Sam nacionalizam nema u sebi ništa dražesno. Njegova draž je u tome što je on danas na velikoj ceni, što je reputacija borca za stvar nacije uslov za dobijanje makar i najskromnijeg priznanja i položaja, kaže Ivan Čolović, autor knjige „Na putu u srpski svet“, objašnjavajući kao etnolog, ali i analitičar stvarnosti kako nacija ponovo preuzima primat nad građanskim društvom
Razgovarati sa etnologom i osnivačem Biblioteke XX vek Ivanom Čolovićem uvek je privilegija. Svojim ogromnim znanjem i izuzetnom moći zapažanja Čolović baca novo svetlo na svet oko nas, posebno na nas same. To čini već decenijama, a deo njegovih promišljanja objavljivanih uglavnom u Peščaniku sakupljen je i u nedavno predstavljenoj knjizi „Na putu u srpski svet“. Koju su, dabome, kao suizdavači potpisali Biblioteka XX vek i Peščanik. I nastavak je ranije publikovanih promišljanja Ivana Čolovića. Na sebi svojstven način Čolović analizom kako pojava tako i izjava, posebno zvaničnika i ideologa, pokazuje kako u ime nacije s pesmom idemo u smrt. I pravdamo zločine koje smo počinili, navodno baš u ime te naše jedine i jedinstvene nacije.
Može li dokazani etnolog da odgovori zašto društva u 21. veku posežu za tvorevinom nastalom krajem 18. veka, za nacijom i nacionalizmom. Svuda, toliko da mene početak 21. veka podseća na početak 20. U čemu je njihova draž?
Hvala za „dokazani etnolog“. Ali moram da kažem da sam se ja kao etnolog najviše trudio, najviše „dokazivao“, preispitujući neke postulate same etnologije i njeno mesto u društvu. Jer etnologija je jedna od nauka koje su u velikoj meri doprinele rađanju nacionalizma. Ona se svojski potrudila da takozvani „duh naroda“, dakle metafizičku ideju koja je u osnovi nacionalizama, navodno pronađe proučavajući život seoskog naroda. Taj nacionalni zadatak etnologija je nastavila da ispunjava sve do naših dana. Sem retkih izuzetaka – čast njima! – ni etnolozi nisu odoleli ovome što ste vi nazvali „draž nacionalizma“.
Pitate u čemu je ta draž. Pa kratko rečeno, sam nacionalizam nema u sebi ništa dražesno. Njegova draž je u tome što je on danas na velikoj ceni, što je reputacija borca za stvar nacije uslov za dobijanje makar i najskromnijeg priznanja i položaja. Nekako ćete proći ako niste član neke od stranaka na vlasti, ali ako se ne klanjate nacionalnim svetinjama, napravili ste sebi veliki problem. Ako radite za takozvani nacionalni identitet, dobijate priznanja. Danas u našim školama postoje i predmeti koji su dobili etiketu nacionalno identitetskih i ako ih predajete, vi ste izuzetno cenjen nastavnik i prosvetni radnik. Ako se bavite nekom fizikom i hemijom i ne pominjete naciju, to vam neće doneti neke velika priznanje.
Objasnite mi, mada je pitanje više psihološko – danas se sve, posebno sa ovom tehnologijom, atomizira, ljudi se odvajaju. Kako to korespondira sa pozivom na nacionalno ujedinjavanje?
Ta dva procesa se odvijaju uporedo i u nekoj su vrsti konkurencije. Tu potrebu za individualnim izdvajanjem traže i poštuju građanske liberalne ideologije i društva. Potrebu da se zaboravi naš individualni, posebni identitet i neguje nacionalni, verski identitet nešto je što traže desnica, crkva. To je konkurencija na tržištu političkih ideja, u sukobu su. Kod nas je danas liberalni pravac ocrnjen, biti liberal znači biti neka vrsta nacionalnog izdajnika.
Imamo i novu kovanicu – građanisti. Nismo više ni građani! Ali idemo dalje. Kratak je put, sažimam vaše reči, od nacionalizma do ratnog zločina. Kako se ta granica neosetno pređe.
Prelazi se u ratu jer je u ratu dozvoljeno mnogo toga što u miru nije, bez obzira na to što i rat ima zakone. Važno pitanje je kako se rat priprema, to klanje. U jednom tekstu u ovoj knjizi pokušao sam da objasnim zašto je za zločin dovoljan nacionalizam, da za to nije neophodno da se on izrodi u nacizam ili fašizam. O tome svedoče i ratovi devedesetih u Jugoslaviji. Nije se ratovalo u ime rase nego u ime nacije i nacionalne kulture, ratovalo se za to da one žive svaka sama na svom prostoru, da budu „svoje na svome“. Jedino sredstvo da se to postigne bilo je etničko čišćenje, to jest zločin, to jest genocid. Bez toga se ciljevi nacionalizma, nacionalistički program ne mogu ostvariti, nacionalistički san se ne može obistiniti.
Poznato je, rečeno je više puta, da se etničko čišćenje u ratu prethodno priprema, da ga nema bez prethodne nacionalističke propagande, bez lamenta nad stradanjem našeg naroda od ruke suseda, bez oživljavanja mitova o tlu i krvi. Rečeno je i poznato i to da dobre pripreme etničkog čišćenja nema bez doprinosa kulture, elitne i pučke, bez pesnika akademika i pesnika narodnih pesama i guslara, bez popova i učitelja, bez novinara i medija, bez navijača huligana. Ali ovde bih opet pomenuo važnu knjigu Maksa Berholca „Nacija kao generativna sila“, koja na primeru rata u Bosni govori o tome da odnos između nacionalizma i ratnih zločina etničkog čišćenja nije jednosmeran, da ne ide uvek sledom najpre nacionalizam, pa zatim iz njega rođeni zločini nego često i u suprotnom smeru, najpre zločin, pa iz njega izveden i ojačan nacionalizam kao naknadna racionalizacija i opravdanje zločina. Ratni zločin generiše i do neslućenih granica raspiruje nacionalizam i dobijete neku vrstu opravdanja za počinjene zločine, čak iako niste bili nacionalizmom podstaknuti na njih.
Gradomrzitelji i gradorušitelji su među nama
Pominjete Bogdana Bogdanovića i njegov proročki zaključak: „Gradomrzitelji i gradorušitelji su među nama.“ Da li je B. B. mogao pretpostaviti da će se pojaviti suluda simbioza grotesknog Stefana Nemanje kao čuvara grotesknog Beograda na vodi?
Prošlo je tridesetak godina otkad je Bogdan Bogdanović video da su među nama rušitelji gradova. Primeri koje vi navodite potvrđuju da su oni i dalje među nama. Zato se Bogdanović verovatno ne bi iznenadio kad bi mogao da vidi šta rade. Kontinuitet je primetan.
Međutim, on bi sigurno bio podstaknut da napiše novi tekst, tekst o današnjem „urbicidu“, da objasni kako se gradovi ubijaju ne samo rušenjem nego i zidanjem, ne samo rušenjem spomenika nego i dizanjem novih. Grad najviše trpi i strada od tih novih neimara. A o dizanju stotina novih, na brzinu sklepanih javnih spomenika po srpskim gradovima napisao je važnu knjigu Nenad Makuljević pod naslovom „Memorija i manipulacija“. To je, kaže Makuljević, prava monumentomanija.
Neću prepričavati vaš tekst „Veronauka na času engleskog“, ali to je odličan šlagvort za pitanje – šta mislite o stavu vladike Irineja (bačkog) da je veronauka skrajnuta? Sastavni deo ovog pitanja je koliko je veronauka – i takva skrajnuta – uvela mlade generacije u šizofreniju, a sekularnu državu na put SPC?
Veronauka skrajnuta? Neko je u Srbiji sputava, ograničava? Bilo bi za opstanak sekularne države dobro kad bi neko to zaista radio. Ali takvog ne vidimo. Ili, tačnije, kad se takav javi, brzo bude ućutkan. U stvari, danas su vrata škola u Srbiji za crkvu širom otvorena i propusnicu joj niko ne traži. Važno je pritom videti da njen pravi cilj, njen krajnji cilj nije da bude samo deo obrazovnog programa, da bude deo školske nastave nego da je njen pravi cilj da bude ideološki temelj obrazovanja, osnovnog i svakog drugog. Tom cilju se crkva postepeno i uporno približava, ne nailazeći na otpor prosvetnih vlasti i javnosti u našoj još uvek sekularnoj državi.
Da pomenem samo jedan sasvim svež primer. U subotu 4. januara u Hramu Svetog Save na Vračaru Crkva je organizovala skup koji je nazvala „Veliki svetosavski sabor učenika beogradskih osnovnih škola“. Kako su javili mediji, prisustvovalo je oko 5.000 đaka. Ovaj sabor je, kako piše Politika, počeo molitvom „Očenaš“, koju su recitovala sva okupljena deca. Zatim im je patrijarh, pretvoren u neku vrstu svetosavskog Deda Mraza, ako ne i u samog Svetog Savu, podelio paketiće s poklonima koji se – naravno – zovu „svetosavski paketići“. Ko ih je doveo u crkvu na Vračaru, škole, roditelji? Jesu li neki odbili da učestvuju u tome? Da li je ovo nekoga zabrinulo?
Uzgred, moram da vas pitam kako je na vas delovao dvojac Vučić – Pahomije, u kojem predsednik od vladike osumnjičenog za pedofiliju traži savet kako povećati fertilitet i dobiti više beba u Srbiji?
Delovao je prikladno, očekivano, politički logično. Crkva i njena ekipa, i Vučić i njegova ekipa ne postavljaju jedni drugima nezgodna pitanja i lepo žive u ljubavi i slozi. Njihov savez je dovoljno čvrst da kad neko drugi postavi neko nezgodno pitanje, kao ovo koje vi postavljate – kako pop pedofil može da pomogne tobožnjem trudu države da se poveća fertilitet – opasnosti po ove saveznike nema. Ima je za onoga ko pita. To valjda znate.
Ovo novo vreme, ma koliko i građane i nacion vraća u stare okove, ima i novu dimenziju – ekologiju. Citiram vas: „I jedni i drugi misle da pitanje životne sredine nije političko pitanje.“ Kako problem uništavanja životne sredine deluje – pokretački, ujediniteljski ili suprotno – na koji način se to može povezati s pričom o „srpskom svetu“?
Ima onih koji shvataju da je ekološko pitanje ako ne isključivo političko pitanje, ono svakako da se ekologija od politike ne može odvojiti. Kao što se od politike ne mogu odojiti ni kultura, ni nauka, ni škola, ni crkva. Dakle, ima primera da se ekologija kod nas shvata kao oblik građanske solidarnosti i solidarnosti koja se uspostavlja preko etničkih, verskih i državnih granica, kao što i sama priroda ne poznaje te granice. Dakle, politika ekologije u nekim slučajevima je otvoreno antinacionalistička. Zeleno i levo često idu zajedno.
Međutim, kod nas je i dalje veoma rasprostranjeno uverenje da se prave stvari u ekologiji mogu uraditi samo ako se to odvoji od politike. Toga se drže i neki ljudi koji se okupljaju i organizuju u pokretu nazvanom „Ekološki ustanak“, kao da ne vide da taj naslov nagoveštava političku borbu. Jer protiv koga inače ustaju ako ne protiv stanja stvari u društvu, protiv vlasti i njene politike. Ima čak i slučajeva, neke od njih navodim u tekstu koji pominjete, koji pokazuju da se borba za čistu prirodu povezuje s borbom protiv stranaca, protiv zavojevača, pa je tako jedan učesnik „Ekološkog ustanka“ taj ustanak nazvao novom Cerskom bitkom.
Javio se i jedan pesnik, koji je zagađenje prirode u Srbiji povezao sa zagađenjem srpskog jezika i ćirilice. Kad to čitam, vidim da i kod nas zeleno ne ide uvek zajedno s levim nego ume da skrene i udesno.
Politika i mitomanija
Zašto se u vreme kad je razvoj tehnologije doživeo mitske razmere, pa Mask je nedavno ugradio prvi čip za stomaciju mozga, ljudi stalno vraćaju starim mitovima?
To je važno i teško pitanje o kojem mnogi antropolozi, mnogi politikolozi odavno razmišljaju i primećuju da su, posebno politički mitovi, ne samo danas važno sredstvo za rad, kako kaže Ernst Kasirer. Na njega istraživači mitova odavno pokušavaju da odgovore, a posebno otkad se pokazalo da i moderna politika rado koristi usluge mitova, pa se može govoriti o savremenim političkim mitovima.
Na primer, baš Kasirer je tome posvetio čuvenu knjigu „Mit o državi“, koja se bavi usponom nacističke mitologije u Nemačkoj uoči Drugog svetskog rata. Na početku knjige Kasirer kaže da su se liberalni Nemci smejali Hitleru i njegovim pričama o arijevskoj rasi kao bezopasnim budalaštinama, a kad su shvatili koje zlo s njima i uz njih ide, bilo je kasno. Pominjem ovde Kasirera jer on je ponudio i jedno važno razlikovanje između mitova u prošlosti, u ranim društvima, koja vi pominjete, i mitova u savremenim tehnološki razvijenim društvima. Rekao je da politički mitovi danas nisu proizvod nesvesne aktivnosti nego su veštačke tvorevine koje stvaraju političari, onako kako se stvaraju i druga sredstva za vođenje rata, kao što prave mitraljeze i avione.
Sredstvo manipulacije?
Da, prave ih i politika, vojska – oni se prave kao svako drugo sredstvo, kao mitraljezi i topovi. Važno je to razumeti i tako analizirati današnje mitove; videti ko ih pravi, otkad ih pravi i šta im je cilj i uloga u okolnostima kao što su ratovi, revolucije i drugi konteksti u kojima su mitovi posebno efikasni i nalazimo ih u punom sjaju, da se tako izrazim.
Nedavno sam pročitala – avaj, sa zakašnjenjem – sjajnog Irvina Jaloma („Problem Spinoza“) i shvatila da su ljudi koji misle danas u istoj opasnosti kao on u 17. veku. Preti im ekskomunikacija ako se usude ne samo da misle drugačije, da osporavaju dogme nego uopšte da misle. Kako smo došli u to stanje ostrakizma?
Problem Spinoze, kako ga je opisao Irvin Jalom, jeste problem svakog kritičkog intelektualca, u stvari – kako vi tačno kažete – svakoga ko misli i usuđuje se da kaže to što misli. Takvome „Spinozi“ neka kazna neizostavno sledi. Pominjete ostrakizam, ali ostrakizam, bar onaj izvorni koji je praktikovan u antičkoj Atini, nije najgore što mislioca danas može da snađe. Ako ste bili žrtva ostrakizma, morali ste da na nekoliko godina napustite Atinu, ali vam nisu oduzimali imovinu i mogli ste da se vratite i ponovo imate sva prava i svu imovinu.
Kod nas ste za javno iznošenje mišljenja kažnjeni tako što vas čuvari nacionalne dogme, crkvene i svetovne, trajno i nepovratno isključuju iz zajednice, iz naroda. Formirali su imaginarni prostor izvan prostora u kojem živi narod, prostor u koji će vas smestiti zajedno sa drugim nenarodom i izrodom, sa „samoporicateljima“ i „autošovinistima“. Neki taj prostor zovu „Krug dvojke“, a neki „Beogradski krug“.
Bordel pravnika
Interesantan je za mene problem koji imaju ljudi koji bi da se istaknu i preporuče kao odani naciji, kao njeni vernici, ali se bave poslom u kojem nemaju mnogo prilika za tu vrstu promocije. Šta onda da rade, kako da se dokažu? Jedno od popularnih rešenja je pisanje rodoljubivih pesama. To rešenje praktikuje i pravnica Nada Hadži-Perić, predsednica veća Apelacionog suda, koje je pre neki dan izreklo oslobađajuće presude optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije. Ona je autorka nekoliko knjiga rodoljubive poezije.
To sam saznao od profesorke Vesne Rakić Vodinelić, koja mi je prosledila vest objavljenu na portalu Eparhije zvorničko-tuzlanske SPC o tome da su knjige rodoljubivih pesama Nade Hadži-Perić prošlog meseca (17. januara) promovisane na jednoj tribini u Brčkom. Tom promocijom, piše u ovoj vesti, započeo je ciklus tribina pod naslovom „Dogodine“ koji organizuje Konzervativni klub iz Brčkog, uz podršku i blagoslov episkopa Fotija. Vesna je ovu vest prosledila meni jer je, kako je rekla, to moj resor. Zaista, bilo bi ovde posla za mene kad bih imao vremena da napišem nastavak knjige „Bordel ratnika“, možda pod naslovom „Bordel pravnika“.
Da se ovim pitanjem vratimo na početak, ali sad usmereno. Zašto se vaša knjiga zove „Na putu u srpski svet“ i gde nas taj put može odvesti?
„Srpski svet“ je danas lozinka srpskog nacionalizma. Dakle, dobar naslov za knjigu koja se uglavnom bavi analizom nacionalizma u današnjoj Srbiji. Jer kao što znate, Srbi su danas pozvani da se okupe u jednom svetu, svom svetu. Nešto stariji poziv upućen Srbima bio je da se okupe u jednoj državi, svojoj državi, koja bi bila Velika Srbija.
Ima političara – kao što je Aleksandar Vulin – za koje je to isto. Po mom mišljenju, međutim, nije isto. „Srpski svet“ ipak nudi nešto novo, nešto drugo. Ako se zainteresujete za ono što govore oni koji propovedaju život u srpskom svetu, videćete da oni, sem izuzetaka kakav je Vulin, ne govore o državi za sve Srbe nego o svetu za sve Srbe, to jest, o jednom nezavisnom duhovnom i kulturnom nacionalnom univerzumu. Kako se izrazio jedan naš diplomata, Srbi hoće da budu Srbi, ni manje ni više od toga. A to mogu da budu i kad nisu zajedno u istoj državi.
Loše je, meni smeta ta ideja da srpski narod treba da živi u nekom svom svetu, da ima svoj nacionalni univerzum. Taj poziv znači da mu nisu potrebni drugi narodi, da se on u stvari odvaja od drugih naroda, ima prostor, mentalni, kulturni, gde je sam sa sobom, živi po nekim svojim zakonima i može da kaže „evo, ja sam tu, vi drugi me ne interesujete“. To praktično, taj poziv znači izolaciju od sveta i to je u suštini korak dalje od poziva da žive u jednoj državi!
Dokle smo stigli na tom putu?
Zasad su učestali pozivi koji dolaze sa svih strana. Sve je duža povorka pozivara; na nekim primerima pokazujem da ima onih koji su već zatvorili vrata i izolovali se, i kažu: „To je ono što mi želimo.“
Drugim rečima, „srpski svet“ mi više liči na nebesko nego na zemaljsko carstvo. Verovatno će Srbi jednog dana od svojih vođa čuti da je to o formiranju „srpskog sveta“ bilo samo strateško povlačenje na nebo, to jest u svet kulture i takozvanog identiteta, sve dok se ne steknu okolnosti pogodne za zadobijanje velikog zemaljskog carstva. Politički mit o Kosovu počeo je kad je sredinom 19. veka isto to strateško lukavstvo pripisano knezu Lazaru i kad je objavljeno da je knez dugo tavorio na nebu i jedva dočekao da se vrati na zemlju. Zato se može reći i to da je „srpski svet“, svet zaleđenog konflikta.