Centralna manifestacija održana je na Savskom trgu u Beogradu, kod spomenika Stefanu Nemanji. Dan poslije, komentar proslave praznika tražili smo od političkog analitičara Dušana Janjića. On za BUKU kaže da nije sporno da srpska nacija treba da ima svoj simbol, zastavu, i da je dobro što je ta zastava odvojena od državne zastave tako što nema grb. Međutim, problematizuje način donošenja Odluke o proslavi praznika. Kaže da su je donijele vlasti u Beogradu i Banjaluci bez demokratskih procedura.
“Kada se uvode ovakvih praznici onda se očekuje da bude neka vrsta nacionalnog referenduma ili barem informisanja građana o tome o čemu je reč, a ne da bude zavera rukovodstva protiv naroda. Rukovodstvo je izabralo 15.9. koji je problematičan. Prvo što je to međunarodni dan demokratije, sad odjednom ispade da Srbija ide mimo sveta i mimo demokratije. Oko ovog drugog mogu da se složim, da nema demokratije”, smatra Janjić.
Dodaje da se proslavom dala prednost nacionalnom jednistvu, a ne demokratiji i slobodi.
“Oko zastave nema ništa sporno. Drugi problem je ako uzmemo šta je taj datum i koje je obrazloženje, proboj Solunskog fronta koji je doveo do kraja Prvog svjetskog rata. To je tačno, ali kakve to veze ima sa Srbima. Ima utoliko jer je srpska vojska učestvovala, pošto je to bio svetski rat. Konkretno, Srbi su tad bili razjedinjeni, došlo je do takozvanog oslobađanja Srba i pravljenje Kraljevine Jugoslavije koju je sledila Titova Jugoslavija. Upravo su tu Jugoslaviju razbili vođe kakav je Vučić. Tražiti jedinstvo vezano za nastanak propalog projekta zajedničke države u kojem su se zaista prvi put Srbi našli u jednom državnom okviru, ali ne jedinstvenom nego širem, je besmisleno.”
Janjić tvrdi da je raspoloženje Srba o datumu na koji bi se slavilo jedinstvo usmjereno ka Prvom srpskom ustanku.
“To je 15. februar. To je dan kada od Karađorđa Srbi kreću u borbu za slobodu i jedinstvo. To je dan kad su Srbi bili u skladu sa istorijom Evrope. Ovo nije taj dan, ovo je svetski dan.”
Na pitanje da li je jučerašnji praznik dovoljno suptilan u odnosu prema manjima Janjić odgovora: “Prvo da kažem ni procedura ni izabrani datum nisu uz poštovanje srpske nacije. Način na koji je to obeleženo, gde je obeleženo, govori da tu ima mnogo toga problematičnog. Nemanjići jesu osnovali prvu srpsku državu i izborili se za pravoslavnu crkvu, patrijarh ima pravo da to slavi rečima kojima je to uradio. Međutim, to nije moderna nacija. Ovde je reč o modernoj naciji koja počinje od Prvog srpskog ustanka.”
Dodaje da su jučerašnji govori, u najmanju ruku, neprimjereni.
“Izvinite, ono što je govorio Dodik je poziv za rat. To nije poziv za mir. To je vređanje, ja ne znam kako se osećaju Srbi iz BiH, ali mene je vređao kao Srbina iz Srbije. Ne može on da određuje i poništava regionalne identitete i osobenost srpske nacije koje su bogatsvo. Srpsku naciju obogaćuje mogućnost korištenja dva pisma, bolje više nego manje. To je bahato, to je autoritarno prema srpskoj naciji. Što se tiče manjina, uzmimo primer albanske manjine, decenijama i to najčešće pod pritiskom vodstava Srbije i BiH, Albanci su bili proganjani i hapšeni zbog isticanja zastave 28. novembra. “
Janjić se pita da li će narodni poslanik Shaip Kamberi biti ponovo prozvan od strane Dodika i Dačića teroristom kada istakne zastavu Albanije 28. novembra.
“Da li važi sito pravilo za manjine, i oni imaju svoje zastave. U Srbiji su jasno uređena pravila siticanja tih zastava. To faktički znači da Mile Dodik mora da shvati da on tu zastavu ako hoće da poštuje tok Ustava Srbije, Srpska nije država, on može da ističe uz zastavu BiH i ako hoće EU. Kao što radi Milorad Pupovac, uz zastavu Hrvatske.”
Juče je poslana poruka da Dodik i Vučić, kaže Janjić, koordiniraju svim Srbima u Svijetu što je htio i Milošević, ali je to neostvarivo. Dodatno, Dodik i Vučić pospješuju kritike na račun Srbije.
“Razumem strahove, ne mislim da su svi strahovi i kritike orpavdani, nego su to više refleksije iz sećanja na sukobe iz 90-ih i strahovi od obnove ekspanzionističke srpske nacionalisitčke politike. Nadam se i uveren sam, bar što se tiče Srbije, da se to neće dogoditi.”
Janjić je komentarisao i potenciranje Vučića i Dodika o patnji, krvi i bolu srpskog naroda."
“Kod svih naroda postoji mitologija žrtve. Ali neki stavljaju akcenat na praoca, tvorca, to su uspešniji narodi. To su narodi sa optimističnim pogledom na istoriju iako im je istorija teška. Žrtva služi da se mobilišu ljudi. Srpski nacionalizam od 80-ih kojem pripada Vučić, živi na obožavanju žrtve, na mistifikaciji žrtve. Nemate bolji dokaz za to od izjave patrijarha da je Jasenovac metafizika. Srbi imaju jedan mit oko koga se vezuje žrtva i sloboda. I mrak, ratovi i svetlo dana. To je Vidovdan, ali srpski savremeni srpski nacionalisti pogotovo Dodik ne razumeju suštinu srpske nacije. To je Vidovdan, mit stradanja borbe protiv sile mraka i pobede sile svetla i samim tim Srba. To je ono što je pokušao, ali na nemušti način, patrijarh, ali ni on nije smeo da spomene Vidovdan. Vidite o čemu je reč, Milošević se na Vidovdan popeo na vlast, ali je brzo pokušao da Kosovo, pošto je video da ne može da ispuni obećanje, zameni Hilandarom. Sada Dodik i Vučić zamenjuju Vidovdan za Jasenovac, a to nije čisto srpsko stradanje.”
Ocjenjuje da je u zadnjih nekoliko godina kuknjava o srpskom progonu, o srpskoj žrtvi odraz sopstvenog doživljaja, krize identiteta i nesposobnosti da rješavaju probleme pred kojima su se našli Vučić i Dodik.
“Nema sumnje da je srpska nacija pod duplim lupama, da mnogi bahato uzimaju sebi za pravo da je kritikuju i zbog devedesetih. Ne vidim da to ima ikakve veze sa trenutnom Srbijom. Pojavi se neki medij u Zagrebu, pojavi se neki novinar u BiH i od toga se napravi čitava drama. To je samo jedan od mehanizama koji je korišten u vreme Miloševića. Proizvođenje osećaja ugroženosti. Ugrožensot takođe sabija građane prema vođi jer stvara psihologiju ranjenog lava. Onda vođa preuzima odbranu, ovde se radi o uzdizadnju vodstva, kulta ličnosti nad stvarnim, realnim ugroženostima srpskog naroda. Oni ako dolaze ne dolaze sada od drugih, dolaze od loše ekonomske, socijalne situacije u kojoj žive i od politika koje ne mogu da te situacije prevladaju.”
Srbija i Republika Srpska usvojile su zakone kojima štite ćirilično pismo. No pitanje je od koga je ono ugroženo. Janjić smatra da je jedina ugroženost od engelskog jezika jer su se neke engleske riječi udomaćile, ali dodaje da je prednost srpskog naroda to što ima dva pisma.
“Normalno je bilo u školi u kojoj sam ja išao da pišemo oba pisma. Da čitate i “Politiku” na ćirilici, ali i novine na latinici. Dakle, mislim da to pozenciranje ćirilice nnije u korist srpske nacije. To je još jedan izraz bega od savremenog sveta”.
Juče su se čile izjave da je proboj Solunskog fronta bio put u slobodu, ali da li je Srbija danas slobodna?
“Kakva je to sloboda ako u moje ime bez ikakvog pitanja i obaveštavanja građana Srbije neko kaže da se ujedinio sa Srpskom. Ja znam da bi većina volela da se ujedine, ali većina nije spremna na rizik ujedinjena, pre svega na rizik rata. Oko 400.000 ljudi koji sada žive u Srbiji, su došli iz BiH od 1981. Time je Srbija dobila migracioni plus, ali je ona izgubila mnogo. Moraju da shvate da ljudi ne odlaze iz prostora u kojima se osećaju slobodno i u kojima cvetaju med i mleko.”
Janjiću nije jasno ni zašto Dodik negira svoj regionalni identitet Krajišnika, Banjalučanina, Bosanca.
“Meni je žao što Dodik ima krizu identiteta. On ne zna gde spada i mora javno da kuka i žali. Ja sam poreklom Hercegovac, nikada se ne bih uvredio da mi neko kaže da sam Hercegovac jer je to regionalni identitet. Dodik je čovek koji nije u stanju da bude Srbin i održava svoje regionalne identitete. Politika je najstariji zanat na svetu, ali ne može da bude uličarski. Republika Srpska možda nekada bude samostalna, ali na ovaj način na koji je vodi Dodik i podržava Vučić nikada neće postati samostalna i nikada se neće udružiti sa Srbijom. Naprotiv, ona se samo može urušiti. Ovo što Dodik radi je za njegovu ličnu utehu i njegovu porodicu za neke druge aranžmane. Šta to treba Vučiću, pa i on je u krizi.”