Razgovor vodila Alona Ferber
Još uvek se sležu potresi koje je izazvao Vrhovni sud SAD 24. juna poništavanjem presude u predmetu Ro protiv Vejda,
koja je od 1973. garantovala bezbedne, legalne abortuse u Americi. Mada
je nacrt odluke procurio u javnost još u maju, mnogi su bili zapanjeni
kada je ona zaista doneta. Pristup abortusu je velika feministička
pobeda 20. veka, dok je Ro protiv Vejda olakšala ostvarivanje drugih prava kao što su gej brakovi i pristup kontracepciji.
Predsednik
Džo Bajden je potpisao izvršnu uredbu o zaštiti pristupa abortusu, a
Kongres usvojio zakon o zaštiti istopolnih brakova na saveznom nivou,
mada nije izvesno da će on biti usvojen i u Senatu. Šta poništavanje Ro protiv Vejda znači za ženska prava? Govori filozofkinja i feministkinja Džudit Batler, profesorka komparativne književnosti sa Berklija.
Šta ste prvo pomislili kada ste čuli da je poništena odluka u slučaju Ro protiv Vejda?
Pitam
se da li obaranje prava na abortus na federalnom nivou u SAD spada u
onu grupu svetskih događaja koje možemo nazvati i šokantnim i potpuno
predvidivim. Gledali smo kako desnica jača, kako se evangelistička crkva
politizuje, pojačano sarađuje sa Vatikanom i jača svoj uticaj na
izabrane i imenovane funkcionere. Takođe smo gledali kako umerene
demokrate umanjuju svoju podršku pravu na abortus ili ga marginalizuju
iz straha od gubitka glasova.
U mejnstrim medijima i popularnoj
kulturi učestala je priča o „nerođenoj deci“ i konzervativci su učinili
da ukidanje ove odluke postane moguće i neophodno. Ne slažem se sa
analitičarima koji za sve krive feministkinje, trans osobe ili preminulu
sutkinju Vrhovnog suda Rut Bejder Ginzberg. To nas odvlači od potrebe
da analiziramo i savladamo tvrdu desnicu. Potrebni su nam savezi u
kojima ima prostora i za ozbiljna neslaganja. Možemo ići napred
sukobljavajući mišljenja, ali moramo ići napred.
Šta ljudi
treba da znaju o društvenim trendovima koji su doveli do ovog trenutka i
šta to znači za zaštitu teško osvojenih ženskih prava?
O slučaju Ro protiv Vejda
odlučivalo se na osnovu prava na privatnost, a to je značilo da je
ostvarivanje prava na abortus bez intervencije države privatna odluka
žene. Privatnost je komplikovana osnova za reproduktivna prava. Usmerena
je na pojedinca, a ne na klasu, dok u prvi plan stavlja ličnu slobodu, a
ne kolektivne slobode. Kada je sutkinja Ginzberg utvrdila „polnu“
diskriminaciju kao kršenje ustavom zagarantovanog prava na jednak
tretman, istakla je da je jednakost osnova za feminističke pravne
pobede.
Šta ako je pristup određenim vrstama zdravstvene zaštite,
uključujući abortus, pitanje jednakosti? Ako muškarci imaju adekvatnu
zdravstvenu zaštitu, a žene nemaju, onda žene, i one koje su trudne,
trpe diskriminaciju. Nešto slično se dešava i sa trans zdravstvenom
zaštitom. Ako ljudi koji nisu trans imaju zdravstvenu negu koja im je
potrebna, a trans osobe se suočavaju sa diskriminacijom u zdravstvenim
ustanovama, to znači da one trpe diskriminaciju.
Takođe, kada
kažemo da je uskraćivanje prava na abortus diskriminacija na osnovu pola
možda time kažemo da pol igra ulogu u nepravičnoj i nepravednoj presudi
kojom se uskraćuju ta prava. Ne moramo da presuđujemo da li
uskraćivanje prava na abortus cilja na pol – verovatno ne. Dakle,
diskriminacija se ne dešava na osnovu pola. Diskriminacija referiše na
pol na nepravičan i diskriminatoran način, a jedini „pol“ koji je pravno
bitan je onaj koji je prisutan i operativan u činu diskriminacije.
Dakle,
kada neke feministkinje sada iznose tvrdnje poput „patrijarhalna
represija žena je duboko ukorenjena u našim reproduktivnim sistemima“,
to može zvučati kao da su ti reproduktivni sistemi uzrok ugnjetavanja.
To je zbrkana, pogrešna misao koja ne unapređuje feminističke ciljeve.
Upravo društvena organizacija reprodukcije navodi na zaključak da
abortus treba ili ne treba da se desi.
Država tvrdi da ima
interese u vezi sa ženskom matericom i predstavlja je kao svoje
područje, a ne onih koji je zapravo imaju. Moramo se suprotstaviti
upravo antifeminističkim snagama koje na taj način predstavljaju naše
materice. U suprotnom, postojanje opresivnih sistema pripisujemo
biologiji, kada bi trebalo da se zapitamo kako ti opresivni sistemi
iskrivljuju biološke činjenice za svoje ciljeve.
U mišljenju kojim je sudija Klarens Tomas potvrdio svoju saglasnost sa odlukom da se poništi Ro protiv Vejda,
dovode se u pitanje i druge odluke Vrhovnog suda uključujući pravo na
gej brak. Čini se da je ova odluka moćan primer reakcije na napredak
feminizma, rodne ravnopravnosti i LGBTQIA+ prava.
Mislim
da smo svedoci nečeg ozbiljnijeg i opasnijeg od reakcije. Ovo je
„projekat restauracije“ koji za krajnji cilj ima rekonstrukciju poretka
za koji neki smatraju da je razgrađen progresivnim zakonodavstvom i
novim pristupom u okviru obrazovnih institucija. Po njima, ne samo da
treba obnoviti i sačuvati patrijarhat, već i prevlast belaca i
isključivo heteroseksualni brak.
Tomas je govorio u svoje ime kada
je napisao da smatra da bi Vrhovni sud sada trebalo da preispita odluke
kojima je zabranjena kriminalizacija sredstava i saveta za kontrolu
rađanja, kao i kriminalizacija „sodomije“, ili kojim su potvrđena prava
na gej brak. Po njegovom mišljenju, „pravo na pravičan postupak“ je bilo
loše protumačeno tako da štiti građanske slobode od intervencije
države.
Tomas ovde traži više državne intervencije, ograničavanje
slobode ili odbacivanje zahteva za slobodu u svakom od ovih slučajeva.
Takođe jasno stavlja do znanja da bi se odbacivanjem tih zahteva mogla
ostvariti obnova poretka: sodomija bi ponovo postala nedopustiva, niko
ne bi tražio abortus, a brak bi ponovo bio isključivo heteroseksualna
institucija.
Da li je crkva jedan od pokretača tog „projekta restauracije“? Postoje li drugi značajni akteri?
Rekla
bih da beli suprematisti i Maga (Make America Great Again) republikanci
takođe vode rat protiv obrazovnih institucija, od osnovne i srednje
škole do univerziteta, optužujući levičare da usađuju svoju ideologiju
učenicima. Treba da razumemo da su sa ukidanjem odluke u slučaju Ro
povezani i napadi na pokrete za rasnu pravdu, pravo na abortus,
zdravstvenu pravdu i pravnu zaštitu za migrante, kao i podrška lobiju za
oružje i industriju naoružanja. U svim tim slučajevima se javljaju isti
argumenti.
Aktivisti upozoravaju da bi podaci sa
interneta mogli da dovedu žene koje traže usluge abortusa u opasnost od
krivičnog gonjenja. Da li treba da promenimo način na koji razmišljamo o
slobodi i pravima, s obzirom na savremene tehnologije?
Nadzor
bi mogao postati problem ako države koje su kriminalizovale abortus
hoće da spreče prelazak granice zbog abortusa u drugoj državi. Ta
tehnologija je, kao što znamo, u rukama država i korporacija, a moglo bi
se pokazati da su opasnosti podjednake. Po mom mišljenju, koliko god
bio važan, argument o privatnosti ne bi trebalo da bude primarni način
za rešavanje pitanja reproduktivne jednakosti i pravde.
Moramo da
pokažemo veze između diskriminacije žena i LGBTQIA+ osoba po svim
zdravstvenim pitanjima, kao što su to uradile latinoameričke
feministkinje. Jasno mi je da zakon ne može uvek da ima istu
fleksibilnost kao društvena teorija, ali je vreme da se pitanje prava na
abortus vrati u okvire snažnog pokreta za socijalnu i ekonomsku pravdu.
U čemu vidite nadu kada pomislite na ono što sledi?
Možda
je sada najvažnije stvarati koalicije tamo gde smo mislili da nisu
moguće. Ne kažem da će to biti lako. Ali ovo je vreme u kome se i
feminizam i LGBTQIA+ perspektive cenzurišu u obrazovnim institucijama,
kada se teškom borbom osvojena prava ukidaju, kada se i socijalnom
politikom i ekonomskim troškovima zdravstvena zaštita ograničava ili
uskraćuje. Napad na „rodnu ideologiju“ širom sveta fokusira se na
zatvaranje klinika za abortus, feministkinje se nazivaju „ubicama“,
organizuju se napadi zbog podučavanja o životu gejeva i lezbejki u
školama, kao i napadi na trans zdravstvo dece.
Napad na kritičke
rasne studije samo je jedan od primera kako belačka supremacija podiže
svoju ružnu glavu, optužujući istoričare i kritičare za opasne metode i
pretnje nacionalnoj bezbednosti. Sve nas okuplja činjenica da smo na
meti dobro koordinisane desnice, pa bi možda trebalo da odlučimo na koji
način želimo da se okupimo i za koji cilj. Naravno, moramo se boriti za
pravo na abortus, ali kada shvatimo da je to jedno od mnogih prava koja
pripadaju reproduktivnoj pravdi, a da je reproduktivna pravda deo
složene i dinamične borbe za pravdu kao takvu, onda smo na putu da
osmislimo transformativnu silu koja će savladati one koji promovišu
mržnju i nejednakost.
The New Statesman, 21.07.2022.
Prevela Milica Jovanović