Aleksandar Matković je naučni saradnik pri Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, spoljni saradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu u Holandiji, kao i član Zeleno-levog fronta u Srbiji.
Zbog teksta objavljenog o rudarenju litijuma u dnevnom listu „Danas“ dobio je otvorene prijetnje smrću. U razgovoru za BUKA magazin komentariše odnos prema prijetnjama smrću, konfrontaciju strahu, stav naučnih institucija u vezi sa eksploatacijom litijuma, angažman akademske zajednice, prijedlog za referendum o rudarenju i aktuelnu političku situaciju.
„Oscilirao sam prvo, stvar je bila mnogo gora nego što je izašlo u medijima, posle mi je stizalo i par poruka koji pominju da smrt mog oca pre godinu dana nije bila slučajna i svašta nešto. Neke su poruke pokazivale čak i da znaju moje privatne navike i bukvalno se nadovezivale na neke stvari koje samo ja znam i pitali me da li želim kopije svih svojih lozinki. To je bilo jezivo za saznati da nemaš privatnost. No, u javnosti podrška me je zaista spasla i mislim da kada sam shvatio da se treba boriti da je to bilo to i da nema povratka sada. Ok, i to se desilo, došao si na udar ogromne rudarske korporacije. Jebiga. Sada nema povratka ni za njih ni za mene“ – kaže Matković u razgovoru za BUKA magazin.
Stav naučnih institucija i naučnika u vezi sa eksploatacijom metaličnih mineralnih sirovina nije dobio posebnu medijsku pažnju. Zašto je to tako?
Pa, baš sam razmišljao da bi trebalo napisati i neki tekst o ovome, ali mi je ovo tvoje pitanje sada dalo prostora da objasnim. Ovo je bitno, zapravo, jer utiče na to kako percipiramo stvar oko litijuma. Prvo, EU i Kina su objavile svoje zelene tranzicije tek 2020. godine. Tek od tada kreće pomama za litijumom i pre toga je rudarenje unutar EU bilo u opadanju decenijama, u Nemačkoj su se čak slavila zatvaranja poslednjih rudnika uglja u nekim oblastima itd. U Srbiju litijum nije u javnosti bio prisutan sve do 2021. godine, kada je došlo do pokušaja promene zakona o eksproprijaciji zbog Rio Tinta. Tada javnost počinje da shvata koliki je ovo projekat zapravo. Sve ovo kada uzmete u obzir shvatite – pa zašto bi se neko bavio litijumom pre 2020. ili 2021. godine? Pa, jednostavno nije bilo „tržišta“ za to. Naša nauka je tržišno orijentisana i onda je razumljivo da prosto, kada se Rio Tinto desio, neki naši hemičari i geolozi su bili zatečeni, a kamoli ostali. Naravno, to ne znači da nije postojalo nikakvo znanje, ali koliko ja znam, dosta je to bilo na nivou opšteg znanja, a ne specijalizacije. Za društvene nauke ili ekonomiju da ne pričam. Ja ne znam u mojoj okolini od ekonomista da se neko baš specijalizovao za rudarenje. Zato danas Ana Brnabić i Vučić komentarišu radove tih naučnika, prozivaju ljude da su nestručni, a u stvari, država nije na vreme obezbedila naučne kadrove da se uopšte pripremi za javnu debatu, nego je prvo davala dozvole za istraživanja i eksploataciju, Rio Tinto uložio preko 2 milijarde evra, pokupovao zemlju pa nas tek sada pozivaju na debatu. Pa, čekaj, kakva je to debata ako je stvar već počela, a mi debatujemo da li treba? Pa, kada gradiš kuću, valjda se prvo konsultuješ sa arhitektom, a ne da je sagradiš, pa da ga onda pitaš za mišljenje. Pa, onda još pomenuti članovi vlade komentarišu na tviteru naučne radove i dovode ih u pitanje zbog nekih sitnica sa kojima se ne slažu, kao da je u nauci neverovatno da postoje dva suprotna mišljenja. Naučna kritika je upravo tu da razvija nauku na temelju kritike, a ovde se naučnici ismevaju od strane vlade na društvenim mrežama, pa im se još preti i šta sve ne. Čisto, ako su posumjali da je sve šala, to im govori da bi trebalo da se uozbilje i da se ne igraju sa životom. To je i drugi odgovor na ovo sve – naučnici nisu u medijima, jer su pod pritiskom. Jer su i Draganu Đorđević komentarisali članovi vlade, Sanju Sakan su posle pozivali u ta radna tela, što je isto vid pasivnog pritiska da se integriše u projekat, ja primao pretnje smrću… Znači, da li sada neki student doktorskih studija ekonomije, geologije ili čega god, kada vidi to, da li može uopšte pomisliti da će imati nekakvu odličnu karijeru ili da će biti pod pretnjom? Mediji su preuzeli ulogu naučnika i to je dovelo da umesto naučne kritike imamo međusobno optuživanje i potom fizičku prisilu. To je sve dovelo onda do toga da rudnik još nije ni počeo da se gradi, a država je već aktivirala policiju i obaveštajne službe.
Da li su mediji oni koje možemo smatrati odgovornim za to ili je riječ o tome da akademska zajednica mahom ćuti o ovom gorućem pitanju?
Akademska zajednica je raznolika. Neću kriti – nije ni to često bilo skroz na mestu. Bili su protesti akademske zajednice pre desetak godina gde su ljudi išli po Beogradu sa transparentom “mi smo elita”. Nažalost, ta samoidentifikacija akademske zajednice sa nekakvim elitizmom ili akademskim građanima i šta sve ne ju je koštala masovne podrške i pritom mislim da je iskomunicirala lažnu sliku, jer stvarno plate u nauci nisu najbajnije na svetu – možda su bile u Jugoslaviji, ali u Srbiji to je zaista daleko od realnosti, pogotovo za mlade naučnike. Plus mi ne dobijamo po pravilu nikakve bonuse za konferencije i slično kao što to dobijaju u Sloveniji recimo i znam da prirodnjaci imaju problem da nađu reagense za neke hemikalije i sl. Uglavnom, akademska zajednica jedva kuburi sama sa sobom, a kamo li da sada reaguje na svako pitanje. No, to ne znači da nije bilo reakcije, da ne postoje tela koja se bave time, u SANU su se vodile žestoke debate i neke naučnice poput pomenute Dragane Đorđević i g. Sakan su istupile u javnosti hrabro. Postoje i projekti neki domaći i strani koji se bave litijumom, ali mislim da su državni mediji ti koji kroje percepciju oko svega – a percepcija je ta da Vučić navodno poziva naučnike na dijalog, a mi budale nećemo da se odazovemo i tome slično. Istovremeno, prete nam ubistvima onda kada iskažemo svoj stav ili nas targetiraju kao eko-teroriste, što je inače maslo nekog lažnog pokreta “Kopaćemo.com” koji je nastao sa ciljem, kako kažu, da “nađe one koji šire dezinformacije i da ih raskrinka”. Dakle malo dijalog, malo pištolj. Pa koga to treba da zavara, ja ne znam. A što je zanimljivo, Rio Tinto je prethodnih meseci stalno ponavljao da se vodi kampanja dezinformacija protiv njih. Pa eto valjda je tu “Kopaćemo.com” da to reši sada.
Da li su u akademskoj zajednici, a potom u medijima, utihnuli glasovi koji treba da usmjere društvo i institucije o načinu i metodu provođenja geoloških istraživanja i potencijalnog rudarenja?
Čini mi se da su se diverzifikovali. Dosta toga je mutno ispod vode. I dosta toga se komeša. Institut za hemiju i metalurgiju je bio glasan, onda kažem, vodile su se debate u SANU. Sada je ovaj moj slučaj odjeknuo i globalno i to je navelo ljude da se zapitaju o ulozi i statusu naučne zajednice. Međutim, ja bih uvek bio oprezan po tome koliki je tačan kapacitet nauke da usmerava rasprave u državi poput Srbije. I to ne kažem samo jer sam pesimista nego jer mi se čini da se sada zbog toga napada na nas mi okrećemo širim slojevima društva i da je barem u mom slučaju tu komunikacija i sa urbanim pokretima i sa meštanima (ne toliko koliko bih želeo još uvek, ali znamo se i podržavamo ili makar razumemo i ubeđen sam da će ta veza jačati u budućnosti definitivno) i sa naučnim sektorom i sa političkim akterima. Dobro je što je pokret kod nas raznorodan ali negde ima i potencijala da premosti neke razlike sada usled pojačane represije. Ja mislim da će naučni sektor to morati da iskoristi jer mu mediji nisu dostupni i ako se to desi, što bi se reklo – na konju smo, jer naučni argumenti nisu tu samo radi analize. Meni je najbliža definicija nauke onu koju je izrekao škotski ekonomista Mark Blit: cilj teorije je da bude „bullshit police“. Da vam kaže koje vaše ideje su naprosto sranje ili drugima rečima, kojim putem da ne idete. U njegovom slučaju, on je označio mere štednje kao „bullshit“ ideju kako kaže u svojim knjigama pritom vrlo empirijski utemeljenima. Drugi koji je uticao na mene je jedan istoričar ideja po imenu Mojše Postone koji je govorio da je uloga teorije isključivo negativna – da nam govori kuda da ne idemo. Ta dva opisa su slična i ja bih i našu ulogu nauke u Srbiji protumačio tako: mi smo tu da vam kažemo kada vlada izgovara gluposti i da ukažemo kojim putem ne treba ići. Ali nauka u pokretima može imati i upravo zato pozitivnu funkciju, da nam ukaže, ako već ne idemo putem litijuma, putem nekontrolisanog upliva stranih investicija, onda je jasno da nam treba veća kontrola investicija i pravni osnovi da mi odlučujemo o tome ko i kako investira kod nas, a te investicije pritom, ne zaboravim, stvaraju kontra-reakcije u vidu društvenih pokreta. Društveni pokreti u Srbiji su zato prvi koji bi trebalo da se pozabave stranim investicijama, a otuda vam postaje i uloga naučnika ili makar onih koji se bave empirijom i mogu posavetovati druge ljude, apsolutno ključna. I iznad svega to je društveno pitanje pa mislim da su nauka i pokreti dve strane iste medalje i nadam se da će to postati jasno u Srbiji.
Susreli ste se s prijetnjama smrću zbog svog istraživanja. Kako se nosite s tim?
Oscilirao sam prvo, stvar je bila mnogo gora nego što je izašlo u medijima, posle mi je stizalo i par poruka koji pominju da smrt mog oca pre godinu dana nije bila slučajna i svašta nešto. Neke su poruke pokazivale čak i da znaju moje privatne navike i bukvalno se nadovezivale na neke stvari koje samo ja znam i pitali me da li želim kopije svih svojih lozinki. To je bilo jezivo za saznati da nemaš privatnost. No, u javnosti podrška me je zaista spasla i mislim da kada sam shvatio da se treba boriti da je to bilo to i da nema povratka sada. Ok, i to se desilo, došao si na udar ogromne rudarske korporacije. Jebiga. Sada nema povratka ni za njih ni za mene. A dešavalo mi se ovo i pre u mnogo manjem obimu, čak dva puta da je bilo pretnji onog ili ovog tipa čak i preko medija pa nije baš da sam ušao u ovo tek tako bez iskustva. Emotivno je bilo, što je rekao jedan moj stari prijatelj, i smešno i tužno i jezivo i lepo i svašta se nešto izdešavalo. Imam novi krug prijatelja koji su uradili mnogo toga za mene, kao i stari krug koji je bio tu uz mene. 95% ljudi se nije uplašilo i istupilo je javno i gledam sve to s ponosom zaista. Ponosan sam pre svega što nisam sam i što je ovo preseklo ljude i nateralo ih da se opredele jasno protiv nasilja. Čak su mi se i neki ljudi koje sam poslednji put video sa 14 ili 15 godina javljali, neki odnosi su se vratili u život i generalno mislim da je čak i u ludilu ta borbenost bitna. I na kraju, stati na binu pred 5-6000 ljudi uz aktiviste koji su isto to doživeli je samo ojačalo osećaj solidarnosti i razotkrilo sistemski karakter nasilja u Vučićevoj Srbiji.
Kako se nosite s napadom na istraživanja koji dolaze od ljudi koji ne djeluju u naučnom polju?
Mislim da je to opasno izuzetno. Došli smo do toga da Ana Brnabić, kao što rekoh, komentariše naučne radove na Twitteru, ismevajući radove protiv litijuma. Zašto nije napisala naučnu kritiku i objavila u nekom časopisu? Zašto uopšte ona kao članica vlade i vladajuće partije to radi? Pritom, nije da ni naši naučni radovi nisu bez problema, ali to je normalno i nauka se i razvija tako što ja uzmem nečiji rad i pokažem problem i ponudim rešenje koje je drugačije, a onda će neko to isto uraditi i za moj. Mi funkcionišemo kritički i to ja mislim da naša vlast ne razume ili joj je odbojno pa onda ispostavlja svoje naučnike (uzgred, SNS od skoro ima i svoj naučni časopis, kategorizovan od strane Minstarstva nauke, koji se zove „Napredak“ i primetno je da je zainteresovana ta partija za kontrolu naučnika). Ja mislim da nauka ima dva problema, jedan je totalna komodifikacija gde je sve svedeno na tržište i projekte i hiperprodukciju vezanu s tim, a drugi je ta partijska i sve jača kontrola nauke. Eto, malo pretnje malo ismevanja i onda će vlast imati dijalog sa svojim naučnicima koji tačno znaju granice koje su im postavljene. To za mene nije nauka jer mi ne služimo time da sedimo i pišemo neke apstrakcije u kutku dnevne sobe nego da služimo društvu koje nas je izgradilo. I ja ne mogu služiti svom društvu ako slušam Vučića ili blio koga drugog i ako radim šta mi partija SNS-a kaže da treba da radim. Društvo je iznad takvih prolaznih pojava i ono pati zbog toga i to je predmet naučnog rada, a ovo sa napadima samo može da šteti tome.
Šta su ključni elementi konfrontacije strahu?
Pa, kao što rekoh, kolektivna podrška je broj jedan, ali i samokontrola. Ako ja dozvolim da propitujem sebe samo ako su mi neke anominme pretnje počele to nabacivati, to je već izgubljena priča, jer je to bila i poenta. Ja sam ubeđen da ima još mnogo ljudi koji ih je dobilo samo što ne znamo za njih. I ima ih mnogo kojima je policija sigurno upadala i koji su dožiljavali i trpeli nasilje, a da ne znamo za njih. I zato bih savetovao svakome ko to doživi da izađe u javnost i da traži pomoć pa makar puklo. Jer jedino tako ćemo opstajati kao društvo i jedino tako imate makar 50% šanse da uspete i pobedite onoga ko se iživljavao nad vama. Strah zaista jeste oružje vladajućih partija svugde i vladajućeg sistema. Strah je u osnovi svih tržišnih ekonomija, ako ćemo tako, samo pogledajte ideje koje su iznedrile još u 18. i 19. veku: ideja države kao Levijatana koja štiti građane koji su konkurentni jedni drugima, u strahu jedni od drugih ili u Srbiji taj biznis momenat kod ljudi koji podrazumeva da je normalno da uvaljujemo jedni drugima neke ideje, proizvode, magle, da je krađa normalna stvar, da se večito snalazimo. Svemu tome je zajedničko odsustvo saradnje među ljudima. I kada stvar pređe u nasilje, to je samo ekstenzija i nastavak te nekooperativnosti među ljudima koja je uzela apsolutno maha u Srbiji do ekstremnih granica, kao neka vrsta kolektivne psihološke crte nakon decenija i decenija indoktrinacije liberalnim tržišnm principima i onoga što je bukvalno mafijaško nasleđe devedesetih. Taj spoj nas je ubio. I zato je bukvalno na svakom koraku bitno ponovo vratiti te veze saradnje i poverenja među ljudima, a najhitnije je upravo to – kada stvar pukne da ne možeš sam. I to je ok priznati samom sebi uvek. Jer vam to onda daje hrabrosti da tražite pomoć i tu počinje društvo jer tu počinje odnos poverenja između dvoje ljudi.
Vrh izvršne vlasti očigledno misli da je pitanje rudarenja jedno od referendumskih pitanja. Možete li nabrojati ključne preduslove za provođenje referenduma?
Pa da, ključni uslov je da imate partiju od 750 000 članova poput SNS-a i da onda možete svaki referendum da namestite. Vučić je ovo najavio u julu, ali on je i menjao zakon o referendumu, ali ovde se moram ograničiti jer nisam pravnik i zaista se nisam bavio ovim pitanjem referenduma detaljnije, osim što znam da su izmenjeni određeni članovi zakona koji su se ticali taksi i 30.000 potpisa kao uslova za izlazak. U svakom slučaju, to su bile odredbe koje su odgovarale tada (2021.) velikoj partiji poput SNS-a. Poređenja radi, ZLF (moja partija) ima oko 500 članova i jasno je čija brojnost je uticajna na bilo kom referendumu, pa otuda i ostali detalji i zavrzlame.
Vjerujete li da ideja o referendumu funkcioniše tako da uzima u obzir odnos akademske zajednice, obrazovnih institucija, medijske zajednice i javnosti?
Pa, ako indoktrinirate ljude decenijama o nekom pitanju i onda ih pitate šta misle, dobićete ono što se uložili, a u ovom slučaju će verovatno SNS mobilisati svoje glalsače i članove da glasaju po komandi i to ukoliko se desi ogoliće svu trulu srž reprezentativne parlamentarne demokratije kod nas, jer će postati jasno da demokratija uključuje i nešto što se obično zapostavlja – obrazovanje i proces formiranja mišljenja. Onaj ko demokratiju zamišlja kao dizanje ruke kad se glasa će dobiti SNS. Zato ja mislim čak i da se to desi da će to biti poziv za dalje promišljanje šta znači demokratija šire gledano i da ćemo morati da shvatimo nešto što smo prećutkivali, a što je bilo vezano za levicu – mislim na to da se ide ka socijalnoj demokratiji i da se uzmu u obzir naši socijalni uslovi pri odlučivanju, a oni uključuju i naše obrazovanje i mogućnost formiranja našeg sopstvenog mišljenja. Demokratija u zapadnim zemljama po pravilu staje tamo gde počinje ekonomija, a problem u Srbiji je što je zbog ekonomske prinude 750 000 i više ljudi prinuđeno da glasa po mišljenju jedne stranke. Dok vi to ne rešite nećete imati ni slobodan referendum ni slobodne izbore i uopšte dok ne presečemo ekonomske veze između SNS-a i njihovih glasača džabe se busamo u grudi demokratije, jer oni tu koncepciju demokratije bez propitivanja njenih ekonomskih uslova upravo okreću u svoju korist, a liberalna tradicija tu samo kuka kako eto živimo u zemlji glupaka ili zemlji bez demokratije. Nažalost, problem nije u odsustvu demokratije nego u tipu i koncepciji demokratije koju imamo, a to je ta površna demokratija koja podrazumeva da se samo broje glasovi, a ovo sve ostalo što zapravo predstavlja vrlo težak rad – zaista priprema mišljenja ljudi o nekoj temi, javna argumentovana debata, slobodna debata koja bi došla i do najnižih slojeva, ipak podrazumeva da ti slojevi imaju šta da jedu i da imaju vremena da se bave ovim. Zato je u siromašnim zemljama i perifernim zemljama to pitanje demokratije zapravo najbitnije, jer ako je zaista hoćete, moraćete da se pozabavite oslobađanjem ljudi iz siromaštva i položaja zavisonsti, da ne kažem emancipaciju svih onih čistačica, radnika u JKP-ovima koji su ucenjeni, i svih onih seljaka za koje su nam liberali prethodnih decenija govorili da su druga Srbija i krezubavi. E baš tih. I tek onda će svaki referendum i svako glasanje imati smisla – ali ta priča je daleko i put je dugačak, predugačak.
Da li je ideja o referendum udar na naučna istraživanja, način da se ta istraživanja obore “voljom naroda”?
Pa, iz razloga koje sam gore izneo, u Srbiji će biti. Plan SNS-a je da integracijom naučnika u radna tela raznih Ministarstava i projekata naprave lažnu objektivnost pomoću svojih naučnika, ove ostali će se povući navodno zbog plašenja ili pretnji, a onda će izaći i SNS-ov „narod“ da glasa i izabrati stranu korporaciju. Tako jedna strana korporacija će preko SNS-a imati i svoju „nauku“ i svoj „narod“, a država će, kao što je već pokušala, lepo unapred pripremiti i neke lepe „zakone“ poput onog o eksproprijaciji koji je pokušala da sprovede, pa je izazvala proteste kada su ljudi shvatili da će država moći da im oduzme kuće i domove bez ikakvog javnog interesa osim onog u interesu privatne strane kompanije. Sve ovo nam govori da je na delu kolonizacija otvorenog tipa i da je sve to samo „show“ za strance, a za nas je čizma. Mislim da je zato bitno da se naši naučnici i građani pa i aktivisti osveste što pre oko te ekonomske sfere, oko tih položaja nižih slojeva, jer je u tome zaista ključ Srbije. Ogromno ideološko pranje mozga je investirano da bismo mi bili slepi na to sve, i od strane liberalne tradicije i od strane SNS-a i to je dovelo do toga da SNS ekonomski potčini seljake i siromašne građane, od njih da napravi armiju, dok su liberali tu istu armiju pljuvali i time je otuđivali od bilo kakvog učešća u toj njihovoj demokratskoj Srbiji. Endgame toga je bila ta liberalna demokratija koja je podrazumevala brojanje ruku, a pretpostavljalo se da smo svi obrazovani i spremni na debatu, dok je u realnosti ekonomski status ljudi opadao zajedno sa obrazovanjem, upisom u fakultete, opštom informisanošću i uopšte kapacitetima za dotične stvari, i to je SNS iskoristio kao odličan poligon za proizvođene mišljenja po svojoj meri. Ako neko ne vidi ovo, onda ne vidi da je rešenje upravo u presecanju ekonomske zavisnosti od SNS-a i povećavanju socijalnog standarda ljudi i onda neće ni morati da se informišu samo preko Informera i ostalih Vučićevih i prostranačkih medija poput Pink-a. Hoću da skrenem pažnju na te ekonomske aspekte, jer su bitni i jer jedino u tom ključu je referendum napad na nauku, ali to ne znači da je sam po sebi loš. Može biti dobar ukoliko za deset ili dvadeset godina neko od nas počne da radi nešto sa tim nižim slojevima pa da zaista imamo i drugačiji tip demokratije. Do tada ćemo samo učestvovati u ideološkoj oblandi neokolonijalizma u ime zelene tranzicije jedne krizom zahvaćene Evrope.