Vladajuće strukture, predstavnici izvršne i zakonodavne
vlasti, sve otvorenije zastupaju ideje ekstremne desnice čineći ih tako
legitimnim delom mejnstrim političkog prostora.
Marija Srdić je aktivistkinja građanskog pokreta BRAVO Novi Sad.
Borkinja za ženska prava i antifašistkinja aktivna više od dvije decenije.
Bivša novinarka.
„Jedanaestogodišnje ispiranje mozga, stvaranje lažne slike sveta, dalo je
„rezultate“. I kada ipak vide problem u zajednici, kada na vlastitoj koži osete
nepravdu, kada ih institucije oštete ili potpuno zanemare, poslodavci
ekspoatišu a šefovi mobiraju, ljudi ne vide kome bi se obratili ili okrenuli.
Živi se (i umire) bez zdrave vode za piće, bez javnog transopta, bez lekara i
zdravstvenih usluga u selu, bez ugovora o radu u lokalnoj fabrici „uglednog
stranog investitora“… Ćuti se, trpi i uzmiče“ – kaže Srdić.
Kakva je budućnost protesta „Srbija
protiv nasilja“?
Treba reći da i posle pet meseci Protesti
protiv nasilja opstaju u Beogradu i nekoliko većih gradova Srbije. Njihov
intenzitet je u poslednje vreme mnogo manji nego što je to bilo tokom maja i
juna, čak i tokom letnjih meseci, ali protesti i sada predstavljaju održavanje
plamena otpora, i to ne samo aktuelnom režimu već i pojavama u društvu koji su
nas posle strašnih masovnih ubistava u školi Vladislav Ribnikar u Beogradu i
selima oko Mladenovca izvele na ulice: nasilju koje je preplavilo sve sfera našeg
života, razaranju i obesmišljavanju institucija, nemogućnosti uživanja elmentarnih
prava i devastacija pravnog sistema, očigledna sprega države i njenih čelnih
ljudi sa organizovanim kriminalnim
grupama i klanovima…
Učesnica sam svih značajnijih (pa i manje značajnih) protesta od dolaska
Srpske napredne stranke na vlast do danas i sa velikom dozom sigurnosti mogu da
kažem da protesti Srbija protiv nasilja,
iako organizaciono i tehnički podržani od strane opozicionih partija i nekoliko
lokalnih pokreta, jesu bili (da tako kažem) nad-opozicioni…Naš kolektivni
vapaj za odgovornošću, za uspostavljnjem sigurnosti, predvidivosti i izgubljene
normalnosti života. Koliko je teskoba nas građana i građanki velika svedoči i
činjenica sa su proteste i zahteve ovoga puta podržali i sledbenici Srpske
napredne stranke.
Ipak, ni majski događaji ni upornost protestnih šetnji i okupljanja, ni
stotinu hiljana ljudi na ulicama nisu doprineli da vlast preuzme odgovornost za
gubitak mladih života, nesreću njihovih porodica, nihovih drugova i drugarica i
njihovih nastavnika. Na zahteve se nije odgovorilo i nisu smenjeni oni Vučićevi
saradnici koji su označeni kako najdgovorniji u sistemu koji je zakazao –
ministar policije Gašić i direktor BIA-e Vulin. Ništa nije učinjeno u pogledu
medijskih zahteva i smene REM-a koji je činjenjem i nečinjenje presudno
doprineo eksponencijalnom rastu nasilja u medijskim sadržajima televizija sa
nacionalnom frekvencijom (Pink, Happy). Rasprava u okviru vanredne sednice
Skupštine posvećene tragedijama u školi Ribnikar i selima Malo orašje i Dubona nije
dovela do prepoznavanja razmera naših društvenih problema kao ni do potrebnog
institucionalnog odgovora, a zahtev da se formira Skupštinski odbor koji bi
ispitao okolnosti tragičnih događaja na kraju nije formiran jer je pozicija
izvela još jedan manevar kako do utvrđivanja činjenica u vezi sa događajima ne
bi došlo.
Našli smo se, dakle, u situaciji da protesti i zahtevi građana nikada nisu
bili snažniji a da to nije dovelo do bilo kakvih promena. Opozicija je u
septembru potegla novi zahtev (onaj koji je njoj uvek na raspolaganju i koji je
u osnovi logičan). Od Vučića je, dakle, zahtevano
da se do kraja godine organizuju republički i beogradski izbori. Od tada do
danas se protesti organizuju u drugačijem „formatu“. Po porukama koje se šalju
proteklih nekoliko sedmica, sadržaju okupljanja i govornicima/ama koji pripadaju
pre svega proevromskom bloku političkih partija, oni sve više liče na predizborne
skupove i uvod u parlamentarne izbore.
Kako tumačite nastojanje opozicije da
formira zajedničku listu „Srbija protiv nasilja“?
Okupljanje na jednoj listi za parlamentarne izbore, koji će se po svemu
sudeći održati 17. decembra, više su
rezultat nužde u kojoj se opozicija našla, nego autentične, organske kohezije ovdašnjih
opozicionih aktera. Treba znati da u Srbiji od 2012. nema ravnopravne i fer
izborne utakmice. Vučić je svoje „majstorstvo“ u vođenju prljavih, beskrupuloznih
kampanja tokom jedanaest godina vlasti nadogradio uspostavljanjem potpune
kontrole nad zaposlenima u javnom sektoru i sistemom prikupljanja kapilarnih
glasova, partijskom kontrolom nad izbornom administracijom, izmenama u izbornim
zakonima i plavilima tako da pogoduju samo njegovom partijskom mastodontu, nezapamćenom
uzurpacijom državnih resursa i na kraju (ako je potrebno), primenom najrazličitijih
vidova nasilja nad biračima.
Paralelno je radio, vrlo sistematično, na cepanju i satiranju opozicionih
partija ali i gušenju kritičkih glasova u javnom prostoru: od medija,
nevladinih organizacija do nezavisnih glasova na akademskoj, umetničkoj, čak i
privrednoj/preduzetničkoj sceni, pa do grupa i pojedinaca koji su dizali glas
zbog ekoloških i urbanističkih problema u svojim lokalnim zajednicama.
Da zaključim, procenjuje se da ova vrsta okupljanja proevropske opozicije
donosi nekoliko benefita: ukrupnjavanje (inače vrlo limitiranih) opozicionih rasursa
koji su neophodni za kakvo-takvo suprotstavljanje mašineriji SNS-a i trabanata,
mogućnost bolje i organizovanije kontrole izbora, fokusiranje na nekoliko zajedničkih
poruka (i obećenja) iza kojih bi mogle da stanu ove programski i ideološki
različite partije i tako animiraju (naj)veći deo opozicionih birača,
uključujući i one građane koji su se pokrenuli tokom protesta Srbija protiv nasilja a koji do sada
nisu bili glasači opozicije.
Dogovaranje je u toku ali ujedinjenje na listi Srbija protiv nasilja još uvek se nije dogodilo. U svakom slučaju,
do raspisivanja izbora ostalo je desetak dana i sve će ubrzo biti jasno. Zabrinjava
što je Vučić opet u prednosti – on je u kampanji uveliko. Otvara puteve, po
drugi put je pre dva dana otvorio stanicu Prokop, podigao je SNS partijsku
vojsku. A opozicija kasni i još uvek se dogovara o nastupu.
Da li istupi protiv nasilja
zahtijevaju novi vid političkog organizovanja koji ne bi koristio stranačke,
partijske infrastrukture?
Već sam naglasila da razmere problema sa kojim se naše društvo suočava
zahtevaju uključivanje i mobilitaciju mogo više učesnika – veću participaciju
građana i građanki nego ikada do sada. Mejnstrim političke partije, posebno u
stanju u kakvom su one danas u Srbiji, nisu dovoljne za taj poduhvat. To je
jasno već nekoliko godina. S druge strane, ideja da se artikuliše široki pokret
koji bi nastao organski, odozdo, iz lokalnih borbi, lokalno organizovanih i
agilnih grupa i pokreta, iako greje moje srce (što nije teško zaključiti ako se
pogleda ono što sam poslednjih godina zatupala i radila) nije poduhvat koji se
ostvaruje tako što se lupi dlanom o dlan i „snažno želi“. Ukratko, takva ideja
raste i dobija svoju artikulaciju, loklne grupe i organizacije se povezuju
širom Srbije ali smo daleko od toga da kažemo – danas imamo efikasan politički
alat za rušenje još jednog autokrate u Srbiji.
Da li je raspisivanje prijevremenih
izbora bez ispunjenja zahtjeva građana nova farsa?
S jedne strane, kada imate političku krizu, kada je polarizacija društva velika
kao što je to u Srbiji, kada Vlada nije u stanju da odgovori na zahteve i
potrebe velikog broja građana – izbori su neizbežni. S druge strane, kada onaj ko sve drži u
svojim rukama kaže „Hteli ste izbore, evo – dobićete ih!“ morate biti svesni da
će ideja slobodnog izbora biti dezavuisana do krajnjih granica.
Dodajmo na sve rečeno i spoljnopolitičke okolnosti: fokus međunarodnih
partnera i evropskih institucija na rasplet krize na Kosovu ali i na ratove u
Ukrajini i Pojasu Gaze, teško je verovati da će prioritet biti praćenje demokratičnosti
i regularnosti izbornog procesa u Srbiji. No, kako god bilo, izbori jesu i
prilika i korak. Zato i sada – mora borba!
Kako kanalisati pobunu protiv nasilja
u daljim koracima?
Pored povezivanja, ukrupnjavanja novih snaga ipak je stalni rad u lokalnim
zajednicama i svakodnevni kontakt s građanima i građankama, iskazivanje stvarne
zainteresovanosti za život koji žive i probleme sa kojima se svakodnevno nose,
ohrabrivanje ali i javno zauzimanje za rešenja – najvažnije. Ovih dana sam razgovarala sa saborcima koji
obilaze vojvođanska sela. Sreću se sa ljudima koji ne znaju da osim naprednjaka
i socijalista bilo ko postoji na političkoj sceni. Ti ljudi ne vide dalje od
Dnevnika RTS, sadržaja koji pljušte sa Pinka ili TV Happy. Jedanaestogodišnje
ispiranje mozga, stvaranje lažne slike sveta, dalo je „rezultate“. I kada ipak vide
problem u zajednici, kada na vlastitoj koži osete nepravdu, kada ih institucije
oštete ili potpuno zanemare, poslodavci ekspoatišu a šefovi mobiraju, ljudi ne
vide kome bi se obratili ili okrenuli. Živi se (i umire) bez zdrave vode za
piće, bez javnog transopta, bez lekara i zdravstvenih usluga u selu, bez
ugovora o radu u lokalnoj fabrici „uglednog stranog investitora“… Ćuti se, trpi
i uzmiče. Jer, naučili su ljudi da bi lokalni SNS kabadahija za svako podizanje
glasa mogao da im zagorča il ugrozi život. Njima ili nekom bliskom.
Zastrašivanje je efikasan modus operandi
ne samo ove već i svake autoritarne vlasti.
Jasno je da i sindikalne borbe, štrajkove, proteste poljoprivrenika,
ekološke i sve druge lokalne pobune treba uvezatu u jednu zajedničku borbu sa
ponudom koja će biti jasna i nuditi alternativu stanju u kome je Srbija
zaglavljena. To je veliki posao i ja ne vidim da još uvek postoji snaga koja je
tom zadatku dorasla.
Postoje li uslovi za stvaranje
antirežimske države koja bi štitila ljudska prava i civilne slobode?
Rušenje režima na čijem čelu je Aleksandar Vučić je poduhvat za koji će
biti potrebna i velika snaga i velika upornost. Predviđam da će se to dogoditi
u dva koraka. Prvo, tako što će se oslododiti pojedini gradovi i opštine u
kojima će nove snage dobiti priliku da pokažu da je moguće drugačije upravljati
zajednicom. U drugom koraku, jer to je neizbežno, režim će pasti. Čini mi se da
razmere posla koji nas čeka na reuspostavljanju institucija i vladavine prava
još ne možemo ni da sagledamo. Hidra partokratije, korupcije i kriminala
raširila se do nezamislivih razmera.
Čemu vodi otvaranje muzeja Dragoljuba
Draže Mihailovića u Beogradu? Je li riječ o predizbornoj kampanji ekstremne
desnice?
U vezi sa postavljanjem biste (ne spomenika!) i otvaranjem spomen sobe (ne
muzeja!) Draži Mihailoviću saglasna sam sa stavovima koje u javnosti iznosi
profesorka Dubravka Stojanović koja kaže da se
četništvo ovde odavno povampirilo. Dakle, prošlonedeljna epizoda uz
bizarnost i užasnu estetiku, predstavlja nastavak falsifikovanja istorije
Drugog svetskog rata.
Kao antifašistkinja doživljam ove i sve slične akcije desničara kao kontinuirano
nastojanje poraženih kolaboracionista i njihovih epigona da se prikažu kao
patriote i pobednici. A to što im je takav prostor omogućen, to što su jednim
nakaradnim zakonom četnički i partizanski pokret izjednačeni, doživljavam kao duboko
moralno posrnuće našeg društva.
Da li je ovo deo predizborne kampanje srpskih desničara? Verovato je da se
revizionističke prakse i narativi na ovaj načim dodatno ohrabruju ali treba
reći da na otkrivanju spomenika i otvaranju spomen sobe Mihailoviću nije bilo
predstavnika parlamentarne desnice. Osim Miše Vacića, vođe Srpske desnice i
nekoliko intelektualaca koji decenijama „gude četičke pesme“, političari su se
uzdržali od učešća u ovoj cereoniji. Posebnu bizarnost predstavlja podatak da
je inicijator podizanja spomenika Draži Mihailoviću narodni poslanik SPS-a,
Igor Braunović, a nosioci te ideje bila su udruženja „Naša Drina“ i boračke
oranizacije Srbije i Srpske.
U ovom slučaju posebno je loše da nova epizoda za sve oko nas, za naše
susede, predstavlja još jedan dokaz da Srbija,
da mnogi u njoj, ne odustaju od starog, agresivnog, ekspanzionističkog
programa.
Koje forme djelovanja danas
preduzimaju ekstremističke i fundamentalističke organizacije?
Za početak bih rekla da, kada je u pitanju uticaj
vladajućih struktura na najveći deo ekstremnodesne scene u Srbiji, dilemama
nema mesta – iako se promocija i upotreba nasilja ekstremne desnice
deklarativno osuđuje,
na praktičnom nivou ona se opravdava, toleriše, a sve češće podržava. Uz
prećutnu saglasnost države i njenih institucija na desnici se od dolaska Srpske
napredne stranke na vlast održava potencijal za nasilje kao način „rešavanja“
društvenih kriza i obračune sa političkim neistomišljenicima i „neposlušnim
građanima“.
U poslednjoj deceniji aktivnosti ekstremne
desnice preseljene su u online prostor u kome nesmetano šire svoje ideje, regrutuje
simpatizere i članstvo, dok svoje praktično
delovanje ostvaruju kroz novoregistrovana udruženja građana kao i novoosnovane
političke stranke i pokrete. Njihove aktivnosti se na taj način legalizuju i
„normalizuju“. Primere posebno beležimo od 2019. godine u delovanju Srpske desnice
i njenog lidera Miše Vacića, poniklog iz zabranjene organizacije Srpski narodni
pokret 1389, Srpske stranke Zavetnici nastale iz Srpskog sabora
Zavetnici, Poketa Levijatan čiji su se lideri i članovi
predstavljali kao zaštitnici životinja „nežni prema nemoćnima, grubi prema onima koji
zlostavljaju slabije” da bi se potom pojavili kao kao akteri napada na
migrante, izbeglice, Rome, mirovne aktiviste/kinje ali i takmaci na junskim
izborima 2020. godine.
Takođe, iz delova pomenutih ali i novih desničarskih
organizacija formirane su tzv. Narodne patrole koje su tokom 2020 i 2021.
godine postale poznate po širenju antimigrantskih stavova i napadima kako na
migrante tako i na ljude koji im pružaju pomoć, ali i na građanske i mirovne
aktiviste.
Novu pojavu u delovanju ekstremne desnice predstavlja i
uključivanje pripadnika narastajućeg antivakserskog pokreta i teoretičara
zavere u politički život. Tokom predizborne kampanje liderka pokreta „Živim za
Srbiju“ Jovana Stojković pojavljivala se u javnosti sa pripadnicima Levijatana
ali i sa Goranom Davidovićem Firerom, vođom zabranjene neonacitičke
organizacije „Nacionalni stroj“ koji je nakon oslobađajuće presude Apelacionog
suda za napad na učesnike antifašističke šetnje “Stop fašizmu” (iz
2007. godine) ponovo postao vidljiv u
javnom životu. Iako je lista Pokret Levijatan – Živim za Srbiju na
parlamentatnim izborima ostala daleko ispod cenzusa osvojivši 0,7% gasova
(nešto više od 22 hiljade), pokret je nastavio da deluje, a u 2021. godini
pristupio je Deklaraciji suverenista,
zajedno sa Pokretom Dosta je bilo, Zdravom Srbijom i Naprednim klubom.
Ovde su poslednjih godina posebno na udaru antifašističke organizacije i
njihovi aktivisti i aktivistkinje. Naročito to beležimo u u Novom Sadu i
Beogradu. Na nasilni desni ekstremizam nema adekvatnog institucionalnog
odgovora (policije, javnog tužilaštva i sudova). Vladajuće strukture,
predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, sve otvorenije zastupaju ideje
ekstremne desnice čineći ih tako legitimnim delom mejnstrim političkog
prostora.
Na koji način lijevi i
lijevoliberalni politički subjekti u regiji treba da osmisle djelovanje? Šta
nedostaje tom političkom spektru u političkom komuniciranju?
Ta pitanja postavljam i sama
svakoga dana, tražeći odgovore. I na kraju, čini mi se da je najvažnije
priznati da oni (mi) koji sebe danas smatraju političkom levicom uopšte ili
nedovoljno raspravljaju o ključnim fenomenima kapitalizma: eksploataciji,
radnom i slobodnom vremenu, privatnom vlasništvu, prekarnom radu.
Mogla bih da se složim i sa onima koji u svojim
analizama govore da levica ovde „prežvakavava teme i probleme na površini
društvenih i istorijskih procesa“: probleme pola i roda, diskriminacije i
nasilja, nacionalizma, ratnih zločina, pomirenja, jer se one neumoljivo nameću
kao ispravna, urgentna pitanja za levicu. Mađutim, iako autentična i očigledna pitanja, iz polja komunikacije istisnula su
ona osnovna, koja povezuju političku levicu sa njenom (izgubljenom) glasačkom
bazom. Sve u svemu, prvi zadatak je trasirati „put povratka“ izvornim pitanjima
i da tako kažem, „otkriti“ novo radništvo kao svoju biračku bazu.