– Ne zanimaju me naši lideri ni u jednom vremenu, već mi koji im dajemo svoje glasove na političkim izborima, koji prihvatamo da im se klanjamo, da ih hvalimo, koji smatramo da je najsigurnije i najunosnije “pokloniti se i dodvoriti se kralju”. Jer, nema rešenja van nas samih, niti ima unije i države koja će nam doneti dobro dok mi čekamo, kukamo, žalimo se, pričamo i čudimo gde smo stigli i šta nam se događa, a sve sa pozicija nevine žrtve bez imalo odgovornosti za to, odnosno, slobode. Jer, to dvoje, odgovornost i sloboda, povezani su doslovno – kaže u razgovoru za Danas Jagoš Marković, „reditelj koji je u pozorištu sve, i glumac, i ceo ansambl, i publika, i scena, i pozorišna biblioteka, i kulisa i zavesa…“, kako ga je opisao akademik Ljubomir Simović.
Sa Markovićevim rediteljskim potpisom, 22. novembra, na Dan Narodnog pozorišta u Beogradu, premijerno će biti izveden Šekspirov „Magbet“.
Najzlokobnije, najpesimističnije, najfilozofskije i najkraće remek-delo velikog pisca (upola je kraće od „Hamleta“), koje se kao predstava prvi put pominje 1611. godine, više od četiri veka jedno je od najizvođenijih.
„Magbet“ je širom sveta doživeo i operske i baletske verzije, na velikom platnu se pojavio 1908. u doba nemog filma, bio je inspiracija rediteljskim velikanima kao što su Orson Vels, Roman Polanski, Akiro Kurosava…, a mi smo ga u našim bioskopima poslednji put gledali decembra prošle godine, u režiji Džoela Koena.
U ovoj sjajnoj filmskoj adaptaciji snimljenoj u crno-beloj tehnici, Magbeta je igrao Denzel Vošington i osvojio nominaciju za Oskar, a Ledi Magbet Frensis Mekdormand.
I ma u kojoj verziji da se radi, delo čija savremenost ne prestaje, uvek je, kako smatra Jagoš Marković, velika provokacija, izazov ali i odgovornost za svakog reditelja i umetnika.
Koliko je važno da Šekspirova tragedija o opsesivnom osvajanju moći koje čoveka na kraju dovede do ludila, o sukobu morala i ambicije, dvoličnoj i pokvarenoj vlasti i arhetipima zla u nama, upravo sada bude na sceni?
– Ne znam „dal’ od ikad, il’ od kad ja pamtim, al’ toliki mrak“… I možda, zaista, u ovo vreme koje ja živim nije bilo takve tame. To me je i nateralo da „Magbeta“ baš sada radim – ova naša stvarnost, ogoljenost zla i njegova brutalna očiglednost.
Šta je za vas ključno pitanje dela u kojem nam Šekspir kaže: „Ja smem učiniti sve što čoveku liči. Ko sme još više, nije čovek“?
– Ključna je upravo ta replika, u njoj otkrivamo gde su granice naših duša i savesti. Ali, mislim da tu zagonetke nema. Znamo svi mi dobro šta smemo a šta ne smemo činiti u životu, šta je čovečno i moralno a šta nije, ali kršimo te vrednosne zakone koje nas i čine ljudima. I to boli prvo vreme, kao što vidimo i u „Magbetu“, ta bol je pomagač, zovimo je savest, a pretpostavljam da neki posle oguglaju na svoje zlo, više ga i ne registruju, uspavaju savest ili im se desi ne znam šta. Ne bih im ja bio u koži. Dosta mi je mojih grešaka i preispitivanja o životu.
Pisac nas upoznaje s Magbetom u trenutku kad on shvata da bi mogao da postane kralj, i spreman je da počini zločin da bi došao do krune. Koliko današnji svet počiva upravo na tako ambicioznim ljudima?
– Žestoko počiva. Ali, počiva i na onima koji trpe, i na onima koji dobrotom pokušavaju da „lepe rupe i bezdane“ koje preskačemo iz dana u dan. Kaže se da svet drži nekoliko pravednika koji i ne znaju da su oni ti pravednici. Ne znam, svi smo sve, meni se čini. Delatnici smo i dobra i zla vrlo često.
Zašto ustrojstva naših društava afirmišu beskrupuloznost kao nešto što je legitimno u osvajanju statusa, vlasti, uspeha, novca…?
– Sve je opravdano i legitimno, jer smo mi sastavni delovi tih naših društava, država, sistema moći. Mi ih činimo, i naše države uvek su ogledalo nas samih, tako ja mislim. Sve ono što se događa u našem vremenu, i globalno i na ovom našem malom prostoru, to je naš nivo zrelosti, i ljudskosti, i neljudskosti.
Kad Magbet ubije poštenog kralja, mora da pobije i sve svedoke zločina, i one koji samo sumnjaju u njega, i one koji su protiv njega… O čemu nam je sve govorio veliki pisac pre četiri veka?
– Mislim da nam je Šekspir ostavio metaforičnu opomenu šta se događa kad ubijemo dobro u sebi i oko sebe. Sve postaje zastrašujući košmar, halucinacija. Magbet ne može da zaspi, više nema sna, nema mira i spokoja, u celoj zemlji za sve ljude postoje samo tama i strah. Nema sna, i nikada ga više neće ni biti.
Ledi Magbet je jedina Šekspirova junakinja koja nema ime – ona je ta koja je nemilosrdno ambiciozna. Kako vi vidite bračni par koji je do danas ostao sinonim najvećeg zla i ludačke potrebe za vlašću?
– To će reći predstava. Sve bi mi bilo malo izdajnički kada bih sada govorio o tome. Ne staje mi u reči, a i dobro je što je tako. Jedino što mogu da kažem je da su njih dvoje veliki izazov i provokacija za svakog reditelja i glumce, i da u našoj predstavi imamo vrhunski glumački par koji opravdava taj uzbudljivi zadatak sasvim sigurno, Natašu Ninković i Nebojšu Dugalića.
Magbetovi su u drami predstavljeni kao vrlo zaljubljeni, iako ona manipuliše Magbetovom muževnošću. Šta je vama najintrigantnije u njihovom patološkom odnosu?
– Njihova ljubav, to što se oni vole na svoj način. Govorim o Ledi Magbet i Magbetu kao likovima, bez presuđivanja da li je njihov odnos zaista ljubav ili nije. Za mene lično nije, ali ja u predstavi režiram njihovu istinu a ne moju. Moja će biti nešto drugo.
Kakva je vaša Ledi Magbet, u čemu vidite ključnu razliku između nje i Magbeta?
– Magbet ima delo u jednom smislu – ratnik je, pobeđivao je, ima hrabrosti. A ona ima samo njega i to što je u njoj – vlastoljublje ludačko. Ledi Magbet se realizuje kroz muža, zato je i opasnija, i crnja, i strašnija od njega, i zato već četiri veka živi kao sinonim esencije zla i manipulacije. Šekspir nam u ovom delu maestralno pokazuje kuda vodi žeđ za apsolutnom vlašću, kako se sudbina pojedinca koji vodi državu preliva u sudbinu čitave zemlje i naroda, u nemire, sukobe, košmare, strah…
Da li mi o tome možemo da svedočimo iz „prve ruke“, s obzirom da, s vrlo malim pauzama, stalno imamo iskustvo s liderima željnim apsolutne vlasti, koji u svojim ambicioznim halucinacijama smatraju da građani postoje da bi im se divili, zahvaljivali i bili poslušni?
– Ne zanimaju me naši lideri ni u jednom vremenu, već mi koji im dajemo svoje glasove na političkim izborima, koji prihvatamo da im se klanjamo, da ih hvalimo, koji smatramo da je najsigurnije i najunosnije “pokloniti se i dodvoriti se kralju”. Jer, uloga kralja se u realnom životu igra isto kao i u pozorištu – za onog koji glumi kralja igraju drugi glumci. On to ne može sam, oni su njegovi poslušnici na sceni, sluge, oni su ti koji se klanjaju, dodvoravaju, koji ga se plaše, primaju naređenja bez zapitanosti, i oni ga čine kraljem. Vladeta Jerotić je stalno govorio da je čovek poslušan iz ljubavi, a pokoran iz straha.
Magbetov pogled na svet na kraju drame duboko je pesimističan – nema izlaza iz tragedije i košmara. Postoji li nešto što bi u ovu našu mučnu, magbetovsku stvarnost ipak moglo da unese makar neku mrvicu optimizma?
– Mi sami. Nema rešenja van nas, niti ima unije i države koja će nam doneti dobro dok mi čekamo, kukamo, žalimo se, pričamo i čudimo gde smo stigli i šta nam se događa, a sve sa pozicija nevine žrtve bez imalo odgovornosti za to, odnosno slobode. Jer, to dvoje, odgovornost i sloboda, povezani su doslovno. Mi bismo svi da napredujemo, da živimo u boljem, pravednijem, demokratskijem, slobodnijem i kulturnijem društvu, a čini mi se da malo ko uzima odgovornost za svoje postupke, pa i situacije u kojima se nalazimo. Ili, kako to divno kaže Jerotić, parafraziram: Svako bi da je neko i nešto, a niko neće da odraste.
Kako biste opisali našeg Magbeta i tu ambiciju za apsolutnom vlašću?
– Svi smo mi on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima… A to je ono što ne smemo činiti. Sada smo na najnižoj tački, čini mi se, od kad nas znam. Gori smo nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se, i verujem u dobro.