Goran Ješić je menadžer koji trenutno živi i radi u Novom Sadu. Bio je načelnik Inđije, potpredsjednik Vlade Autonomne pokrajine Vojvodina, poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Na protestima 5. novembra priveden je zbog podrške Relji Stanojeviću koga su maskirana lica sa policijskom iskaznicom fizički napala. Dva dana kasnije je pušten, poslije saslušanja u tužilaštvu, a sudsko vijeće je nekoliko dana kasnije odredilo pritvor u trajanju do 30 dana. Iz pritvora je pušten 22. novembra u večernjim satima.
“Ne bi postojao niti jedan jedini problem da su njih četvorica koji se vide na snimku napada na Relju Stanojevića izvadili legitimacije, pristupili Relji Stanojeviću, rekli mu da se smiri, legitimisali ga, odveli ga u stanicu, obratili se svim ostalima s informacijom da ga vode u stanicu pokrajinskog SUP-a, pozvali advokate, tada niko ne bi reagovao. Ali da 500 metara šutiraš i razvlačiš čoveka i da je policajac maskiran i izgleda kao kriminalac, to je nešto drugo” – kaže Ješić u razgovoru za BUKA magazin.
Kako je izgledao Vaš pritvor?
Dvadeset puta sam pročitao da situacija u bolnicama i zatvorima govori kakva ti je država. Znao sam da prave kardinalnu grešku i da će me poslati nazad. Bila je moja odgovornost prema svim klincima da ne budem na slobodi, s jedne strane, jer iz pritvora mogu da učinim nešto za njih. Ono s čime sam se zaprepastio, premda sam bio psihički spreman, jeste to što je u pitanju rupa. Mene nisu ostavili u Novom Sadu, gde su zadržali Vesića, već u stanici policije u Beočinu, u sobi u podrumu pored WC-a bez sapuna. Svakih osam sati vam neko otvori rupu na teškim vratima, da vam odvratnu salamu, parče hleba i vodu. Mislim da je bolja situacija trenutno u Kandaharu nego u pritvoru. Triput je veći broj ljudi od kapaciteta jedinice, u sobi za troje boravi od osam do deset ljudi. Tu se jede, tu se vrši nužda, 23 sata ste na istom mestu. Pritom, to nije u higijenski dobrom stanju, imaju problem sa stjenicama, i to se dešava tamo gde su privatne stvari i hrana.
U pritvoru su zatvorenici koji se sumnjiče za ubistva, pokušaje ubistava, narko kriminal, privredni kriminal. Mene su stavili u sobu u kojoj je bilo manje stenica, a dvaput dnevno smo čistili sobu. Pritvor je pun mladih ljudi koji bi u nekim zapadnim državama dobili pojačan nadzor ili kućni pritvor, a ovde čekaju presudu i po šest godina. Da si u zatvoru i na izdržavanju kazne dobio bi slobodan vikend, pristup razgovoru sa ženom, a ovde si 23 sata zatvoren. To je poraz nefunkcionalnog pravnog sistema u državi. Polovina ljudi koji su pritvoreni su mlađi od 25 godina, koji dve-tri godine čekaju ročište i suđenja, biće trajno obeleženi boravkom u pritvoru i niko se više neće baviti njima. To je dokaz da država ne postoji u Srbiji?
Hoćete li tjerati pravdu do kraja?
Oni kod mene imaju problem koji je jedinstven u pravosuđu. Moje delo snimljeno je brojnim kamerama i de facto delo ne postoji za pozitivno zakonodavstvo.
Na svakim demonstracijama su prebijali ljude. Pre godinu dana, kad su nas napali huligani kod Merkatora, ono što sam video bili su prebijeni ljudi. U ovom slučaju dotrčala je devojka sva uplakana zbog toga što joj druga razvlače četvorica. To što oni možda imaju značne, to ne znači da i Belivuk nije imao značku. I zemunski klan je imao značke. To što neko ima značku u Srbiji ne znači da je policajac, jer postoji zakon o policiji i načinu demonstracija, načinu legitimisanja i privođenju. Ne bi postojao niti jedan jedini problem da su njih četvorica koji se vide na snimku napada na Relju Stanojevića izvadili legitimacije, pristupili Relji Stanojeviću, rekli mu da se smiri, legitimisali ga, odveli ga u stanicu, obratili se svim ostalima s informacijom da ga vode u stanicu pokrajinskog SUP-a, pozvali advokate, tada niko ne bi reagovao. Ali da 500 metara šutiraš i razvlačiš čoveka i da je policajac maskiran i izgleda kao kriminalac, to je nešto drugo.
Imaju problem sa mnom jer nemaju delo. Oni će verovatno podići optužnicu, pustiti me da se branim sa slobode, oni će nešto pokušati i to je sva priča. Fokus je sada da istrajemo na odgovornosti u vezi sa svim što se dešava. Sad je novi trenutak traženja ostavke Ivice Dačića koji mora da podnese ostavku, kao i policajci koji su tukli i prebijali ljude, pa između ostalih i čoveka koji ima 74 godine koji je operisan. Moramo da pitamo što su skinuli nadstrešnicu nakon pet šest sati, onemogućujući dalju istragu i da insistriramo i na odgovornosti za to.
Rekli ste da se nakon pritvora vraćate u politiku. Šta to konkretno sad znači, u ovoj situaciji?
Dugo sam u politici, još od Ante Markovića. Predugo sam u politici. Sa 26 sam bio gradonačelnik, četiri puta sam pobeđivao na ime i prezime, i tako dalje…To istroši čoveka. Pogotovo se održava na moju porodicu, decu, blisko okruženje. U nekom trenutku shvatio sam da su u opoziciji amateri, a sada su se probudili i imaju moju punu podršku. Sve odluke koje su donosili o bojkotu izbora, o lokalnim organizacijama, svjedočili su o tome.
Radim privatno kao menadžer već dvadeset godina, radio sam za mnoge međunarodne organizacije, a glavni projekti finansiraju se iz Evropske unije. Uvek imam klijenata ali tražio sam svoj mir: da igram fudbal, vozim bicikl, hajkujem, i to je to. Međutim, ovo nije prvi put da me nasilnički sprečavaju da imam civilni život ako to može tako da se nazove. Dobili smo presude blizu milion eura koje su stavljene u ladicu i kad tad se moraju isplatiti. Firma koju sam napravio za izvoz voća i povrća zaustavili su jer su upadali u vozila, kidali kartone. Sve što sam pokušao da uradim su zatvarali. Sad je ovo preteralo preko svake mere, sad je ovo pitanje egzistencije i sad moram da pokažem zube. Mogu da se kače s raznim ljudima, ali ja sam predugo tu.
Šta konkretno znači vratiti se u politiku, u ovoj situaciji? Šta morate da uradite?
Ogroman broj ljudi je radio na mom oslobađanju i oslobađanju momaka. Očekivanja tih ljudi su ogromna prema meni. Uvek su bila, ali sam ih ja eskivirao. Očigledno ne postoji šansa da se vratim u Demokratsku stranku, zbog politike koja je skrenula potpuno desno. Partija u koju sam uložio puno vremena, koju sam predstavljao, dovela me do tog da me sramota šta izgovaraju visoki funkcioneri te partije.
Naš zajednički sadržilac preseka skupova u jednom trenutku je bio prazan skup, napisao sam pismo predsedniku kome sam pomogao da bude predsednik i napisao da su u pitanju ideološke stvari. Zaslužili su puno gore reči i puno gori odnos, zbog raznih drugih tehničkih stvari unutar partije, ali sam poslao pismo za koje nisam hteo da budu medijska stvar, da bismo sprečili napad na opoziciju.
Suviše je rano da danas govorim o tome i sad nam je prioritet da svi koji su privedeni u demonstracijama izađu napolje. No, cilj je da napravimo organizaciju koja će po prvi put od 1918. godine imati sedište van Beograda, koja će raditi u celoj zemlji, jer Novi Sad je to zaslužio. Moraće da bude profilisana ideološki i da bude leva.
Šta su očekivanja građana od opozicije u Srbiji?
Sad je sve eskaliralo. Na njihovim kanalima u pritvoru gledao sam njihovu paniku. Znao sam da je gotova stvar kad sam video Šešelja na četiri televizije i to je bio znak da je panika ozbiljna, jer on nastupa s vokabularom iz devedesetih. Video sam da su u apsolutnoj panici. Druga stvar, Novi Sad je poludeo. Trideset hiljada ljudi je prema njihovim procenama bilo to veče na ulici, juče je bilo nekoliko hiljada studenata na ulici, kada stane ceo Novi Sad petkom tada izlaze i radnici iz javnih preduzeća koji blokiraju cestu.
Naravno da su očekivanja građana prevelika jer opozicija je konačno pokazala kako se bori za sebe i za svoje birače. Očekujem da danas u parlamentu skrenu temu s budžeta koji je ubačen u parlamentarni dnevni red, iako treba biti sednica o nepoverenju vladi koja navodno nema potpis. Gurnuli su budžet u raspravu, ali očekujem da opozicija bude disciplinovana i razvali vlast u raspravi na temu nasilja i korupcije.
Daleko smo od bilo kojih izbora, a činjenica je da je Vučić imao mnogo izbornih ciklusa u poslednjih 12 godina. Strašno je bitno da političke organizacije u konačnici budu one koje moraju da oblikuju politički prostor i da istovremeno kontrolišu izbore, a to se nije dešavalo. S te strane, očekivanja su velika a energija je ogromna. Takvu energiju nisam video od 24. septembra 2000. godine. Stotine hiljada ljudi širom Srbije tada je izašlo da brani rezultate izbora, a prvi mitinzi na kojima su se očekivali odbornici i kontrolori pojavile su se desetine hiljada ljudi.
Kako se može kultivisati politički pokret? Kako se može organizovati?
Nisam sam i nikad u životu nisam bio solo igrač. To što deluje da imam malo drugačije stavove od partije kojoj sam pripadao, najčešći razlog bio je nedostatak demokratičnosti u tim partijama i donošenje odluka van institucija političkih partija. Biti lider – to traje kratko. Partije se moraju ideološki profilisati. Ekipa ljudi koja je oko mene i s kojima ću da razgovaram u naredne dve nedelje su poznate javne ličnosti, političari s kojima imam slične svetonazore. Nekad smo se sukobljavali, nekad nismo, na kraju krajeva to nije tema. Odrasli smo ljudi i moramo to ostaviti iza sebe. Što se tiče opšte mobilizacije, mislim da organizacija koju pravimo mora biti jasno profilisana levo, sa jasnim političkim svetonazorima, a u opštem delovanju mora biti usmerena ka rušenju sistema u formi narodnog fronta.
Rušenje Vučića u širokom frontu je jedna stvar, a druga stvar je ideologija. Ne možeš se boriti s ljudima s kojima ne delis osnovne vrednosti.
Šta očekujete u narednih nekoliko mjeseci u Srbiji?
Srbija je enigma. Čudo Božije. De facto, Aleksandar Vučić nije Slobodan Milošević. Niti je Srpska napredna stranka ustvari Socijalistička partija Srbije. SPS je nastao iz komunističke vlasti, od mnoštva ljudi koji su dugo bili u njoj dok Milošević nije skrenuo desno, a ostali su u partiji zbog ličnih interesa jer je život u Srbiji pod sankcijama bio užasan. Aparat sile, u smislu Državne bezbednosti, tada je bio iz vremena Staneta Dolanca. Ljudi koji su vodili policiju i javnu bezbednost nisu bili (pojedini) ozbiljni ratni kriminalci, već u prvoj polovini devedesetih čak i ozbiljni profesionalci, daleko ispred Vulina, Gašića i današnjih. Aparat sile je devastiran. Bave se privođenjem studenata, ogrezli su u korupciju, narko kartele i kriminal. Jedan od policajaca koji je mene napao nije mogao da prođe do pre dve godine bezbednosnu proveru jer je imao veze sa narko kartelima, pa je u vezi s tim kartelima i ubačen u policiju. Ne samo on, nego desetine i desetine njih. To više nije represivni, niti politički sistem. Na kraju krajeva, SNS nije politička organizacija. Nemaju politički stav i ideologiju. Oni su mafijaška organizacija koja je strukturirana tako da bude interesna.
Ipak, to predugo traje. Baza te piramide je svet koji je najčešće neobrazovan i koji je u ovih dvadeset godina dobio neke poslove u javnim preduzećima, koji su plaćeni sa minimalnim prihodima, koje vucaraju sa sendvičima po Srbiju, teraju ih da budu budale. Ti ljudi gledaju neke njihove prijatelje koji su s njima, koji su pre SNS-a bili isti kao oni, i sad imaju milione. Taj sistem se kruni sam od sebe. To se videlo i juče. Pozvali su sve novosadske odbore da dođu u prostorije u Bulevar oslobođenja. Od desetine hiljada koje imaju došli su im članovi pokrajinske vlade i 25 aktivista. Kad se taj sistem počne rušiti, on će tako brzo da se uruši da će Vučić sam da podnese ostavku. Ipak, pritisak mora da bude kontinuiran. Tada će nastati problem.
Državu koju smo pokušali da napravimo, koja je imala neke nezavisne institucije koje su dobrim delom radile svoj posao, imali smo slobodne medije, pa i sam Vučić je bio svaki dan na televiziji kao opozicija. Danas klinci ne znaju kako izgleda debata. Kad god sam gostovao na televiziji nisam bio bez oponenta iz SRS-a ili DSS-a, i to je bila normalna stvar. Sad je to sve devastirano. Devastiran je i državni aparat, ministarstva, lokalne samouprave, javna preduzeća koja su u finansijskim problemima zbog nestručnog upravljanja, a tome još i korupcija koja je pojela velike pare. Ta ekipa koja bude sela posle Vučića imaće grdne probleme, gore od onih kad smo posle pada Miloševića načeli njegovu deviznu štednju, banke, fond penzija i plata koje se nisu isplaćivale decenijama.
Nova vlada mora da napravi modernu Srbiju i institucije i imat će ozbiljan socijalni pritisak. To će biti ozbiljan izazov. Ovo zaduživanje, međutim, ne može da se nastavi jer doći ćemo u situaciju jugoslovenskog bankrota Milke Planinc.
Da li će se ta nova većina formirati na izborima ili na ulici?
Sada dolazi do resetovanja opozicione politike. Oni koji razumeju ulicu i građane koji očekuju od njih nešto, a koji su delom izgubili poverenje, biće deo nove strukture koja će morati da promeni Srbiju. One stranke koje se bave unutarstranačkim pitanjima i nemaju razumevanje trenutka, one će nestati. Kao što je u roku od 15 dana nestala i partija Vuka Draškovića koja se posle toga nikad nije oporavila.
Ovo su trenuci koji definišu pravu opoziciju i trenuci koje građani prepoznaju. Nevažno je kada će biti izbori, sutra ili za dve ili tri godine, ovo su trenuci kada se kristališe. To nije tako samo u Srbiji, nego svuda. Krizni trenuci definišu krizne lidere i nema drugog načina da bude drugačije nego što je sad.