Profesore Šijakoviću, kako gledate na proteste koji se dešavaju već više od 20 dana u Banjaluci?
Gledam sa simpatijama i nostalgijom na neka davna vremena, omladinskog i građanskog aktivizma, kada se davala podrška zajedničkim interesima i ciljeva, usmerenim na izgradnju a ne na rušenje. Podseća me na vreme 70-tih godina prošlog veka kada se u malim grupama slavio nekakav lokalni uspeh ili protestovalo protiv rata u Vijetnamu, Palestini, diktature u Grčkoj i Španiji, gomilanja nuklearnog naoružanja u Evropi.
Koliko je po Vama bitno da su građani odlučili uopšte da protestuju i da izraze svoj stav nakon duge pauze i šutnje?
Veoma je bitno da građani pokažu da su još „živi”. Oni koji su tamo imaju najveći stepen svesti o ugroženosti životnog, urbanog prostora. Oni brane slobodu da zahtevaju prostor za svoje drvo, svoj busen zelene trave, svoju klupu u parku, svoja dva-tri udisaja čistog vazduha. Ali ne samo svoja, nego svih nas koji smo bilo kada prošli pored tog parka ili imamo/nemamo predstavu o značaju zelenula u gradskom sivilu.
Šta biste Vi izdvojili kao najbitniju stvar povodom ovih događanja u Banjaluci?
Njegovo trajanje, duhovite transparente, vašarsku i izletničku atmosferu. Naravno, imam jednu važnu primedbu. Učesnici su trebali da zasade po jednu sadnicu i okače neko ime na nju, da simuliraju fontanu od stiropora ili nekog lako prenosivog materijala i na drugi način urede park prema svojim kreativnim zamislima i idejama i onda brane svoj ekološko-urbani poduhvat.
Kako, po Vama vlast doživljava ove proteste?
Doživljava kao jednu epizodu bez velike brige i sikiracije za svoje namere i planove. Vlast se drži one narodne izreke: „Kučići laju, karavani prolaze”
Koliko su Vaši studenti upoznati sa činjenicom da se u Banjaluci protestuje i čujete li njihova razmišljanja, kakva su ona?
Većina je upoznata sa protestima u parku i misle da je to „Sizifov posao”, gubljenje vremena, nema šanse da se nešto postigne, sve će biti kako su tajkuni, njihovi tutori i pomagači zamislili.
Zbog čega nema neke veće podrške studenata na ovim protestima, činjenica je da je taj sloj društva u svijetu uvijek bio progresivan i sklon društvenom aktivizmu?
Nije to više ni u svetu tako. Posle 80-tih godina prošlog veka taj primat su izgubili studenti u razvijenom svetu a preuzeli su ga mladi koji solidno stoje i mladi koji su nezaposleni. Studenti predvode pokrete još samo u nekim afričkim zemljama.
Ovi naši studenti ne dolaze na proteste u Park jer se plaše da će ih dekani na njihovim fakultetima saslušavati i pretiti gubljenjem statusa i drugim sankcijama. Studenti su postali malo „mudriji” i sebičniji, „gledaju svoja posla” i drže dalje od bilo kakvog aktivizma. Građanski aktivizam, to je „ćorav posao”. Oni imaju jednu, jedinu važnu brigu: „kako diplomirati i emigrirati”.
Razgovarao Elvir Padalović
Vezani intervju : Kada nepravda postane zakon, otpor postaje obaveza!