Sanja Petrović Todosijević je istoričarka zaposlena u Instituta za noviju istoriju Srbije. Bavi se društvenom istorijom Srbije i Jugoslavije u periodu posle Drugog svetskog rata. Jedna je od osnivačica Centra za jugoslovenske studija i članica neformalne inicijative Sačuvajmo Memorijalni dom „Boško Buha“ na Jabuci. Autorka je dve monografije: Otećemo svetlost bučnom vodopadu. Reforma osnovnoškolskog sistema u Srbiji 1944-1959 (2018) i Za bezimene. Delatnost UNICEF-a u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji 1947-1954 (2008). Priredila je rukopis Grigorije Babović, Letopis Šapca 1933-1944 (2010). Zajedno sa Aleksandrom Ilić Rajković uredila je kolektivnu monografiju Bez škole šta bi mi?! Ogledi iz istorije obrazovanja u Srbiji i Jugoslaviji od 19. veka do danas (2021). Koautorka je dva udžbenika iz istorije za sedmi i osmi razred osnovne škole oba u izdanju izdavačke kuće Klett. Dobitnica je BeFem Bring The Noize 2023. priznanja za borbu protiv desničarskih intervencija u formalnom obrazovanju.
Za BUKU Sanja govori o studentskim protestima, buntu mladih, slobodi, društvenim promjenama i drugim temama.
Protesti u Beogradu ne jenjavaju, čak postaju još veći i intenzivniji. Koliko ovi protesti imaju u sebi moć da promijene društvo?
Protesti koji se ne samo u Beogradu već u čitavoj Srbiji organizuju, sada već tri meseca odnosno od pada nadstrešnice tek rekonstruisane Železničke stanice u Novom Sadu a što je za posledicu imalo ubistvo petnaest ljudi, su dokaz da se društvo u Srbiji već promenilo. Naravno treba naglasiti da je do ubrzanog razvoja društvene svesti, koju su najviše „pogurali“ solidarnost i empatija, došlo nakon 3. maja 2023. i masovnog ubistva čuvara i dece od strane njihovog vršnjaka u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu nakon čega je već narednog dana odnosno u noći između 4. i 5. maja usledilo takođe monstruozno i masovno ubistvo dece i mladih ljudi u selima Dubona i Malo Orašje. Sva tri događaja odnosno zločina, bez obzira na njihov različiti karakter su dovela do neke vrste katarze „uznemirenosti“ koja je već postojala u društvu zbog mnogih afera u kojima su krivci pa čak i zločinci ostajali bez kazne dok su se oštećeni građani ali i žrtve „gurali pod tepih“. Kada su se u tri nepovezana zločina, koja su se desili manje više jedan za drugim, od kojih su prva dva delovala skoro kao „rafal“, kao žrtve „prepoznala“ pre svega deca i mladi ljudi naravno da se moralo postaviti pitanje odgovornosti koja prevazilazi odgovornost pojedinca. Sa padom nadstrešnice tek rekonstruisane stanice u Novom Sadu, pitanje odgovornosti struke ukaljane spregom sa kriminalom koji ne bi ni mogao biti organizovan da nema podršku političke elite tj. stranke na vlasti, nezadovoljstvo je moralo „pokuljati“. Sa tim u vezi, ne treba da nas čudi što su na ulice najpre izašli mladi ljudi odnosno studenti. Na kraju krajava stepen identifikacije sa žrtvama je bio i još uvek je zapanjujući. Posebno želim da istaknem da su u osvešćivanju društva u Srbiji više nego značajnu ulogu igrali roditelji dece i mladih ljudi ubijenih u Beogradu, Duboni i Malom Orašju koji su pristali da svoja najbolnija i najintimnija iskustva podele sa svima nama. Oni su istinski heroji i heroine jer su svoju poziciju koja je takođe bila pozicija žrtve, u najbolnijem periodu, u trenutku zaceljivanja najdubljih rana zamenili ulogom svedoka. Kada smo „upoznali“ sve te, u svakom smislu različite ljude – majke i očeve, kada smo kao društvo „ušli“ u njihove kuće, u sobe njihove dece, kada smo u istima „prepoznali“ posteljine, lutke, lopte, jakne, patike, interesovanja sistem je postao demaskiran. Ubrzana demontaža sistema je započela masovnim protestima „Srbija protiv nasilja“ mada je protesta bilo i ranije. Kulminaciji demontaže prisustvujemo poslednja tri meseca zahvaljujući studentskom protestu koji je posto opštenarodni i protest i pokret. Društvo u Srbiji predvođeno studentima, njihovom mladošću, lepotom, kreataivnošću, lucidnošću, pristojnošću i izvanrednim načinom komunikacije je „obrnulo igricu“ jer je postavilo pitanje odgovornosti institucija. To je zapravo nešto „najgore“ što može da se desi sistemu unutar partijske države. Pitanje odgovornosti zaobilazi onog jednog pojedinca iza koga se krije složen sistem manje i više odgovornih brojnih pojedinaca. Pitanje odgovornosti vas lišava zaštite stranke i „velikog šefa“ pored toga što od građana zahteva da misle svojom glavom i da probude sopstvenu savest.
Protestima se traži velika promjena, ona društvena suštinska, korjenita, smatraš li da je nešto tako moguće da se desi u današnjem svijetu?
Promena je uvek moguća. Ko sam ja da kažem svom detetu ili da putem medija poručujem mladim ljudima pa i društvu u celini da ne mogu menjati svet u kome žive? Svet je više puta u svojoj istoriji dolazio do „ruba propasti“ i sa tih istih litica se čovečanstvo dizalo u visine. Pesimizam je precenjen kao što je optimizam podcenjen. Naravno da se radi o političkoj agendi koja dolazi sa neoliberalnog i desnog političkog spektra odnosno od strane, u Evropi i svetu već više od trideset godina, dominantnih politika. „Ubiti“ čoveka u pojam tako što ćeš ga kao mašinu upregnuti u lanac, u našem slučaju, divlje kapitalističke proizvodnje dok mu sa druge strane „bilduješ“ svest kroz osnaživanje identiteta „večite žrtve“ što je uvek u direktnoj vezi sa targetiranjem „večitog“ ili „večitih neprijatelja“. Kada društvo postane amorfna masa, kada se ljudi do te mere otuđe jedni od drugih da više ne veruju u snagu bratstva, jedinstva, zajedništva i sve ono što zajedništvo podrazumeva naravno da pojedinac ostaje usamljen i odbačen pa i pesimističan. Pitanje je vremena kada takav čovek bezvoljno postaje upotrebljen a kada zloupotrebljen. Bez drugih ljudi smo ništa. Da je optimizam jedno od najboljih „oružja“ u borbi protiv nedemokratskih i autoritarnih režima govore i protesti koji se trenutno dešavaju u Srbiji. Većina nas u Srbiji je verujem u četvrtak 30. januara pratili polazak studenata pešice iz Beograda za Novi Sad, između ostalog, i u znak solidarnosti sa studentkinjom koju su u Novom Sadu jurišnici Srpske napredne stranke premlatili štanglama i razbili joj vilicu. Plakali smo gledajući prolazak studenata kroz uplakane ali u isto vreme i nasmejane špalire građana Novog Beograda, Zemuna, Batajnice, Stare Pazove, Inđije koji su mladiće i devojke dočekivali kao oslobodioce. Sam čin prolaska studenata kroz mnoga mesta na putu do Novog Sada je bio dovoljan da se građani samooslobode, samoorganizuju. Društvene mreže koje su uglavnom preplavljene negativnim i destruktivnim sadržajima su postale preplavljene ljubavlju. Zajedništvo nas je oslobodilo. Mi smo skoro „preko noći“ postali slobodni građani još uvek zarobljene države. I dalje je puno izazova pred nama. Da li postoji mogućnost da ne uspemo? Verovatno postoji. Ali oni koji se u budućnosti budu penjali na ramena ovog trijumfa slobodnih građana videće i dalje i više. Tako se osvaja slododa.
Zanimljivo je da su se digli mladi, srednjoškolci, studenti. Oni se više ne boje vlastodržaca, ne boje se da neće naći posao, pokazuju slobodu u cijelom svom kapacitetu. Šta znači činjenica da je proteste pokrenula upravo ova generacija?
Često se ovih dana kaže da je „zanimljivo da su se digli mladi“. I o tome sam razmišljala. Čujem da isto izgovaraju i profesionalni istoričari i istoričarke. Kada ova vrsta „opšteg mišljenja“ dolazi van istoričarske struke zaključujem da je naše kolektivno sećanje porozno i ne slučajno „bušno“. Kada dolazi iz struke pitam se koliko se akademska zajednica kojoj i sama pripadam „ugradila“ u sistem urušavanja institucija odnosno baš onaj sistem koji treba demontirati. Nije slučajno što studenti odbijaju da govore „tuđim glasom“. Studenti su distancirani u odnosu na sve političke stranke ali studenti vrlo dobro znaju da jeftine političke poene u ovoj zemlji nisu sakupljali samo profesionalni političari već i oni koji su se krili iza svojih titula, profesura, struke itd. Zbog toga u Srbiji danas jasno primećujemo da uz studente možete „marširati“ ali se ne možete tako lako „uvući“ u njihove redove. Nepotkupljivost teško pada svima onima koji su navikli da govore sa pozicija moći.
Protesti očekivano ne nailaze na podršku vladajućih, mnoge su se teorije izrodile iz tog miljea da se umanji značaj bunta mladih. Kako to komentarišeš?
Režim u Srbiji se u borbi protiv protesta nije služio samo teorijama već najverovatnije i organizovanim nasiljem. Studentski protesti u Srbiji su počeli nakon napada na studente Fakulteta dramskih umetnosti ispred zgrade fakulteta na Novom Beogradu u trenutku dok su ćutanjem i blokadom iskazivali poštu ali i protest zbog petnaestoro ubijenih u Novom Sadu. Zahvaljujući studentima ali i veoma odlučnim profesorima ovoga fakulteta vrlo brzo je putem snimaka ustanovljeno da su miran studentski skup napali pojedinci članovi vladajuće stranke od kojih su neki bili na javnim funkcijama na lokalu. Umesto da ovakvim dešavanjima stane na put vlast ih je potpirivala neodgovornim izjavama pojedinaca i marginalizacijom nasilničkog ponašanja. Kasnije se desilo više napada zaletanjem automobilima u protestante širom Srbije. Dva su događaja posebno uznemirila javnost. Prvi se desio 16. januara u Ruzveltovoj ulici u Beogradu a drugi samo osam dana kasnije 24. januara u ulici Jurija Gagrina na Novom Beogradu kada su teško povređene dve studentkinje obe učesnice protesta. Već sam napomenula šta se pre nekoliko dana desilo u Novom Sadu. Vlast u Srbiji od samoga početka protesta agresivno komunicira sa svima koji joj se na potpuno miran način i legitimno suprotstavljaju. U medijima pod kontrolom vlasti se svakodnevno u udarnim terminima smenjuju predstavnici vlasti, „nezavisni“ intelektualci i anlitičari koji imaju pre svega ulogu da diskvalifikuju protest, da umanje i njegov obim i njegov značaj čak i onda kada kao na: Slaviji, ispred RTS-a ili na Autokomandi u Beogradu na ulice izlazi desetine hiljada ljudi. Posebno je zabrinjabvajuća uloga Radio televizije Srbije, javnog servisa svih građana Republike Srbije koja je tek u poslednjih petnaest dana počela da pridaje više važnosti dešavanjima na ulici ali i u društvu. Još jedan vid agresivnog ponašanja su skoro svakodnevna obraćanja javnosti Aleksandra Vučića. Podrška prosvetara studentima i ulazak u različite oblike protesta i štrajka škola širom Srbije je dovela do agresivnih istupa sada bivšeg premijera Miloša Vučevića i ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović prema prosvetnim radnicima koji se u obraćanjima zvaničnika tretiraju na krajnje ponižavajući način. Pošto protest raste a sistem se sve više raspada čak i jedan ovako agresivan režim je morao da promeni retoriku pa je premijer dao ostavku a Vlada je zapravo pala. Naravno da je ostavka premijera kao i pad Vlade besmislen čin. Srbija odavno nema ni premijera ni Vladu ali zato ima pojedince koji se smenjuju na različitim funkcijama u državi onako kako im se kaže. Ova obezglavljenost režima koji u poslednje vreme teško vlada situacijom je dovela do toga da se tu i tamo pribegava najbanalnijim trikovima traženja neprijatelja tamo gde ga nema. Tako se u dva navrata, koliko znam, desilo da su u Srbiji hapšene grupe hrvatskih državljana od kojih su prvi bili u poseti turistički a drugi poslovno. Naravno režim Aleksandra Vučića ne treba podcenjivati. On je nepomerljiv više od jedne decenije. Zaposeo je sve institucionalne poluge vlasti ali na svu sreću ne i društva. Suvereno vlada medijskim prostorom što mu je najviše pomoglo u potpunoj marginalizaciji, banalizaciji, vulgarizaciji i kriminalizaciji srpske opozicione scene koja teško zadobija legitimitet među građanima. Po svemu sudeći se radi o grupi ljudi na vlasti koja odlaskom sa vlasti ima puno toga da izgubi. Kako sada stvari stoje mnogi od njih bi mogli da završe pred sudom a onda i u zatvoru. U Srbiji su trenutno pod najvećim znakom pitanja parlamentarni izbori. Kada u nekoj državi nema uslova za održavanje parlamentarnih izbora to znači da je parlamentarna demokratija na kolenima. U narednim danima, nedeljama i mesecima će sasvim sigurno morati da dođe do raspleta koji će zahtevati veliki stepen odgovornosti svih učesnika u protestu, opozicionih političkih stranaka kao i svih pripadnika društva. Uloga koju evropske institucije trenutno igraju u Srbiji je sramna i zabrinjavajuća. Ona je za mene pre svega izraz atrofiranosti i slabosti evropske ili evropskih politika, otuđenosti ne samo od ideje demokratije već i od mnogih drugih ideja koje pominjem u intevjuu a koje su nas spajale u prošlosti.
Istorijski gledano koliko su ovi protesti značajni za Srbiju?
Oni su istorijski. Imaju istorijski značaj. Radi se o jednom od najvećih protesta koji su se u Srbiji ikada organizovali. Istorijski ih možemo posmatrati u svetlu slavnih slobodarskih ali i prosvetiteljskih tradicija. Veličanstveno je bilo slušati studente kako na Autokomandi slave i Svetog Savu i Dositeja Obradovaći dok pevaju Himnu Svetom Savi ali i Vostani Serbije. Divno je bilo na jednom od skupova Proglasa, čini mi se u Lučanima, slušati teologa Vukašina Milićevića koji je govorio i o najmlađem nosiocu Ordena narodnog heroja Jugoslavije, dečaku Bošku Buhi koji je sa petnaest godina postao borac Druge proleterske brigade a koji je sa sedamnaest poginuo boreći se protiv okupatora i njihovih saradnika. Dakle, gledano iz istorijske perspektive možemo biti ponosni ali trebalo bi da budemo i zabrinuti. Kao istoričarka sam zabrinuta jer se u Srbiji u sve kraćim vremenskim intervalima vlast menja na ulici a ne u institucijama. Naravno svi zahtevi studenata se vrte oko toga da institucije prihvate i preuzmu svoju odgovornost. Postavlja se pitanje da li će moći. Pre svega mnoge institucije u kojima kompetentni ljudi još uvek rade svoj posao su izložene represiji. U Republički zavod za zaštitu spomenika koji je tražio od Vlade da povuče odluku o skidanju zaštite sa zgrade Generalštaba su relativno brzo nakon toga ušli službenici državne bezbednosti. Svakodnevno svedočimo nasilju pretnjama otkazima zapolenima u školama od strane direktora škola od kojih su mnogi partijski aparatčiki. Javno tužilaštvo deluje kao naziv za neku obećanu zemlju. Institucije su nam slabe jer se retko koja politička garnitura u zadnjih trideset pet godina dovoljno potrudila da ih ojača. Ja bih sada s puno prava mogla da otvorim pitanje političkog nasleđa komunističke Jugoslavije ili nasleđa Kraljevine Jugoslavije koje pamti lični režim kralja Aleksandra. U prošlost se, ako govorimo o Kraljevini Srbiji, može ići i dalje. Ipak pitam se kada ćemo prestati da budemo politički nekrofili i kada ćemo kao društvo prihvatiti odgovornost za politički sistem u kome živimo?
Mladi se kod nas često ponašaju apolitično, ali je mladost Srbiji pokazala da se probudila, da je moćna i nezaustavljiva. Zbog čega se, po tvom mišljenju, ovo buđenje desilo baš sada?
Razlog zbog čega studenti zajedno sa srednjoškolcima u pobuni do sada nastupaju nepogrešivo sasvim sigurno leži u osvešćivanju odnosa koji najveći deo društva gradi prema mladima. Samozadovoljno se svakodnevno divimo sebi kako smo svojoj deci pružili sve pa i „mnogo više od toga“ a zapravo smo im oteli jednu važnu komponentu odrastanja a to je etički lik detinjstva i mladosti. Zbog toga mladi ljudi danas teže ka novim vidovima udruživanja kao što su plenumi. Rado propituju one oblike organizovanja koji su neodvojivi od vremena života u socijalističkoj Jugoslaviji kada je na vlasti bila jedna partija ali je društvo svoju pravu vitalnost, kreativnost i lucidnost iskazivalo kroz umreženost u brojne društvene organizacije od kojih su pionirska i omladinska bile posebno važne. Ne treba zaboraviti da su koncepti detinjstva i mladosti ali i mnoge politike obrazovanja i vaspitanja u godinama i decenijama posle oba svetska rata a posebno posle Drugog bujale tražeći model ne samo za srećno već i za aktivno detinjstvo. Kada su srednjoškolci širom Srbije zajedno sa svojim profesorima počeli da iskazuju podršku studentima, u medijima su se pojavile mnoge kreature aktuelnog režima ne bi li objasnile, naravno uz pretnju, kako maloletne osobe nemaju pravo na iznošenje sopstvenog vrednosnog stava u javnosti. Verujem da su se tada i mnogi od nas koji podržavaju proteste pitali da li je to zaista tačno. Kakav sunovrat najprogresivnijih ideja 19. i 20. veka koje su podigle Evropu i svet iz tragičnog nasleđa oba svetska rata. Kao urednica tribinskog programa „Pišemo istoriju Jugoslavije“ koji je prošle godine realizovan u Domu omladine Beograda, zajedno sa mojim kolegama iz Centra za jugoslovenske studije tačnije sa mojom prijateljicom i istoričarkom umetnosti Anom Panić sam bila u prilici da organizujem razgovor o knjizi „Nepredvidiva prošlost budućnosti. O političkom potencijalu utopije“ koju je priredila dramaturškinja i multimedijalna umetnica ali i jedna od najznačjnijih aktivistkinja sa ovih prostora, Ivana Momčilović. Ivana je tada zajedno sa mojom dragom koleginicom, teoretičarkom i istoričarkom književnosti Biljanom Andonovskom govorila o jednom posebno važnom ali nažalost do pre nekoliko godina potpuno zaboravljenom i zanemarenom dečjem romanu, jedinstvenom primerku dečje socijalno utopijske naučno fantastične literature kod nas pod nazivom „Šetnja kroz budućnost“ koji je potpisala izvesna Mala Zora. Iza pseudonima Mala Zora, krije se, kako zaključuje, Biljana Andonovska po svemu sudeći Dragutin Vladisavljević, lekar, aktivista Srpske socijaldemokratske stranke krajem 19. i početkom 20. veka, prvi prevodilac Marksovog „Kapitala“ na srpski i osnivač prvog komunističkog časopisa za decu pre Drugog svetskog rata u Jugoslaviji pod nazivom „Budućnost“ u kom je 1924. godine u nastavcima izašao i roman „Šetnja kroz budućnost“ koji počinje „padanjem“ u san devojčice Zore dok se sprema da zajedno sa roditeljima radnicima krene na Prvomajski protest. Roman „Šetnja kroz budućnost“ predstavlja šetnju kroz Zorin san čija se radnja dešava baš 2024. u školi budućnosti. Rekla bih da je zahvaljujući ovom romanu pa kasnije i čuvenom, drugom po redu primeru dečije radikalne književnosti kod nas odnosno romanu „Podvizi družine pet petlića“ koji nastaje iz britkih nadrealističkih pera Aleksandra Vuča i Dušana Matića, utopija kao politički projekat našla svoje mesto ne samo u jugoslovenskoj književnosti za decu već i u jugoslovenkoj kulturi za mlade. To je jedna od naših najznačajnijih i najsvetlijih tradicija. Želim da verujem da je prisutna u našem kolektivnom nasleđu i da je važno imati je na umu kada 2025. pokušavamo da odgovorimo na pitanje – Zašto mladi? i Kako mladi?
Koliko je važna podrška studentima u izražavaju svog bunta?
Izuzetno je važna. I sama sam nekada bila studentkinja u protestu. Takođe sam imala podršku roditelja koja mi je bila neizmerno važna i moram da kažem podrazumevajuća. Studirala sam na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu koji je bio srce pobune. Ulicama sam šetala danima i mesecima rame uz rame sa kolegama i koleginicama sa kojima sam se inače družila, sa profesorima i profesorkama koje sam obožavala i kojima sam se divila ali i sa mojim dugogodišnjim drugovima i drugaricama koji su zajedno sa mnom iz Šapca došli na studije u Beograd. Uporedo sa studentskim održavali su se i građanski protesti. Slušala sam Radio Index i Radio B 92. Hoću da kažem da sam bila okružena ljubavlju, prijateljstvom i ljudima koji su mislili isto kao ja. Živela sam u jednoj od najnestabilnijih država u Evropi kojom su mešetarili političari i banditi od kojih će neki vrlo brzo završiti optuženi za najgore zločine u Hagu a da se ni u jednom trenutku nisam osećala nebezbedno. Za mene je Srbija bila i ostala najlepša i jedina za život moguća zemlja na svetu.Taj delimično varljiv osećaj sigurnosti je bio potreban i moguć samo zahvaljujući podršci. Perspektiva pobunjenog mladog čoveka je pogled iz jedne specifične perspektive. Naša je dužnost da sačuvamo snove i veru svoje dece u bolje sutra. Zato su građani kroz sve vidove podrške i aktivizma bedem i onaj dobri duh iz lampe. Zajedništvo je put do ozdravljenja i slobode.