Gordana Drobnjak, direktorica EPF-a: Često nismo svesni kako nam se novac „izvlači“ na neke stvari koje nisu prioritetne

Gordana, kako biste prokomentarisali trenutnu ekonomsku situaciju u
Republici Srpskoj i Bosni Hercegovini?

Mi smo na ovim prostorima istorijski uvek bili na vetrometini, a ekonomska
stiuacija na globalnom nivou samo pojačava taj utisak. Nakon dugog
perioda blaženog nerazmišljanja o inflaciji i kamatama, godine štampanja novca,
pre svega od strane FEDa i ECBa,  pandemija
i ratna dešavanja su uzeli svoj danak. Centralne banke globalno,  mada su naše oči uglavnom uprte u Evropsku
centralnu banku, sada se dosta agresivno bore protiv inflacije dizanjem
kamatnih stopa, ali je ova borba, ulazeći u zimu sa neizvesnim snabdevanjem i
cenama energenata, u najbolju ruku teška i neizvesna, čak i po cenu recesije u
2023. godini.  Mi
ovde možda nismo ništa učinili da izazovemo sve ovo, ali smo ipak kolateralna
šteta, kao jedna mala i otvorena ekonomija, koja nema unutrašnjih kapaciteta da
se izbori sa izazovima koji su globalni.

Na koje se oblasti ekonomska kriza najviše odražava? Koje su, ekonomski
gledano, prednosti i mane današnjeg vremena?

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Ovako visoke stope inflacije dugoročno ne pogoduju ni jednom segmentu ekonomije.
Kratkoročno, preko povećanja cena, državni budžeti se pune više od planiranog.
Prema podacima Uprave za indirektno oporezivanje, prihodi od indirektnih poreza
u jedanaest meseci 2022. godine iznosili su 9 milijardi i 76 miliona KM i veći
su za 1 milijardu i 412 miliona KM ili 18,43% u odnosu na isti period 2021.
godine kada su iznosili 7 milijardi i 664 miliona KM. Ovo ilustruje kako se budžeti  uvećano pune kroz takozvani „inflatorni
porez“. Dugoročno, inflacija ostavlja posledice na sve segmente ekonomije. Prvo
to oseća stanovništvo, kroz smanjenje raspoloživog dohotka, jer najviše su rasle
cene energije i hrane, što ima najveći udeo u budžetu domaćinstava i to su
troškovi koje teško možemo smanjiti. Smanjena kupova moć vodi smanjenoj
tražnji, što znači manje prihoda za privredu, manji prihodi znače manje posla, što dalje vodi u pad zaposlenosti, ali i na kraju manjoj naplati svih vrsta
poreza za državu.

Obilježili ste pet godina Evropskog dobrovoljnog penzionog fonda, šta
ste sve uradili za pet godina?

Imajući u vidu da
smo počeli praktično od nule, rast u ovih prvih pet godina je bio jako
značajan. Možemo reći da smo postali jedna od prepoznatljivih finansijskih
institucija, koja pruža novu alternativu kada je reč o štednji. Do sada, EPF ima
preko 40.000 članova, što znači da je praktično svaki sedmi zaposleni u Republici
Srpskoj i naš član. Budući da je reč o dobrovoljnoj, a ne obaveznoj penzijskoj
štednji, mi smo izuzetno zadovoljni dosadašnjim brojem članova, posebno kada
posmatramo i iskustva iz okruženja kada je reč o dobrovoljnim fondovima, ali
naravno da želimo da se obuhvat povećava, jer će svi zaposleni jednog dana biti
penzioneri i biće im potreban i dodatni izvor prihoda u starosti, jer su
izazovi penzije na osnovu međugeneracijske solidarnosti isti za sve nas.

U odnosu na raniji period, da li se ljudi u posljednje vrijeme, odlučuju
da štede za penziju? Odnosno, da li su kovid i ekonomska kriza pozitivno ili
negativno uticale na trend štednje kod nas?

Sigurno da je,  u vreme kada se raspoloživi dohodak realno
smanjuje, jer ga više cene pre svega svakodnevnih potrepština “jedu”, razmišljanje
o dugoročnim ulaganjima i štednji puno je teže. Zaista je bilo, i još uvek ima
izazova u približavanju koncepta dobrovoljnih penzijskih fondova i poreskih olakšica
koje ovakvo ulaganje prati, kako pojedincima, tako i poslodavcima. Ali vreme
radi za nas, broj članova i poslodavaca koji organizuju prenzijske planove
konstantno raste. Mi svojim aktivnostima pokušavamo dopreti do što većeg broja, pre svega poslodavaca, kako bi ih upoznali sa prednostima ulaganja u zaposlene
na ovaj način. Izazova će uvek biti, ali sa svakim isplaćenim članom, kojih je
do sada bilo preko 2100, mi dalje gradimo poverenje. Upravo prilikom isplata,
ljudi u potpunosti shvataju koliko je to što su štedeli bilo značajno za njih,
koje efekte bi imali da su bili u prilici da štede duže i simbolično veće
iznose na mesečnom nivou.

Kako održati lični budžet u uslovima kada su povećanja plata nepostojeća
ili minimalna, a sa druge strane, skoro svi troškovi života rastu. Nedavno je
izašla informacija da je samo hrana u ovoj godini za jednu porodicu
poskupila skoro 500 KM?

Nema magičnog trika u kojem 100 postaje 200, i ono što svi radimo je
da određujemo prioritete, šta se mora, šta je neophodno, a čega se moramo i
možemo odreći u nekom periodu. Lično smatram da je vođenje mesečne  evidencije o troškovima korisno, i iako to
neće povećati iznos novca sa kojim raspolažem, olakšava pregled i upravljanje, jer često nismo svesni kako nam se novac „izvlači“ na neke stvari koje nisu
prioritetne ili ne bi trebalo da nas toliko koštaju.

Da li su sva poskupljenja koja se dešavaju i opravdana, prateći svjetske
ekonomske trendove, da li ima nekog, da se žargonski izrazim, „lova u mutnom„
od strane trgovaca, onih koji nude razne usluge i bave se prodajom?

Na ovim prostorima,
inflatorna očekivanja mogu biti i veća nego drugde, jer ovde ljudi  vrlo dobro pamte negativne efekte inflacije
devedesetih, tako da i pored objektivnih okolnosti, u svakodnevnom životu,
svedoci smo rasta cena gde inflacija postaje “samoispunjavajuće proročanstvo”.Tako  smo u odnosu na druge
zemlje Evrope zabeležili više stope inflacije u ovom periodu, i pored
kontrolisanih cena električne energije.

Možete li nam navesti neke konkretne primjere kako svako od nas može da
uštedi novac u ovakvim okolnostima?

Jako je nezahvalno davati univerzalne savete,
jer svako od nas poznaje svoj novčanik najbolje i kako određuje prioritete u
trošenju svog novca. Kao što sam rekla, smatram da je vođenje neke vrste
pregleda korisno, jer često nismo ni svesni gde nam novac „curi“ u toku meseca i
gde ima prostora za napredak. Ono što je za štednju važno to su dugi rok i
disciplina. Važno je da sa štednjom počnemo, makar i sa simboličnim iznosom,
ali da se toga držimo svakog meseca i „zaboravimo“ na tih na primer 20 KM i da
taj novac „sklonimo“ od sebe.

Da li je potrebno da se nadležni više uključe u smislu očuvanja
ekonomske sigurnosti, a samim tim i neke budućnosti na ovim prostorima?

Bosna i
Hercegovina, u principu, može samo da čeka da se inflatorni pritisci u Evropi
smanje, budući da zbog sistema valutnog odbora nema svoje instrumente monetarne
politike, niti je realno očekivati neke koordinisane fiskalne mere, koje su
svakako ograničeno efikasne. Povećanje prihoda u budžetima je iskorišteno za
neselektivno povećanje davanja (jednokratne isplate za različite kategorije), čime strukturno nisu napravljeni pomaci, već su doprineli inflatornoj spirali,
gde je možda svrsishodnije bilo odreći se dela rasta tih inflatornih prihoda, na
primer kroz smanjenje akciza, što bi uticalo na smanjenje cena, ne samo goriva, već i proizvođačkih cena roba, što destimuliše inflaciju.

Šta ljude koji žive ovdje očekuje za 20-30 godina, da li će današnji
radnici dočekati penzije ako se sve nastavi raditi ovako kako je danas?

Izazovi
penzijskog sistema na principu međugeneracijske solidarnosti nisu novi i nisu
samo naši. Više manje sve zemlje, pre svega u Evropi, suočavaju se sa istim
problemima. Rast broja penzionera u odnosu na broj radnika, zbog produženja
životnog veka i sve manje stope rađanja, odnosno priliva nove radne snage čini
ovaj sistem dugoročno, ako ne neodrživim, onda pred značajnim izazovima. Na to
kod nas treba dodati i negativan migracioni saldo, što dovodi do sve gorih
demografskih izgleda u decenijama koje dolaze. I sada je jako teško da se iz
prikupljenih doprinosa postojećih radnika isplaćuju penzije, koje ni trenutno
nisu nimalo izdašne, već se i tolike moraju sufinansirati iz budžeta. Ovaj
problem u godinama i decenijama koje dolaze će biti samo veći, pa će samim tim
i značaj dodatne penzijske štednje rasti. Ljudi će, prosto, iako je reč koja kod
nas dominira doborovoljno, morati da negde štede za period kada odu u redovnu
penziju, jer će se iznos tih penzija u odnosu na prosečnu platu sigurno
smanjivati u budućnosti, bez obzira na to koliko mi sada doprinosa uplaćujemo.
Projekcije stanovništva u BiH do 2070. godine kažu da će, u scenariju koji
zanemaruje negativne migracije, na
primer 2050. godine biti 1,95 puta više starijih od 65 godina nego mladih do 19
godina, a ako se u obzir uzmu i sve migracije, taj odnos ide na 2,6 , što dovoljno govori o perspektivi penzija iz
prvog stuba.

Šta je, po Vašem
mišljenju, moguće uraditi da se stanje, ekonomski gledano, popravi?

Teško je
kratkoročno biti optimista, posebno sa našim iskustvom, ali u srednjem roku
nije nerealno očekivati usporavanje inflacije, koje će biti plaćeno
izgubljenim  ekonomskim rastom, ali je to
cena koja se sada globalno mora platiti.

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Najčitanije