Gazela Pudar Draško je politička sociološkinja, direktorka Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, kao centra angažovane nauke sa međunarodnom reputacijom. Imenovana je za koordinatora Rektorskog foruma Jugoistočne Evrope ispred Univerziteta u Beogradu.
U razgovoru za BUKA magazin Pudar Draško ističe da je fabrikovanje javnog mnjenja omogućeno izostankom dijaloga i sučeljavanja mišljenja baziranih na činjenicama.
“Izvesno je da se ide ka drugačijem rasporedu globalnih snaga nego u proteklih trideset godina, ali je potpuno nezasnovano govoriti o tome da je moguće vratiti se na svet pre globalizacije” - ističe Pudar Draško.
Šta donose masovni protesti “Srbija protiv nasilja”?
Svi protesti su manifestacija nezadovoljstva građana i pokušaj da se neke stvari pomere. Videli smo jednu masovnu mobilizaciju bez presedana u poslednje dve decenije, jer su građani shvatili da niko nije zaštićen.
Da li konkretni višemjesečni događaji vode ka formiranju novog političkog subjekta?
To je malo verovatno u ovom momentu. Pred nama su novi prevremeni izbori koji će najbolje pokazati da li su neke lekcije naučene i da li je moguće raditi zajedno kako bi se postigao nešto bolji rezultat. Verujem da se oko nas u raznim pokretima i inicijativama nalaze nove generacije koje će u nekom momentu preuzeti štafetu i načiniti delotvornije korake ka promeni stanja u kome se nalazimo. Pre svega mislim na promene u funkcionisanju institucija kako bi one bolje i brže odgovarale na potrebe građana.
Vjerujete li u mogućnost postojanja onog političkog subjekta koji bi u aktuelnom slučaju mogao zastupati liberalizaciju?
Ako se pod liberalizacijom podrazumeva oslobađanje javnog prostora za različite ideje i glasove, te stremljenje ka smanjenju polarizacije koja razara mogućnost zajedničkog rada, postoje subjekti koji se zalažu za liberalizaciju. Koliko će uspeti da mobilišu građanstvo da bi liberalizacija zaista mogla da se sprovede je drugo pitanje. Potreban je dugačak, uporan i temeljan rad da bismo se mrdnuli iz pozicije države sa najmanje otvorenim javnim prostorom za Drugog.
Recenti događaji istupa protiv nasilja sa sobom nose izvjesnu snagu emancipacije koja je potrebna društvenoj i političkoj sferi. Da li je ta snaga dovoljna da oponira dominantnim nasilničkim narativima?
Svaka mobilizacija koja poziva na odgovornost i široko uključivanje je emancipatorska. Ali kako sam naglasila malopre, potrebno je dugotrajno, uporno i promišljeno angažovanje sa idejom gde treba ići, ako se cilja na omasovljenje. Još uvek se ne dopire do građana van nekoliko centara, a gubi se pažnja i onih koji su, uslovno rečeno, osvešćeni. Potrebna je jasna socijalna, ekonomska i kulturna agenda da bismo se pokrenuli.
Da li je neprestana konstrukcija događaja učešća javnosti i društva u korištenju mehanizama demokratije metod kojim se može liberalizovati politička situacija?
Bez stalnog rada sa građanima na lokalnom nivou i insistiranja na njihovom uključivanju u sve procese, bez poverenja u sposobnost građana da učestvuju u donošenju odluka, nije moguće napraviti realan pomak. Sve dok ne vidimo političke aktere koji deluju inkluzivno i emancipatorsko, nećemo videti značajnije promene političke kulture. A to nam je preduslov za istinsku demokratiju. Postoje različiti modeli uključivanja građana – vidimo da se globalno sve češće insistira na deliberativnim forumima koji direktno unose glas građana u procese donošenja odluka i jasno pokazuju da su građani voljni i sposobni da budu politički aktivni ukoliko im se otvori novi prostor. Kažem novi zbog toga što je jasno da političke partije kao kanal političkog angažovanja nailazi na velike kritike svugde i potrebno je da se značajno reformišu da bi se poverenje građana vratilo ovom obliku organizovanja. Treba da razmišljamo o novim modelima, pre svega mi kao stručnjaci.
Je li izvjesno i moguće napuštanje sfere hibridnih i autokratskih režima kojim se aktuelna vladajuća većina okružila u geopolitičkom kontekstu?
Svedočimo globalnom porastu broja hibridnih i autoritarnih režima, pa je teško odgovoriti. Ipak, naše neposredno okruženje je Evropa i trebalo bi shvatiti da je to prostor koji nam je najznačajniji, najbliži i prostorno, kulturno i ekonomski, pa se prema tome i ponašati. Ukoliko neki od prodemokratskih političkih aktera stekne dovoljnu snagu da može da izmeni put Srbije, moguće je jasnije povezivanje sa drugim prodemokratskim snagama širom Evrope i napuštanje ove sfere. Dakle, neka drugačija vladajuća većina bi morala da napravi jasan otklon od autokratskih režima i verujem da bi to imalo pozitivan efekat na društvo i državu.
Odakle dolaze antiliberalni narativi? Iz kojih pozicija se artikulišu?
Dolaze sa svih strana, a nailaze na plodno tle u uslovima visoke autoritarnosti u društvu i resantimana zbog niza neuspeha sa kojima smo suočeni kao (nezavršena) država i nacija koja stremi veličini, pre svega teritorijalno umesto ekonomski i kulturno.
Koji je odgovor javnog mnjenja na ove narative?
Prihvaćeni su, normalizovani. Naročito je prihvaćen način izražavanja u kome izostaje dijalog i sučeljavanje mišljenja zasnovanih na činjenicama.
Je li za globalizaciju moguće reći da je neslavno završila i da su taj politički fenomen okupirale i potom zamijenile nacionalne hegemonije i populizam?
Naravno da ne. Povremeno zatvaranje granica i promocija nacionalističkih narativa i dalje ne ometaju relativno slobodan protok robe, usluga, radne snage i ideja. Samo u našem regionu posluje niz domaćih i stranih kompanija koje nude svoje usluge širom sveta. Izvesno je da se ide ka drugačijem rasporedu globalnih snaga nego u proteklih trideset godina, ali je potpuno nezasnovano govoriti o tome da je moguće vratiti se na svet pre globalizacije (ako uopšte postoji svet pre, jer je i Aleksandar Makedonski protagonista neke globalizacije, na primer).
