Gazela Pudar Draško je politička sociološkinja,
direktorka Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu,
kao centra angažovane nauke sa međunarodnom reputacijom. Imenovana je za
koordinatora Rektorskog foruma Jugoistočne Evrope ispred Univerziteta u
Beogradu.
U razgovoru za BUKA magazin Pudar Draško ističe
da je fabrikovanje javnog mnjenja omogućeno izostankom dijaloga i sučeljavanja
mišljenja baziranih na činjenicama.
“Izvesno je da se ide ka drugačijem rasporedu
globalnih snaga nego u proteklih trideset godina, ali je potpuno nezasnovano
govoriti o tome da je moguće vratiti se na svet pre globalizacije” – ističe Pudar
Draško.
Šta donose masovni protesti “Srbija protiv
nasilja”?
Svi protesti su manifestacija nezadovoljstva
građana i pokušaj da se neke stvari pomere. Videli smo jednu masovnu
mobilizaciju bez presedana u poslednje dve decenije, jer su građani shvatili da
niko nije zaštićen.
Da li konkretni višemjesečni događaji vode ka
formiranju novog političkog subjekta?
To je malo verovatno u ovom momentu. Pred nama su
novi prevremeni izbori koji će najbolje pokazati da li su neke lekcije naučene
i da li je moguće raditi zajedno kako bi se postigao nešto bolji rezultat.
Verujem da se oko nas u raznim pokretima i inicijativama nalaze nove generacije
koje će u nekom momentu preuzeti štafetu i načiniti delotvornije korake ka
promeni stanja u kome se nalazimo. Pre svega mislim na promene u funkcionisanju
institucija kako bi one bolje i brže odgovarale na potrebe građana.
Vjerujete li u mogućnost postojanja onog
političkog subjekta koji bi u aktuelnom slučaju mogao zastupati liberalizaciju?
Ako se pod liberalizacijom podrazumeva
oslobađanje javnog prostora za različite ideje i glasove, te stremljenje ka
smanjenju polarizacije koja razara mogućnost zajedničkog rada, postoje subjekti
koji se zalažu za liberalizaciju. Koliko će uspeti da mobilišu građanstvo da bi
liberalizacija zaista mogla da se sprovede je drugo pitanje. Potreban je
dugačak, uporan i temeljan rad da bismo se mrdnuli iz pozicije države sa najmanje
otvorenim javnim prostorom za Drugog.
Recenti događaji istupa protiv nasilja sa sobom
nose izvjesnu snagu emancipacije koja je potrebna društvenoj i političkoj
sferi. Da li je ta snaga dovoljna da oponira dominantnim nasilničkim
narativima?
Svaka mobilizacija koja poziva na odgovornost i
široko uključivanje je emancipatorska. Ali kako sam naglasila malopre, potrebno
je dugotrajno, uporno i promišljeno angažovanje sa idejom gde treba ići, ako se
cilja na omasovljenje. Još uvek se ne dopire do građana van nekoliko centara, a
gubi se pažnja i onih koji su, uslovno rečeno, osvešćeni. Potrebna je jasna
socijalna, ekonomska i kulturna agenda da bismo se pokrenuli.
Da li je neprestana konstrukcija događaja učešća
javnosti i društva u korištenju mehanizama demokratije metod kojim se može
liberalizovati politička situacija?
Bez stalnog rada sa građanima na lokalnom nivou i
insistiranja na njihovom uključivanju u sve procese, bez poverenja u sposobnost
građana da učestvuju u donošenju odluka, nije moguće napraviti realan pomak.
Sve dok ne vidimo političke aktere koji deluju inkluzivno i emancipatorsko,
nećemo videti značajnije promene političke kulture. A to nam je preduslov za
istinsku demokratiju. Postoje različiti modeli uključivanja građana – vidimo da
se globalno sve češće insistira na deliberativnim forumima koji direktno unose
glas građana u procese donošenja odluka i jasno pokazuju da su građani voljni i
sposobni da budu politički aktivni ukoliko im se otvori novi prostor. Kažem
novi zbog toga što je jasno da političke partije kao kanal političkog
angažovanja nailazi na velike kritike svugde i potrebno je da se značajno
reformišu da bi se poverenje građana vratilo ovom obliku organizovanja. Treba
da razmišljamo o novim modelima, pre svega mi kao stručnjaci.
Je li izvjesno i moguće napuštanje sfere
hibridnih i autokratskih režima kojim se aktuelna vladajuća većina okružila u
geopolitičkom kontekstu?
Svedočimo globalnom porastu broja hibridnih i
autoritarnih režima, pa je teško odgovoriti. Ipak, naše neposredno okruženje je
Evropa i trebalo bi shvatiti da je to prostor koji nam je najznačajniji,
najbliži i prostorno, kulturno i ekonomski, pa se prema tome i ponašati. Ukoliko
neki od prodemokratskih političkih aktera stekne dovoljnu snagu da može da
izmeni put Srbije, moguće je jasnije povezivanje sa drugim prodemokratskim
snagama širom Evrope i napuštanje ove sfere. Dakle, neka drugačija vladajuća
većina bi morala da napravi jasan otklon od autokratskih režima i verujem da bi
to imalo pozitivan efekat na društvo i državu.
Odakle dolaze antiliberalni narativi? Iz kojih
pozicija se artikulišu?
Dolaze sa svih strana, a nailaze na plodno tle u
uslovima visoke autoritarnosti u društvu i resantimana zbog niza neuspeha sa
kojima smo suočeni kao (nezavršena) država i nacija koja stremi veličini, pre
svega teritorijalno umesto ekonomski i kulturno.
Koji je odgovor javnog mnjenja na ove narative?
Prihvaćeni su, normalizovani. Naročito je
prihvaćen način izražavanja u kome izostaje dijalog i sučeljavanje mišljenja
zasnovanih na činjenicama.
Je li za globalizaciju moguće reći da je neslavno
završila i da su taj politički fenomen okupirale i potom zamijenile nacionalne
hegemonije i populizam?
Naravno da ne. Povremeno zatvaranje granica i
promocija nacionalističkih narativa i dalje ne ometaju relativno slobodan
protok robe, usluga, radne snage i ideja. Samo u našem regionu posluje niz
domaćih i stranih kompanija koje nude svoje usluge širom sveta. Izvesno je da
se ide ka drugačijem rasporedu globalnih snaga nego u proteklih trideset
godina, ali je potpuno nezasnovano govoriti o tome da je moguće vratiti se na
svet pre globalizacije (ako uopšte postoji svet pre, jer je i Aleksandar Makedonski
protagonista neke globalizacije, na primer).