ali apsolutno lojalnim kadrovima, jeftinim populizmom koji je samo u imenu jeftin, a inače je skup kao đavo i plaća se našim parama, konstantnim fabrikovanjem unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja, stvaranjem raznoraznih regionalnih pseudo-kriza, i naravno – Kosovom, monetom za potkusurivanje koju ne koristi samo on, već sve ovdašnje vlasti tokom proteklih četrdeset i više godina. A jedino o čemu dotični istinski brine je da nastavi da vlada i manipuliše svim i svačim, hermetički zatvarajući sve pore na koje bi moglo iole slobodnije da se diše i, ništa manje važno, informiše. Da ne zaboravimo da mu u svemu tome ne baš malo pomažu svi najbitniji faktori međunarodne zajednice, direktno ili indirektno, ali prevashodno u okviru sopstvene interesne agende.
Na poslednjim lokalnim izborima, Vučićeva lista „Srbija sutra“ odnela je pobedu na izborima koji su bili pošteniji i od onih najpoštenijih u istoriji Srbije u decembru, kako ih je Vučić nazvao. Na šta će da izađe to takoreći istorijsko izborno poštenje?
Ne kaže se „izborno poštenje“, nego „izborno opštenje“. Ono svakim novim izborima sve više prelazi u nasilno opštenje nad nama kao građanima i našom izbornom voljom. A ime liste „Srbija sutra“ je klasičan primer nečega što ne znači ništa. Jer Srbija sutra možda može biti u boljem stanju nego što je danas, ali isto tako može biti i u lošijem stanju. Zato bi, recimo, ime liste „Srbija – malo sutra!“ mnogo preciznije označilo sumornu budućnost koja nas čeka, nestrpljivo cupkajući.
Možete li da pretpostavite do kada će trajati Vučićevo „zlatno doba“? Da li posle tog doba možda sledi „belo zlatno doba“ sa eksploatacijom litijuma, pa „doba letećih taksija“ u „zajedničkoj budućnosti“ sa Kinom?
Trajaće dokle god to Gospodar i njegovi fariseji s jedne strane i Međunarodna licemerna zajednica s druge strane budu želeli i od toga imali političkog i ekonomskog interesa, a mi građani, kao neki utrnuli svedoci beznađa i žrtve tog „zlatnog doba“, to bili u stanju da izdržimo. U međuvremenu, skupo plaćamo i ko zna koliko dugo ćemo još skuplje plaćati ovu nebrigu za sopstvenu sadašnjost i za budućnost naše dece. E upravo zbog tog paprenog plaćanja bi to „zlatno doba“ trebalo prekrstiti u ono što ono zaista jeste, a to je – „platno doba“.