Vladajuće strukture, predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, sve otvorenije zastupaju ideje ekstremne desnice čineći ih tako legitimnim delom mejnstrim političkog prostora.
Marija Srdić je aktivistkinja građanskog pokreta BRAVO Novi Sad. Borkinja za ženska prava i antifašistkinja aktivna više od dvije decenije. Bivša novinarka.
„Jedanaestogodišnje ispiranje mozga, stvaranje lažne slike sveta, dalo je „rezultate“. I kada ipak vide problem u zajednici, kada na vlastitoj koži osete nepravdu, kada ih institucije oštete ili potpuno zanemare, poslodavci ekspoatišu a šefovi mobiraju, ljudi ne vide kome bi se obratili ili okrenuli. Živi se (i umire) bez zdrave vode za piće, bez javnog transopta, bez lekara i zdravstvenih usluga u selu, bez ugovora o radu u lokalnoj fabrici „uglednog stranog investitora“... Ćuti se, trpi i uzmiče“ – kaže Srdić.
Kakva je budućnost protesta „Srbija protiv nasilja“?
Treba reći da i posle pet meseci Protesti protiv nasilja opstaju u Beogradu i nekoliko većih gradova Srbije. Njihov intenzitet je u poslednje vreme mnogo manji nego što je to bilo tokom maja i juna, čak i tokom letnjih meseci, ali protesti i sada predstavljaju održavanje plamena otpora, i to ne samo aktuelnom režimu već i pojavama u društvu koji su nas posle strašnih masovnih ubistava u školi Vladislav Ribnikar u Beogradu i selima oko Mladenovca izvele na ulice: nasilju koje je preplavilo sve sfera našeg života, razaranju i obesmišljavanju institucija, nemogućnosti uživanja elmentarnih prava i devastacija pravnog sistema, očigledna sprega države i njenih čelnih ljudi sa organizovanim kriminalnim grupama i klanovima...
Učesnica sam svih značajnijih (pa i manje značajnih) protesta od dolaska Srpske napredne stranke na vlast do danas i sa velikom dozom sigurnosti mogu da kažem da protesti Srbija protiv nasilja, iako organizaciono i tehnički podržani od strane opozicionih partija i nekoliko lokalnih pokreta, jesu bili (da tako kažem) nad-opozicioni...Naš kolektivni vapaj za odgovornošću, za uspostavljnjem sigurnosti, predvidivosti i izgubljene normalnosti života. Koliko je teskoba nas građana i građanki velika svedoči i činjenica sa su proteste i zahteve ovoga puta podržali i sledbenici Srpske napredne stranke.
Ipak, ni majski događaji ni upornost protestnih šetnji i okupljanja, ni stotinu hiljana ljudi na ulicama nisu doprineli da vlast preuzme odgovornost za gubitak mladih života, nesreću njihovih porodica, nihovih drugova i drugarica i njihovih nastavnika. Na zahteve se nije odgovorilo i nisu smenjeni oni Vučićevi saradnici koji su označeni kako najdgovorniji u sistemu koji je zakazao – ministar policije Gašić i direktor BIA-e Vulin. Ništa nije učinjeno u pogledu medijskih zahteva i smene REM-a koji je činjenjem i nečinjenje presudno doprineo eksponencijalnom rastu nasilja u medijskim sadržajima televizija sa nacionalnom frekvencijom (Pink, Happy). Rasprava u okviru vanredne sednice Skupštine posvećene tragedijama u školi Ribnikar i selima Malo orašje i Dubona nije dovela do prepoznavanja razmera naših društvenih problema kao ni do potrebnog institucionalnog odgovora, a zahtev da se formira Skupštinski odbor koji bi ispitao okolnosti tragičnih događaja na kraju nije formiran jer je pozicija izvela još jedan manevar kako do utvrđivanja činjenica u vezi sa događajima ne bi došlo.
Našli smo se, dakle, u situaciji da protesti i zahtevi građana nikada nisu bili snažniji a da to nije dovelo do bilo kakvih promena. Opozicija je u septembru potegla novi zahtev (onaj koji je njoj uvek na raspolaganju i koji je u osnovi logičan). Od Vučića je, dakle, zahtevano da se do kraja godine organizuju republički i beogradski izbori. Od tada do danas se protesti organizuju u drugačijem „formatu“. Po porukama koje se šalju proteklih nekoliko sedmica, sadržaju okupljanja i govornicima/ama koji pripadaju pre svega proevromskom bloku političkih partija, oni sve više liče na predizborne skupove i uvod u parlamentarne izbore.
Kako tumačite nastojanje opozicije da formira zajedničku listu „Srbija protiv nasilja“?
Okupljanje na jednoj listi za parlamentarne izbore, koji će se po svemu sudeći održati 17. decembra, više su rezultat nužde u kojoj se opozicija našla, nego autentične, organske kohezije ovdašnjih opozicionih aktera. Treba znati da u Srbiji od 2012. nema ravnopravne i fer izborne utakmice. Vučić je svoje „majstorstvo“ u vođenju prljavih, beskrupuloznih kampanja tokom jedanaest godina vlasti nadogradio uspostavljanjem potpune kontrole nad zaposlenima u javnom sektoru i sistemom prikupljanja kapilarnih glasova, partijskom kontrolom nad izbornom administracijom, izmenama u izbornim zakonima i plavilima tako da pogoduju samo njegovom partijskom mastodontu, nezapamćenom uzurpacijom državnih resursa i na kraju (ako je potrebno), primenom najrazličitijih vidova nasilja nad biračima.
Paralelno je radio, vrlo sistematično, na cepanju i satiranju opozicionih partija ali i gušenju kritičkih glasova u javnom prostoru: od medija, nevladinih organizacija do nezavisnih glasova na akademskoj, umetničkoj, čak i privrednoj/preduzetničkoj sceni, pa do grupa i pojedinaca koji su dizali glas zbog ekoloških i urbanističkih problema u svojim lokalnim zajednicama.
Da zaključim, procenjuje se da ova vrsta okupljanja proevropske opozicije donosi nekoliko benefita: ukrupnjavanje (inače vrlo limitiranih) opozicionih rasursa koji su neophodni za kakvo-takvo suprotstavljanje mašineriji SNS-a i trabanata, mogućnost bolje i organizovanije kontrole izbora, fokusiranje na nekoliko zajedničkih poruka (i obećenja) iza kojih bi mogle da stanu ove programski i ideološki različite partije i tako animiraju (naj)veći deo opozicionih birača, uključujući i one građane koji su se pokrenuli tokom protesta Srbija protiv nasilja a koji do sada nisu bili glasači opozicije.
Dogovaranje je u toku ali ujedinjenje na listi Srbija protiv nasilja još uvek se nije dogodilo. U svakom slučaju, do raspisivanja izbora ostalo je desetak dana i sve će ubrzo biti jasno. Zabrinjava što je Vučić opet u prednosti – on je u kampanji uveliko. Otvara puteve, po drugi put je pre dva dana otvorio stanicu Prokop, podigao je SNS partijsku vojsku. A opozicija kasni i još uvek se dogovara o nastupu.
Da li istupi protiv nasilja zahtijevaju novi vid političkog organizovanja koji ne bi koristio stranačke, partijske infrastrukture?
Već sam naglasila da razmere problema sa kojim se naše društvo suočava zahtevaju uključivanje i mobilitaciju mogo više učesnika - veću participaciju građana i građanki nego ikada do sada. Mejnstrim političke partije, posebno u stanju u kakvom su one danas u Srbiji, nisu dovoljne za taj poduhvat. To je jasno već nekoliko godina. S druge strane, ideja da se artikuliše široki pokret koji bi nastao organski, odozdo, iz lokalnih borbi, lokalno organizovanih i agilnih grupa i pokreta, iako greje moje srce (što nije teško zaključiti ako se pogleda ono što sam poslednjih godina zatupala i radila) nije poduhvat koji se ostvaruje tako što se lupi dlanom o dlan i „snažno želi“. Ukratko, takva ideja raste i dobija svoju artikulaciju, loklne grupe i organizacije se povezuju širom Srbije ali smo daleko od toga da kažemo – danas imamo efikasan politički alat za rušenje još jednog autokrate u Srbiji.
Da li je raspisivanje prijevremenih izbora bez ispunjenja zahtjeva građana nova farsa?
S jedne strane, kada imate političku krizu, kada je polarizacija društva velika kao što je to u Srbiji, kada Vlada nije u stanju da odgovori na zahteve i potrebe velikog broja građana - izbori su neizbežni. S druge strane, kada onaj ko sve drži u svojim rukama kaže „Hteli ste izbore, evo – dobićete ih!“ morate biti svesni da će ideja slobodnog izbora biti dezavuisana do krajnjih granica.
Dodajmo na sve rečeno i spoljnopolitičke okolnosti: fokus međunarodnih partnera i evropskih institucija na rasplet krize na Kosovu ali i na ratove u Ukrajini i Pojasu Gaze, teško je verovati da će prioritet biti praćenje demokratičnosti i regularnosti izbornog procesa u Srbiji. No, kako god bilo, izbori jesu i prilika i korak. Zato i sada - mora borba!
Kako kanalisati pobunu protiv nasilja u daljim koracima?
Pored povezivanja, ukrupnjavanja novih snaga ipak je stalni rad u lokalnim zajednicama i svakodnevni kontakt s građanima i građankama, iskazivanje stvarne zainteresovanosti za život koji žive i probleme sa kojima se svakodnevno nose, ohrabrivanje ali i javno zauzimanje za rešenja – najvažnije. Ovih dana sam razgovarala sa saborcima koji obilaze vojvođanska sela. Sreću se sa ljudima koji ne znaju da osim naprednjaka i socijalista bilo ko postoji na političkoj sceni. Ti ljudi ne vide dalje od Dnevnika RTS, sadržaja koji pljušte sa Pinka ili TV Happy. Jedanaestogodišnje ispiranje mozga, stvaranje lažne slike sveta, dalo je „rezultate“. I kada ipak vide problem u zajednici, kada na vlastitoj koži osete nepravdu, kada ih institucije oštete ili potpuno zanemare, poslodavci ekspoatišu a šefovi mobiraju, ljudi ne vide kome bi se obratili ili okrenuli. Živi se (i umire) bez zdrave vode za piće, bez javnog transopta, bez lekara i zdravstvenih usluga u selu, bez ugovora o radu u lokalnoj fabrici „uglednog stranog investitora“... Ćuti se, trpi i uzmiče. Jer, naučili su ljudi da bi lokalni SNS kabadahija za svako podizanje glasa mogao da im zagorča il ugrozi život. Njima ili nekom bliskom. Zastrašivanje je efikasan modus operandi ne samo ove već i svake autoritarne vlasti.
Jasno je da i sindikalne borbe, štrajkove, proteste poljoprivrenika, ekološke i sve druge lokalne pobune treba uvezatu u jednu zajedničku borbu sa ponudom koja će biti jasna i nuditi alternativu stanju u kome je Srbija zaglavljena. To je veliki posao i ja ne vidim da još uvek postoji snaga koja je tom zadatku dorasla.
Postoje li uslovi za stvaranje antirežimske države koja bi štitila ljudska prava i civilne slobode?
Rušenje režima na čijem čelu je Aleksandar Vučić je poduhvat za koji će biti potrebna i velika snaga i velika upornost. Predviđam da će se to dogoditi u dva koraka. Prvo, tako što će se oslododiti pojedini gradovi i opštine u kojima će nove snage dobiti priliku da pokažu da je moguće drugačije upravljati zajednicom. U drugom koraku, jer to je neizbežno, režim će pasti. Čini mi se da razmere posla koji nas čeka na reuspostavljanju institucija i vladavine prava još ne možemo ni da sagledamo. Hidra partokratije, korupcije i kriminala raširila se do nezamislivih razmera.
Čemu vodi otvaranje muzeja Dragoljuba Draže Mihailovića u Beogradu? Je li riječ o predizbornoj kampanji ekstremne desnice?
U vezi sa postavljanjem biste (ne spomenika!) i otvaranjem spomen sobe (ne muzeja!) Draži Mihailoviću saglasna sam sa stavovima koje u javnosti iznosi profesorka Dubravka Stojanović koja kaže da se četništvo ovde odavno povampirilo. Dakle, prošlonedeljna epizoda uz bizarnost i užasnu estetiku, predstavlja nastavak falsifikovanja istorije Drugog svetskog rata.
Kao antifašistkinja doživljam ove i sve slične akcije desničara kao kontinuirano nastojanje poraženih kolaboracionista i njihovih epigona da se prikažu kao patriote i pobednici. A to što im je takav prostor omogućen, to što su jednim nakaradnim zakonom četnički i partizanski pokret izjednačeni, doživljavam kao duboko moralno posrnuće našeg društva.
Da li je ovo deo predizborne kampanje srpskih desničara? Verovato je da se revizionističke prakse i narativi na ovaj načim dodatno ohrabruju ali treba reći da na otkrivanju spomenika i otvaranju spomen sobe Mihailoviću nije bilo predstavnika parlamentarne desnice. Osim Miše Vacića, vođe Srpske desnice i nekoliko intelektualaca koji decenijama „gude četičke pesme“, političari su se uzdržali od učešća u ovoj cereoniji. Posebnu bizarnost predstavlja podatak da je inicijator podizanja spomenika Draži Mihailoviću narodni poslanik SPS-a, Igor Braunović, a nosioci te ideje bila su udruženja „Naša Drina“ i boračke oranizacije Srbije i Srpske.
U ovom slučaju posebno je loše da nova epizoda za sve oko nas, za naše susede, predstavlja još jedan dokaz da Srbija, da mnogi u njoj, ne odustaju od starog, agresivnog, ekspanzionističkog programa.
Koje forme djelovanja danas preduzimaju ekstremističke i fundamentalističke organizacije?
Za početak bih rekla da, kada je u pitanju uticaj vladajućih struktura na najveći deo ekstremnodesne scene u Srbiji, dilemama nema mesta - iako se promocija i upotreba nasilja ekstremne desnice deklarativno osuđuje, na praktičnom nivou ona se opravdava, toleriše, a sve češće podržava. Uz prećutnu saglasnost države i njenih institucija na desnici se od dolaska Srpske napredne stranke na vlast održava potencijal za nasilje kao način „rešavanja“ društvenih kriza i obračune sa političkim neistomišljenicima i „neposlušnim građanima“.
U poslednjoj deceniji aktivnosti ekstremne desnice preseljene su u online prostor u kome nesmetano šire svoje ideje, regrutuje simpatizere i članstvo, dok svoje praktično delovanje ostvaruju kroz novoregistrovana udruženja građana kao i novoosnovane političke stranke i pokrete. Njihove aktivnosti se na taj način legalizuju i „normalizuju“. Primere posebno beležimo od 2019. godine u delovanju Srpske desnice i njenog lidera Miše Vacića, poniklog iz zabranjene organizacije Srpski narodni pokret 1389, Srpske stranke Zavetnicinastale iz Srpskog sabora Zavetnici, Poketa Levijatančiji su se lideri i članovi predstavljali kao zaštitnici životinja „nežni prema nemoćnima, grubi prema onima koji zlostavljaju slabije” da bi se potom pojavili kao kao akteri napada na migrante, izbeglice, Rome, mirovne aktiviste/kinje ali i takmaci na junskim izborima 2020. godine.
Takođe, iz delova pomenutih ali i novih desničarskih organizacija formirane su tzv. Narodne patrole koje su tokom 2020 i 2021. godine postale poznate po širenju antimigrantskih stavova i napadima kako na migrante tako i na ljude koji im pružaju pomoć, ali i na građanske i mirovne aktiviste.
Novu pojavu u delovanju ekstremne desnice predstavlja i uključivanje pripadnika narastajućeg antivakserskog pokreta i teoretičara zavere u politički život. Tokom predizborne kampanje liderka pokreta „Živim za Srbiju“ Jovana Stojković pojavljivala se u javnosti sa pripadnicima Levijatana ali i sa Goranom Davidovićem Firerom, vođom zabranjene neonacitičke organizacije „Nacionalni stroj“ koji je nakon oslobađajuće presude Apelacionog suda za napad na učesnike antifašističke šetnje "Stop fašizmu" (iz 2007. godine) ponovo postao vidljiv u javnom životu. Iako je lista Pokret Levijatan – Živim za Srbiju na parlamentatnim izborima ostala daleko ispod cenzusa osvojivši 0,7% gasova (nešto više od 22 hiljade), pokret je nastavio da deluje, a u 2021. godini pristupio je Deklaraciji suverenista, zajedno sa Pokretom Dosta je bilo, Zdravom Srbijom i Naprednim klubom.
Ovde su poslednjih godina posebno na udaru antifašističke organizacije i njihovi aktivisti i aktivistkinje. Naročito to beležimo u u Novom Sadu i Beogradu. Na nasilni desni ekstremizam nema adekvatnog institucionalnog odgovora (policije, javnog tužilaštva i sudova). Vladajuće strukture, predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, sve otvorenije zastupaju ideje ekstremne desnice čineći ih tako legitimnim delom mejnstrim političkog prostora.
Na koji način lijevi i lijevoliberalni politički subjekti u regiji treba da osmisle djelovanje? Šta nedostaje tom političkom spektru u političkom komuniciranju?
Ta pitanja postavljam i sama svakoga dana, tražeći odgovore. I na kraju, čini mi se da je najvažnije priznati da oni (mi) koji sebe danas smatraju političkom levicom uopšte ili nedovoljno raspravljaju o ključnim fenomenima kapitalizma: eksploataciji, radnom i slobodnom vremenu, privatnom vlasništvu, prekarnom radu.
Mogla bih da se složim i sa onima koji u svojim analizama govore da levica ovde „prežvakavava teme i probleme na površini društvenih i istorijskih procesa“: probleme pola i roda, diskriminacije i nasilja, nacionalizma, ratnih zločina, pomirenja, jer se one neumoljivo nameću kao ispravna, urgentna pitanja za levicu. Mađutim, iako autentična i očigledna pitanja, iz polja komunikacije istisnula su ona osnovna, koja povezuju političku levicu sa njenom (izgubljenom) glasačkom bazom. Sve u svemu, prvi zadatak je trasirati „put povratka“ izvornim pitanjima i da tako kažem, „otkriti“ novo radništvo kao svoju biračku bazu.
