Istraživački se bavi savremenom slovenačkom političkom i ekonomskom istorijom, marksističkom političkom teorijom i istorijom političke misli. Sa Hočevarom smo razgovarali o statusu izbrisanih nakog 30 godina i priznanju koje dobijaju u obliku instalacije koja simbolizuje slovo Ć, tome šta se promijenilo u Sloveniji sa odlaskom Janeza Janše i dolaskom nove vlade na čelu sa Robertom Golobom, Tanjom Fajon i Lukom Mesec, odnosima Slovenije i Bosne i Hercegovine danas i poziciji Slovenije u odnosu na rusku invaziju na Ukrajinu.
Izbrisani nakon više od 30 godina dobijaju spomenik i priznanje. Je li se predugo čekalo?
Svaki dan koji je od tada protekao, previše je i predugo za sve te ljude koji su ostali bez osnovnih prava i mogućnosti, zbog sistematskog, strukturnog, nacionalističkog i šovinističkog izbrisa iz registra koji je bio planski osmišljen i sistemski izveden. Kako svaka nacija koja zamišlja sebe kao etnički čistu ima svoj izvorni greh, to je najveći od izvornih grehova stvaranja slovenačke nacije.
Nova vlada je u slučaju izbrisanih pokazala dobro lice: predsjednik vlade se javno izvinio izbrisanima, ministarke za pravdu i javnu upravu pokazale su dobru volju za djelovanje, predsjednica države je rekla da su na listi ljudskih prava izbrisani prvi i najvažniji, da im se konačno priznaju počinjene nepravde i da se popravi što se još može. Kako slovenačka javnost reaguje na ovo i zašto su prethodne vlade ignorisale izbrisanje?
Slovenačkoj javnosti to trenutno nije toliko u fokusu, postoje druge stvari koje pritiskaju ljude i vidne su u svakodnevnom životu. Pre svega mislim na inflaciju i druge probleme koji su povezani sa time. Naravno da je to bitan korak, razumevanje i podrška raznih ministara i predsednika Vlade jeste na jednom delu medija i društva naišla na odobravanje, a na drugom na ćutnju, ili na neku vrstu kritike.
Park izbrisanih se otvara pored Roga. Koji je trenutni status ovog kompleksa nakon što su 2021. uz prisustvo policije i bezbjedonosnih agencija izbačeni svi oni koji su tamo stanovali, radili, stvarali…?
To je nešto što je puno kontroverznije, jer je park planiran na mestu gde je nekada delovala autonomna zona i socijalni centar Rog u kojem su izbrisani jako mnogo vremena nalazili svoje utočište, podršku i prostor za izražavanje svojih osnovnih problema i prava koja su im bila uskraćena.
2021. godine se Rog nasilno ispraznio, zgrade su srušene i u smeru džentrifikacije i čišćenja naličja centra Ljubljane počeli su da se spremaju novi kulturni prostor kakvih je Ljubljana već prilično puna, ili prepuna. No svi potencijalni alternativni načini življenja i delovanja se potiskuju polako, ali konstantno izvan samog grada.
Ovaj kompleks se polako završava i ideja o kulturnoj produkciji koja je u Ljubljani jako prisutna i ima je prilično kad se pogleda na broj stanovnika, umesto alternativnog prostora, prostor se džentrifikuje i otvara za elitnu kulturnu produkciju.
Autori spomenika su naglasili da je samo vizualno rješenje svojevrsna igra. Kako je moguće da slova Ć više gotovo nigdje nema osim u prezimenu gradonačelnika Zorana Janković, koji je prošle godine dobio još jedan mandat? Ko su ljudi koji mu daju povjerenje i da li Ljubljana i dalje srlja u procese džentrifikacije, rastu li cijene nekretnina, postaje li turistička kulisa?
Autori spomenika su nagovestili da je arhitektonsko rešenje igra i aluzija na slovo Ć koje je u Sloveniji, danas manje, ali nekada bilo političko pitanje. Ima slova Ć još uvek u prezimena sportista, od Luke Dunčića, Gorana Dragića i drugih nekadašnjih i sadašnjih fudbalera, stonotenisera Tokića itd. Prisutna su prezimena, ali nije slučaj da su prisutna u sportovima sa loptom, koji su sportovi ljudi sa margina i ljudi koji nemaju visoka primanja. Mnogo manje je to slovo zastupljeno u prezimenima u sportovima koji važe za elitnije, a isto puno manje je zastupljeno u nekim drugim akademskim ili političkim vodama.
Tu jeste gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković jedan izuzetak. On jeste dobio još jedan mandat, iako je situacija u Ljubljani osim imućnije zone prilično slaba i teška. Novogradnje nema, cene stanova i najma su eksplodirale. Cena starogradnje je 3500-4000 eura za kvadratni metar, a o novogradnji da ne pričamo. Džentrifikacija jeste veliki problem Ljubljane, ali tu se ona samo svrstava u niz gradova mnogo većih i značajnijih gde je taj proces izrazit i gde se vrednost grada i društvenog života meri brojem turista, lepih i novih zgrada i profita koji taj novi način života donosi novim krugovima ljudi.
Koliko je nova vlada u Sloveniji sa Robertom Golobom, Tanjom Fajon i Lukom Mesec više okrenuta svojim građanima i građankama, osjeti li se promjena nakon odlaska Janeza Janše? Je li smanjen trend desnih politika?
Nova vlada je došla u situaciju da pokušava da osvoji vlast i pobedi Janeza Janšu u izborima pre skoro godinu dana zahvaljujući civilnom društvu i organizacijama koje su dve godine ustrajno protestovale protiv Jneza Janše. Svaki petak je bio neki vid protesta protiv njega.
Koliko se ta nova vlada okrenula svojim građanima i građankama veliko je pitanje. Desne politike u smislu kulturnih i identitetnih politika nisu više u prvom planu, jer je nova vlada po tom pitanju posve liberalna. Ali što se tiče ekonomskih politika, tu nekih izrazitih preokreta nismo videli. Ono što za sada dobijamo je jako mnogo obećanja o silnim reformama, ali za sada su one na obećanjima.
Dva ili tri indikatora da ta vlada ipak neće napraviti neki veliki preokret u odnosu na ekonomske i socijalne politike Janeza Janše. Prvi primer je prenos nekretnina i zemljišta sa Družbe za upravljanje terjatev bank (DUTB), to je bila banka ustanovlejna u vreme prošle krize, na koju su preneseni slabi krediti banaka, na slovenački državni holding i ne na republički fond stanova. To je jasan znak da ta sva zemljišta i nekretnine neće biti namenjene rešavanju problema manjka stanova i visokih cena stanova, nego da će postati pre ili kasnije predmet spekulativnog i kompradorskog delovanja državnog aparata i nekih delova ekonomske elite.
Drugi primer ili indikator je nastanak problema oko zdravstvene reforme koja se jako dugo obećava, ali za sada ništa jako značajno nije pokazala. Ono što se dogodilo je da su svi ti privatnici, odnosno koncesionari, nešto između privatnika i javnih službenika, odnosno zaposlenih u javnom zdravstvenom sistemu ojačali svoje pozicije tokom prethodne i ove vlade, dok rešavanja problema ukidanja dodatnog zdravstvenog osiguranja koje je potpuno privatizovano u Sloveniji i iz kojih privatne osiguravajuće kuće imaju 50 miliona eura profita godišnje, za sada nije na dnevnom redu.
Osim tog kulturnijeg govora i liberalnijih identitetnih politika, na dva ključna područja, zdravstvo i problem sa stanovima, tu se vidi neki odmak od bivše vlade Janeza Janše i dugotrajnijih procesa koji teku već 20 i više godina.
Budući da je Ministar za rad, porodicu, socijalna pitanja i jednake mogućnosti Luka Mesec iz stranke Levica, postoje li promjene u pogledu boljih socijalnih politika te tretmana manjina, LGBTIQ+ zajednice itd.? Kako ova stranka promišlja lijevu misao danas i inkorporira je u savremeno kapitalističko slovenačko društvo?
Što se tiče samih politika Luke Meseca i njegovog ministarstva, nova vlada je okrenuta inkluzivnijem odnosu prema svim mogućim manjinama, tako da se tu dogodio veliki i bitan pomak u odnosu na prošlu vladu. Ali ono što je potencijalno zabrinjavajuće je da se leva politička misao u Sloveniji kao i u svetu uglavnom svela na promišljanje položaja manjina, a ne, i izuzetno retko na promišljanje položaja manjina unutar samog kapitalizma. Kritika nije više antikapitalistička, nego je usmerena protiv neoliberalnog kapitalizma, koji je ustvari puno više istinski kapitalizam od onoga, kojeg je zapadni svet iskusio posle Drugog svetskog rata, zbog specifične snage radničke klase. Tako da je to neki širi problem leve ili „leve“ politike, koja umesto puta napred traži put nazad, a tog puta nema.
Kako se u Sloveniji gleda na Putinovu invaziju u Ukrajini? Kako tumačiš otkazivanje nastupa grupi Laibach u Kijevu? Nekidan je slovenački filozof Slavoj Žižek pisao o „mračnoj strani neutralnosti“. Ima li takvih u Sloveniji?
U Sloveniji postoji veliko razumevanje za Ukrajince i velika stopa podrške Ukrajini u borbi protiv ruske vojske. Međutim, ono što isto tako postoji u slovenačkom društvu, iako se o tome izrazito malo govori jeste i unekoliko kompleksniji pogled na Putinovu invaziju, koji pokušava razumeti rat u Ukrajini kao sukob različitih ili imperijalizama, ili interesa različitih velesila, što nikako ne znači da ta struja umanjuje ili manje problematizuje ruski napad na Ukrajinu. Više se radi o tome da pokušava naći, odnosno objasniti napad u odnosu na neke druge politike i postupke Amerike i NATO-a, koji su pored ideje o tome da je to rusko geostrateško područje, u mnogome doprinele izbijanju rata.
Slovenija nije neutralna, članica je NATO-a, tako da je u vojnom savezu. Žižek koji važi za ikonu leve filozofske scene je poznat po menjanju stavova i ne tako levičarskim stavovima. U devedesetima je otvoreno podržavao LDS, kako je tada objašnjavao prvu normalnu stranku postkomunizma, itd. Tako da njega uzimati kao referencu politike neutralnosti možda ne bi trebalo, ali ono što postoji u Sloveniji nije politika neutralnosti, nego možda pokušaj nesvrstanosti koja jeste prisutna u Sloveniji i svako toliko vremena dođe neko pismo bivših predsednika koji pozivaju na okončanje rata u Ukrajini, a povezano je sa traženjem mira, a ne sa produbljivanjem rata. To je političko pitanje, ali rat u Ukrajini se ne može razumeti i objasniti Putinovim psihološkim karakteristikama i njegovom megalomanijom. Te stvari su mnogo kompleksnije, ali tokom rata svi vole da stvari izgledaju crno-belo.
Ono što jeste prisutno u Sloveniji, barem u jenom delu društva nije toliko podrška Rusiji, koliko averzija prema NATO-u i Americi i strah kako će to uticati na EU ekonomski gledano, ali i na području snadbdevanja energenata.
Nisam neki veliki ljubitelj Lajbaha niti ih slušam. Bilo je nekoliko kontradiktornih izjava, ko je kome otkazao nastup i ko je zahtevao neku izjavu. U to ne bih ulazio, ali činjenica da ne pristaju na demoniziranje cele ruske kulture zbog Putinovog rata u Ukrajini je mera trezvenosti koju bi valjalo sačuvati ne samo tokom ovog rata nego i uopšteno, odnosno ne izjednačavati kulturno nasleđe jedne velike kulturne zajednice sa imperijalističkim ciljevima jedne ili druge države. Kako bi izgledalo, da smo zbog invazije Amerike na Irak, koja je počivala na laži i fake newsu, da Sadam ima oružje za masovno uništenje, iako to naravno nikada nije imao, svi bojkotivali Holivud i druge aspekte američke kulture?
Krajem januara, nakon što je Bosna i Hercegovina dobila kandidatski status, Tanja Fajon, šefica diplomatije Republike Slovenije je izjavila da će Slovenija BiH ponuditi stručnjake za reforme na putu ka EU. Kako ovo tumačiš?
Taj odnos je uvek jako kompleksan i jako problematičan. Slovenija voli da se predstavlja kao neki lider u odnosu na ostale države Jugoslavije, jer je prva ušla u EU i NATO i to jeste kroz decenije gradila i pokušavala da učvrsti neoimperijalni odnos, gde je želela da igra kao most između EU i Balkana, ali pre svega je želela da učvrsti svoju ekonomsku i političku prisutnost u državama nekadašnje Jugoslavije.
Domet ili snaga slovenačke spoljne politike je bio jasan prošle godine u maju ili junu kada se odlučivalo o dodeli statusa kandidata BiH i Ukrajini. Tadašnji novi premijer Robert Golob je rekao da će Slovenija insistirati na tome da i će većati dva dana ako treba. Na kraju Bosna nije dobila kandidatski status, a Ukrajina jeste. To jeste neka realnost. Slovenačka uloga i uticaj slovenačke spoljne politike je prilično minoran, iako voli o sebi da promišlja da imam izuzetno veliki uticaj u svom nekadašnjem dvorištu, Balkanu.
Pounudit će stručnjake za reforme na putu ka EU i na putu dobrosusedskih odnosa iako nismo posredno u susedstvu, ali ono što je bitno je kakve reforme će ti stručnjaci izvoditi. Ako će to biti stručnjaci za neoliberalne reforme u smislu rasprodaje svega i štednje, što se u Bosni već dogodilo, i produbljivanje nejednakosti, kao što je bio model pristupanja Slovenije i nekih drugih centralnih i južnih zemalja Evropskoj uniji, onda možda bolje takve stručnjake bolje ne slati. Pozicija Slovenije je prilično grandiozna slika o samom sebi, ali domet spoljne politike je mnogo manji.
