Irena Fiket je viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i koordinatorka laboratorije za aktivno građanstvo i demokratske inovacije.
“Prethodna pasivnost doprinosila je očuvanju statusa quo zbog toga što se odsustvo njihovog angažmana reflektovalo kroz izborne rezultate dok je istovremeno režim mogao da ga interpretira kao implicitni znak opšteg pristanka” – kaže Fiket u razgovoru za BUKA magazin.
Za režim je ovo definitivno “krizna situacija”. Pretpostavljate li rješenje koje je režim spreman da ponudi?
Volela bih na početku da naglasim da u promišljanju rešenja koje bi režim mogao da ponudi moramo uzeti u obzir ne samo višegodišnje iskustvo sa ovim režimom, posebno sa onim potezima koje je režim vukao od početka protesta, već i činjenicu da se radi o specifičnoj političkoj situaciji na koju ni ovaj režim do sada nije imao odgovor. Istovremeno, moramo takođe priznati da su studenti njihovim organizovanjem i delanjem iznenadili kako javnost tako i one koji se profesionalno bave analizom protesta, autoritarnih režima i političkih kriza. Pojavilo se inicijalno mnogo pogrešnih procena i kritika studentskog pokreta. Sećate se sigurno kako su studenti optuživani za apolitičnost i nasedanje na narativ antipolitike koji je režim godinama unazad propagirao, a ipak smo danas došli do toga da studenti traže izbore, bave se sastavljanjem političkih programa, sastavljanjem lista i obučavanjem za kontrolu izbora itd. Uzevši to u obzir, mislim da nije dobro pretpostavljati bilo šta. Fenomen kojem svedočimo predstavlja u izvesnom smislu novost političkog života u Srbiji. To, naravno, ne znači da ne možemo ponešto i predvideti iz poznavanja sličnih iskustava, odnosa međunarodne zajednice prema Srbiji, ali i poteza koje režim povlači, a koji su u skladu sa političkom socijalizacijom ljudi koji u ovom režimu imaju najviše moći.
Do sada smo mogli uočiti da režim, umesto suštinskih odgovora na zahteve mobilizovanih studenata i građana, uporno smenjuje dve strategije. Jedna se sastoji iz prividnih ustupaka a druga iz represije. Hapšenja odgovornih za pad nadstrešnice, smene sa funkcija i pozivi na „dijalog“ često su predstavljani kao koraci ka rešenju, dok u praksi nijedan od tih poteza nije zaista preduzet. Hapšenja odgovornih su bila isključivo simbolična, smene sa položaja nisu de facto sprovedene, dok je nasilna odmazda sprovedena nad svima onima koji su se usudili da se prikažu imenom ili licem kao pristalice pokreta. Dijalog na nacionalnim televizijama, koji je predsednik nedavno ponudio, opravdano je od strane studenata odbijen. Takav dijalog, vođen kroz medije koje režim kontroliše, ne bi mogao predstavljati legitimnu platformu za razmenu stavova, budući da prorežimski mediji nisu nikada promovisali informisanost, otvorenost i debatu, već pre svega reprodukuju prorežimske narative. Istovremeno, nasilna reakcija vlasti u poslednjih nekoliko nedelja dodatno je pokazala otvoreno lice režima i potvrdila da se eventualnim pozivima na dijalog ne treba verovati. Pretnje seksualnim nasiljem od strane policije, brutalno prebijanje i hapšenja maloletnih lica, kao i upotreba prekomerne sile prema mirnim okupljenima, dokumentovana je brojnim fotografijama i video zapisima.
U tom kontekstu, postaje očigledno da režim trenutno ne nudi rešenje već nastavlja da primenjuje kombinaciju represivnih mera i simboličkih retoričkih ustupaka s ciljem očuvanja kontrole nad situacijom, težeći istovremeno da razjedini mobilizovano društvo. Svako predviđanje budućih poteza vlasti mora biti utemeljeno ne samo u dosadašnjem iskustvu sa ovim autoritarnim aparatom, već i u analizi dubljih strukturnih promena koje izaziva masovna društvena mobilizacija. Posebno je značajno sagledati ulogu ostalih društveno-političkih aktera u Srbiji ali i ulogu koju međunarodni akteri mogu i treba da igraju, kako bi se obezbedila barem minimalna podrška u sprovođenju regularnih i slobodnih izbora, što predstavlja ključni instrument za mirno i institucionalno razrešenje aktuelne krize.
Kako ocenjujete aktuelnu situaciju nastalu masovnom pobunom studenata i građana? U kojoj meri studenti, zborovi, inicijative i građani imaju mogućnost da se organizuju i efikasno deluju u okviru te mobilizacije?
Masovna pobuna studenata i građana u Srbiji ne predstavlja spontani bunt niti prolazni talas nezadovoljstva, ona je izraz duboke sistemske krize, ukorenjene u dugogodišnjoj degradaciji institucija, rasprostranjenoj korupciji i odsustvu vladavine prava. Ova kolektivna akcija prevazilazi pojedinačne povode i otkriva ozbiljne strukturne deficite političkog poretka. Međutim, osim što pokazuje da je po prvi put ozbiljno doveden u pitanje opstanak režima, još značajnije je uočiti fenomen buđenja građana iz dugogodišnje političke apatije. Mobilizacija ima međugeneracijski i inkluzivni karakter, što pokazuje da, uprkos dugotrajnoj pasivnosti i nepoverenju u institucije ali i tradicionalne političke aktere, u društvu i dalje postoji značajan rezervoar demokratskog potencijala i spremnost za angažovanje.
Kada govorimo o mogućnosti organizovanja, upravo vaninstitucionalni i horizontalni karakter ove mobilizacije postaje ključan. Kroz plenume, zborove i druge horizontalne oblike participacije bez autoritarnih lidera, studenti i građani uspevaju da koordinišu akcije, razmenjuju informacije i planiraju strategije, čime efektivno stvaraju novu građansku infrastrukturu. Masovnost uključenosti građana u ovakve oblike angažovanja, iako ukazuje na gubitak poverenja u tradicionalne kanale političkog uticaja, takođe jasno pokazuje da vera građana u sopstvenu sposobnost da se utiče na društvene promene nije nestala. Takođe, važno je istaći transformativni potencijal ove mobilizacije. Ne samo da delegitimiše postojeći model vlasti, već postavlja temelje za dugoročno jačanje demokratskih normi i institucija. Uključivanjem različitih društvenih grupa i otvaranjem prostora za autentične oblike participacije, studenti i građani demonstriraju da društvo poseduje sposobnost i kapacitet da se organizuje, koordiniše i deluje kolektivno. Takva mobilizacija može da deluje kao brana reprodukciji autoritarnih obrazaca stvarajući temelje za održiv politički angažman i dugoročne društvene promene.
Da li pobunjene treba da brine odnos aktuelne vlasti prema slobodnim okupljanjima i izražavanjima?
Represija kojoj svedočimo postaje sve izraženija i brutalnija, jasno pokazujući ozbiljne razloge za zabrinutost. Otvorena primena nasilja vidi se kroz nezakonita hapšenja, čak i maloletnih lica, prebijanja, pretnje seksualnim nasiljem, kao i kroz govor mržnje i pretnje usmerene prema političkim neistomišljenicima, što ukazuje na spremnost režima da suspenduje zakone i demokratske procedure po sopstvenoj volji, s ciljem diskreditovanja društvene mobilizacije i njenih zagovornika. Prisustvo partijskih batinaša, policije u civilu, bezbednosnih agencija i pripadnika vojske jasno potvrđuje nameru korišćenja sve raspoložive sile van formalnih nadležnosti. Mere nasilja režima postaju sve otvorenije i predstavljaju očigledno kršenje ljudskih prava i demokratskih normi, što se ne može opravdati ni jednom legitimnom argumentacijom o odbrani države ili ustavnog poretka, koliko god vlast pokušavala da to medijskim narativom prikaže. Iako je situacija izrazito zabrinjavajuća, iskustva iz sličnih političkih konteksta pokazuju da se ovakva tendencija može efikasno ublažiti ili suzbiti jedino kroz masovnost, istrajnost i koordinaciju građanske mobilizacije. Brojnost i organizovanost okupljenih ne samo da smanjuju prostor za represivne intervencije, već i simbolički potvrđuju legitimnost i društvenu snagu protesta. Pored toga, kontinuirano dokumentovanje i javno deljenje slučajeva policijske brutalnosti i represije predstavlja ključni alat u razbijanju ciklusa nekažnjivosti, istovremeno pružajući dodatnu zaštitu učesnicima i jačajući društveni nadzor nad zloupotrebom sile.
Brojni “mediji” konstruišu mišljenje da studentska i građanska pobuna dovodi društvo na ivicu građanskog rata. Je li to stvarna formulacija preferencija establishmenta?
Brojni prorežimski „mediji“ zaista konstruišu narativ da studentska i građanska pobuna društvo guraju ka ivici građanskog rata. To, međutim, nije realna procena rizika, već deo političke strategije vlasti. Predstavljanje mirnih protesta kao pretnje društvenoj stabilnosti i kao uvoda u građanski rat funkcioniše kao oblik sistemske delegitimizacije i sekuritizacije društvenih sukoba. Kroz ovakav diskurzivni okvir, legitimno izražavanje neslaganja reinterpretira se kao bezbednosna pretnja, čime se protesti prikazuju inherentno nasilnim, a vlast sebi otvara prostor da represivne mere predstavi kao navodnu zaštitu poretka. Time se uspostavlja situacija u kojoj je svako osporavanje vladajuće politike unapred obeleženo kao destabilizujuće i nelegitimno. Ova strategija ima višestruku funkciju. S jedne strane, ona zastrašuje širu javnost i odvraća je od solidarnosti sa učesnicima protesta, jer učešće u mobilizaciji biva predstavljeno kao „prijetnja državi“. S druge strane, mobilizuje lojalnu biračku bazu oko konstruisanog „unutrašnjeg neprijatelja“ i učvršćuje narativ o vlasti kao jedinom garantu mira i stabilnosti. Time se realni zahtevi pobune kao što su društvena pravda, odgovornost vlasti, vladavina prava i dostojanstven život guraju u drugi plan i zamagljuju kroz imaginarni scenario nasilnog sukoba. Ovakva medijska i politička taktika oslanja se na provereni autoritarni obrazac: preusmeravanje pažnje sa odgovornosti režima na konstruisane „opasnosti“ i proizvodnju straha kao sredstva kontrole.
Koliku moć zaista imaju studenti i građani u političkom poretku?
Ako posmatramo moć kao sposobnost da se kroz formalno institucionalne kanale ostvare prava i utiče na politike, u Srbiji već duže vreme možemo govoriti pre svega o institucionalnoj nemoći građana. Kako politička tako i javna sfera koju oblikuju mediji, gotovo u potpunosti su otete od strane vladajuće partije, što praktično suspenduje mogućnost građana da utiču na politike koje direktno oblikuju njihove živote. Izborni procesi, koji bi trebali predstavljati kanal za izražavanje volje građana, već godinama pokazuju velike nepravilnosti, dok istovremeno politički predstavnici, jednom izabrani, funkcionišu više kao upravljači institucija u privatnom interesu nego kao akteri odgovorni javnom dobru. Na početku studentske mobilizacije videli smo pokušaje da se institucije pozovu na odgovornost i da se zahtevaju promene kroz formalne mehanizme, ali ti pokušaji nisu dali rezultate. Upravo u ovom kontekstu masovna društvena mobilizacija predstavlja fenomen povratka političke moći građanima. Kroz kolektivnu akciju, javnu vidljivost i širu drustvenu mobilizaciju, studenti i građani demonstriraju sposobnost da delegitimišu postojeće narative i celokupan rezim.
Možemo li reći da postoji uloga koju igraju “neutralni” u ovom slučaju?
Uloga “neutralnih”, dakle one grupacije građana koji se prethodno nisu aktivno politički angažovali i koji su se osećali neefikasnim, tj. nisu verovali da njihov angažman može imati uticaj na društvene promene ili nisu imali poverenja u tradicionalne političke aktere, u ovom slučaju postaje veoma važna. Njihova prethodna pasivnost doprinosila je očuvanju statusa quo zbog toga što se odsustvo njihovog angažmana, s jedne strane, reflektovalo kroz izborne rezultate dok je istovremeno režim mogao da ga interpretira kao implicitni znak opšteg pristanka. Međutim, skorašnja istraživanja javnog mnjenja jasno pokazuju da je značajan deo ovog ranije pasivnog segmenta društva sada prešao na stranu studentskog i građanskog pokreta. Ovakav pomak menja odnos snaga, njihova aktivacija predstavlja dodatni rezervoar društvene energije i legitimiteta za promene. Politička pasivnost nije dakle fiksno stanje, već dinamičan fenomen čiji se potencijal može aktivirati u kontekstu izražene institucionalne krize i društvene nepravde, naročito kada, kao u slučaju mobilizacije koju su započeli studenti, akteri koji iniciraju mobilizaciju demonstriraju inkluzivnost i otvorenost pokreta prema širokom spektru građana. Upravo ovakva promena u angažovanju latentnih aktera može biti presudna za dinamiku protesta i značajno oslabiti autoritet vladajućeg režima.
Kako vidite dalji razvoj događaja? Koje mogućnosti za dalje djelovanje i organizovanje postoje prema Vašem uvidu?
Dalji razvoj događaja zavisi pre svega od sposobnosti za saradnju i koordinaciju svih relevantnih aktera u društvu, od studenata, građanskih zborova i šireg pokreta, lokalnih građanskih inicijativa i opozicionih snaga ali i nezavisnih medija. Ova mreža delovanja, ukoliko se razvije u inkluzivan i strateški usmeren savez, može obezbediti održivost mobilizacije i povećati njen politički učinak. Izbori, iako nominalno ključni mehanizam političke promene, u uslovima narušenih demokratskih procedura zahtevaju dodatnu pažnju i međunarodnu podršku kako bi bili slobodni i fer. Međunarodni nadzor i pritisak mogu doprineti transparentnosti, ali trajno rešenje mora proisteći iz unutrašnjeg konsenzusa i koordinisane mobilizacije. Čini mi se da smo sve bliži koordinisanoj akciji, uz poneke šumove koji proističu iz nepoverenja dugo podsticanog prema različitim demokratskim akterima u društvu. Ipak, verujem da će se modaliteti koordinacije vremenom uspostaviti. Ono što je sada najvažnije jeste da nam je svima jasno da imamo jedan zajednički cilj, prema kome se svi akteri u društvu moraju rukovoditi pri osmišljavanju sopstvenog doprinosa, zanemarujući u ovom trenutku razlike koje postoje u društvu koje je dugo bilo usmeravano ka polarizacijama i podelama.
S obzirom na krize koje svojim djelovanjem stvara establishment u zemlji i okruženju, postoji li trajno rješenje koje se može ostvariti?
Trajna rešenja za ovakve režime retko se mogu postići kroz pojedinačne reforme, značajnije bi bilo u ovakvom kontekstu podržati snažniju participaciju građana koji povećavaju otpornost sistema na zloupotrebe moći. Neophodno je graditi inkluzivnu, tolerantnu i participativnu političku zajednicu, sposobnu za dijalog i koordinisano delovanje, upravo ono za što studenti i građani okupljeni u zborove pokazuju da je moguće. Na taj način omogućilo bi se građanima da vrše trajni nadzor nad političkim elitama i da ih pozivaju na odgovornost, čime se smanjuje rizik od ponavljanja kriza koje proizlaze iz strukturalnih slabosti sistema. Proces je neminovno dug i složen, ali jedino kontinuiranim radom na demokratizaciji celokupne političke zajednice, jačanjem socijalnog kapitala i uključivanjem svih društvenih grupa u dijalog, moguće je postići održivu političku stabilnost i neka trajnija rešenja kako u Srbiji tako i u celoj regiji.