Počnimo od jedne ideje koju svi povezuju sa vama, iz pedesetih i šezdesetih godina. To je ideja o „univerzalnoj gramatici“ na kojoj počivaju svi jezici. Koliko je ta ideja validna 2012. godine?
Praktično je opšteprihvaćena. Ima ljudi koji pogrešno tumače ovaj izraz, ali ja tu ne mogu ništa. Savršeno je očigledno da postoji neki genetski faktor koji razdvaja ljude od ostalih životinja, i da je on vezan za jezik. Teorija o tom genetskom činiocu, kakav god on bio, zove se univerzalna gramatika.
Ali ima kritičara poput Danijela Evereta, koji kaže da jezik amazonskih naroda sa kojima je radio izgleda dovodi u pitanje neke važne odlike univerzalne gramatike.
To ne može biti tačno. Ovi ljudi su genetski identični svim drugim ljudskim bićima kada je reč o jeziku. Oni mogu da nauče portugalski savršeno lako, kao što to mogu portugalska deca. Dakle, imaju istu univerzalnu gramatiku kao i svi mi ostali. Everet tvrdi da resursi ovog jezika ne dopuštaju upotrebu principa univerzalne gramatike.
To je zamislivo. Možete da zamislite jezik sasvim identičan engleskom, s tom razlikom što u njemu nema veznika poput „i“, koji vam omogućavaju da sastavljate duže izraze. Dete koje nauči ovaj iseckani engleski ne bi o tome imalo pojma: samo bi ga naučilo isto kao i standardni engleski. U nekom trenutku, dete bi shvatilo da su resursi toliko ograničeni da se ne može mnogo toga kazati, ali to ništa ne govori o univerzalnoj gramatici, niti o usvajanju jezika. Zapravo, ne verujem da bi takav jezik uopšte mogao da postoji.
Ideje o ljudskoj prirodi često se javljaju u vašem radu. To je maglovit izraz. Šta vi pod tim podrazumevate?
Za mene je to isto kao pčelinja priroda. Ljudi imaju određene sklonosti i karakteristike koje su njima svojstvene, kao i svi drugi organizmi. To je ljudska priroda. Mi ne znamo mnogo o njoj, osim u nekim malobrojnim domenima. Znamo dosta o tome kako se razvija digestivni sistem, to je deo ljudske prirode. Znamo neke stvari o vidnom sistemu. Što se tiče kognitivnih sistema, oni su mnogo složeniji i teži za ispitivanje, tako da se o njima manje zna. Ali ponešto se ipak zna. Jezik je jedan činilac ljudskog kognitivnog kapaciteta koji je prilično pogodan za ispitivanje. Tako da o njemu znamo dosta.
U svojoj novoj knjizi pišete da su mnogi sastavni delovi ljudske prirode jednostavno previše komplikovani da bi se mogli istražiti.
To je prilično normalna pojava. Uzmite, na primer, fiziku, koja se ograničava na krajnje jednostavna pitanja. Ako jedan molekul postane previše složen, oni ga prepuštaju hemičarima. Ako i za njih bude previše složen, prepuštaju ga biolozima. Ako je sistem i za njih previše složen, oni ga prepuštaju psiholozima… i tako dalje, dok ne završi u rukama istoričara ili pisaca. Kako se bavite sve složenijim sistemima, tako postaje sve teže i teže pronaći duboka i zanimljiva svojstva.
Ako je ljudska priroda relativno fiksirana, kao to vi tvrdite, kako ostvariti društvenu i političku promenu?
Ljudska priroda nije potpuno fiksirana, ali u nekom realnom okviru, evolutivni procesi su suviše spori da bi je promenili. Kod jezika, na primer, imamo prilično čvrste dokaze da u poslednjih 50.000 godina nije bilo evolucije. To se zasniva na činjenici da naše osnovne sposobnosti nisu evoluirale.
Tako da, u nekom realnom vremenskom okviru, neće biti nikakve promene u ljudskoj prirodi. Ali ljudska priroda dopušta brojne različite opcije, i izbor tih opcija se može promeniti, kao što se i menjao. Dakle, bilo je iznenađujućih promena, čak i u našem veku, u onome što smatramo podnošljivim. Uzmite, na primer, nešto poput ženskih prava: ako se vratimo u ne tako davnu prošlost, žene su praktično smatrane za vlasništvo. To je znak širenja naših moralnih sfera. Tako da, tačno je, ljudska priroda ostaje ista, ali se mnoge stvari mogu promeniti.
Da se zadržimo na društvenim i političkim promenama, odakle ovo poricanje klimatskih promena u SAD?
Republikanska partija sada ima svoj katehizis, koji morate da ponavljate uglas, kao nekadašnja komunistička partija. Jedno od tih načela je poricanje klimatskih promena.
Zašto se to dešava?
Vodeći privredni lobisti, energetska udruženja itd, vode ogromnu propagandnu ofanzivu. To nije nikakva tajna, pokušavaju da ubede ljude da je nauka nepouzdana, da je to liberalna zavera. Oni koji žele da ih finansiraju poslovna i energetska udruženja, moraju da ponavljaju ovaj katehizis. A možda i stvarno u to veruju.
Predstavnički dom Kongresa, pod kontrolom republikanaca, sada ukida mere koje su kontrolisale uništavanje životne sredine, a koje je uveo Ričard Nikson. Iz toga se vidi koliko smo daleko udesno otišli. Danas bi Niksona smatrali radikalnim levičarem, A Dvajt Ajzenhauer bi bio izvan margine levog ekstremizma. Čak bi i Ronald Regan bio negde na levici. Ovo su zanimljiva, značajna dešavanja u najbogatijoj i najmoćnijoj zemlji sveta, i trebalo bi da nas zabrinu.
Mediji su godinama bili u domenu vaših interesovanja. Da li novi i društveni mediji zaista menjaju obrasce našeg ponašanja?
Verovatno ja nisam prava osoba za to pitanje. Ja sam kao iz kamenog doba, ne koristim te stvari i ne znam mnogo o njima, ali nema sumnje da su one efikasne. Na primer, Occupy Wall Street nikako ne bi mogao da se razvije onako kako se razvio bez društvenih medija.
Da li oni utiču i na druge stvari?
Mislim da se o tome može raspravljati. Pre svega, oni po svojoj prirodi moraju da budu prilično površni, ne možete mnogo toga reći u jednom tvitu, pa čak ni u postu. Mislim da će nužno dovesti, ili su već doveli, do neke površnosti. Dakle, kao i sva tehnologija, to ima svoje pozitivne i negativne strane.
Tvrdite da su SAD politički i ekonomski na silaznoj putanji. Da li to važi i u intelektualnoj i naučnoj oblasti?
Pa, ima nekih koji to tvrde, ali ja nisam baš uveren. Na primer, ako pogledate časopis Science, glavni urednik Brus Alberts ima seriju uvodnika gde osuđuje način kako se nauka predaje u Americi. U federalno finansiranim školama i univerzitetima, ljudima se predaju faktoidi; teraju ih da pamte periodni sistem, a ne razumeju o čemu se tu radi. Alberts kaže da to kod ljudi stvara potpuno pogrešnu sliku o prirodi nauke, i da udaljava decu od nauke. Ako ovo što on opisuje preplavi obrazovni sistem, to će verovatno dovesti i do opadanja naučne stručnosti i kapaciteta.
Ako se osvrnete na svoju dugu karijeru, kada biste ponovo počeli, da li biste opet izabrali da proučavate jezik?
Kada sam studirao i počeo da se zanimam za lingvistiku, studenti su govorili: ovo je vrlo zabavno, ali kad završimo strukturnu analizu svakog jezika na svetu, šta onda? Pretpostavljalo se da nema više zagonetki.
Pedesetih godina, postojao je ozbiljan pokušaj da se pozabavimo suštinskim problemima jezika, i odmah smo shvatili da je sve problem i da ne razumemo ništa. Sada se mnogo toga saznalo, i mnogo bolje razumemo prirodu jezika. Savremena lingvistika je još uvek vrlo uzbudljiva. To je živa disciplina. Ako danas predajete ono što ste predavali pre pet godina, ili je mrtva disciplina, ili ste mrtvi vi.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala Peščanik