Dragoljub Draža Petrović je glavni i
odgovorni urednik beogradskog dnevnika “Danas” od marta 2016. godine, a
novinarstvom je počeo da se bavi u dnevniku “Borba” 1994. godine. Krajem te
godine sa redakcijom lista odbija poslušnost novom režimskom rukovodstvu
“Borbe” i prelazi u novoosnovanu “Našu borbu”. Od 1997. do 2006. godine stalni
je saradnik nezavisne TV produkcije VIN koju je uređivala Gordana Suša, za koju
je kao autor uradio stotinak TV priloga. Iz “Naše Borbe” prelazi 1998. godine u
“Glas nedelje”, a od 1999. godine je novinar “Glasa javnosti”, gde je radio kao
reporter, urednik reportaže i kolumnista. Od kraja 2004. godine piše kolumnu “Važne
stvari” u “Glasu”, koja u martu 2005. biva preimenovana u “Čekajući fajront”.
Početkom 2006. godine postaje i stalni kolumnista tabloida “Кurir” za koji je
kao spoljni honorarni saradnik pisao nedeljnu kolumnu “Srbija do Tokija”. Od polovine
2009. godine radi u “Danasu” gde i dan danas piše kolumnu “Žvaka u
pepeljari”: pod istim nazivom objavio je i knjigu sabranih kolumni. Bio je
i stalni kolumnista Al Džazire Balkans, NIN-a, Cenzolovke….. U TV formatu Draža
se okušao još jednom, veoma uspešno u društvu sa Mićkom Ljubičićem i Vojom Žanetićem
u zajedničkoj autorskoj emisiji “PLJIŽ” na televiziji N1.
Podugačak je i spisak nekih od
najznačajnijih novinarskih nagrada koje je Draža dobio za svoj rad. Nagradu
“Stanislav Staša Marinković” prvi put je dobio 1997. godine zajedno sa Tanjom
Jakobi, a drugi put samostalno 2011. godine. U tradicionalnoj novogodišnjoj
anketi magazina “Status”, u kojoj je učestvovalo više od 100 novinara i
urednika, proglašen je za najboljeg novinara 2010. godine. Dobitnik je i nagrada
“Dragiša Кašiković” i „Desimir Tošić“ za 2013. godinu, kao i nagrade
Udruženja novinara Srbije “Laza Кostić” u kategoriji novinska satira
za 2016. godinu. Draža je 2021. godine dobio i nagradu za satiričnu hrabrost
koju dodeljuje Beogradski aforističarski krug, udruženje koje okuplja
najznačajnija imena savremene srpske aforistike i satire. A u Dražinoj satiri,
specifičnog jezičkog izraza sa majstorski izvedenim najraznovrsnijim igrama
reči, najčešći “gosti” su najmoćniji i malo manje moćniji kreatori i sudionici
političkog života i društvene stvarnosti, gde su se odomaćili sa svim onim
dobro poznatim osobinama: nedoslednosti, nadmenosti, licemerjem,
koristoljubljem, poltronstvom……Sve to se može jasno razaznati u Dražinim aktuelnim
kolumnama u “Danasu”, portalu N1 Srbija,
kao i beogradskom “Nedeljniku” i njihovom regionalnom portalu “Velike priče”: tu
se Draža redovno dopisuje sa jednim od najznačajnijih hrvatskih književnika i
novinara Antom Tomićem u kolumni pod nazivom “Jesi video ovo?”.
“Sa velikim Antom Tomićem dopisujem se
već godinu dana na sajtu Velike priče i to je bila ideja Veljka Lalića, glavnog
urednika i vlasnika Nedeljnika i Velikih priča, koju sam najpre prihvatio ja,
potom i Ante. I Ante i ja smo kolumnisti nekoliko medija u Hrvatskoj i Srbiji,
što će reći, utrenirani smo da pišemo po nekoliko kolumni nedeljno. Ja
trenutno, sem za Velike priče i Nedeljnik gde sam kolumnista od prvog broja,
pišem za portal N1 Srbija već 10 godina i logično za Danas, gde sam glavni
urednik, Ante piše za Jutarnji list i Slobodnu Dalmaciju, ko će ga znati za
koga još. Obojici nam prija ta vrsta epistolarne kolumne, jer je to malko
drugačije od klasičnih kolumni, pošto ubacujemo puno ličnih stvari u tu
prepisku. Ja pišem recimo kako sam hteo da kidnapujem mošti kralja Milutina iz
crkve u Sofiji gde ih čuvaju, a Ante recimo kako ga nervira zvono na crkvi
pored kuće u kojoj piše novi roman. Čini mi se da smo inspirativni jedan
drugom, iako se površno poznajemo – pre ovoga sreli smo se dva, tri puta na
nekim regionalnim medijskim događajima i nismo se nešto tu ni ispričali,
jer nam od priče bolje ide pisanje, pa je ovo šansa da to uradimo na terenu
koji nam obojici više odgovara, na pisanom terenu. Do sada smo zajedničkim
snagama uspeli da iznerviramo neke junake tog dopisivanja, najviše se
iznervirao Sergej Trifunović posle onog svog ludovanja po Splitu krajem prošlog
leta. Čini mi se da regionalna novinarska scena, gde svi govorimo sličnim
jezicima, na ove načine i treba da se poveže jer imamo slične teme, slične
probleme i slične uspomene. Uzgred, ovo je prvi put u istoriji eks Jugoslavije
od Drugog svetskog rata da jedan Ante i jedan Draža imaju normalan prijateljski
odnos, dugo se čekalo da Ante i Draža pomire Hrvate i Srbe. Da Ante i Draža
sednu za sto, mada smo nas dvojica više seli za računare i pišemo”, priča Draža
Petrović u intervjuu za portal “Buka”.
Koliko ti znači nagrada
za satiričnu hrabrost koju ti je dodelio Beograski aforističarski krug?
Ta nagrada je sama po sebi, u svom
nazivu – satirična. Ako je nečija hrabrost zapravo, kako kaže naziv nagrade,
satirična hrabrost, onda to jeste neka hrabrost za zezanciju. Neko je zapravo
satirično hrabar, što i nije neka hrabrost. Imam utisak da su me zeznuli sa tom
nagradom, što sam im i rekao na svečanoj dodeli u prigodnom slavljeničkom
govoru. Bavljenje kritičkim novinarstvom u Srbiji jeste više ludost nego
hrabrost, te očekujem nagradu za satiričnu ludost. Vlast u Srbiji je totalno
luda, a oni koji je kritikuju su za nijansu manje luđi, pa je to luda kuća
Koja ti je vlast u
Srbiji bila najzahtevnija za novinarsko-satiričnu obradu u ovih tvojih 30
godina novinarskog rada?
Pravo da vam kažem – svaka vlast je
bila inspirativna jer mi nikada nismo živeli u normalnoj državi sa normalnim
političarima. Ponekad su potezi političara toliko slični u raznim režimima da
mi se dešavalo da uzmem pa autoplagiram neke delove teksta koje sam pisao pre
pet, 10, 15 ili 20 godina, jer ne gube na aktuelnosti ni danas. Vučićeva vlast
je ipak od svih njih toliko zgodna za satiru i parodiju da nekada ni ne možete
parodirati nešto što je već samo po sebi parodija. Zato uvek pozivam građane da
glasaju za Vučića jer je to neophodna stvar da bi satira u Srbiji opstala.
Boljeg lika od Vučića za satiru nema, jedini je problem što on satire ovu
zemlju.
Srbija je dobila novi
saziv Narodne skupštine posle najpoštenijih izbora u novijoj istoriji, kako ih
je predstavio predsednik Aleksandar Vučić. Na šta će da izađe to istorijsko
poštenje?
Na ovim izborima desila se nova seoba Srbalja, jedni
su se tog dana selili iz Republike Srpske za Beograd da glasaju tamo gde ne
žive, drugi su se selili po trafostanicama i napuštenim objektima, gde su ih
prijavljivali radi glasanja za Vučićevu matičnu partiju. A to se dogodilo
jer je jedna oveća grupa građana prijavila prebivalište na adresi Ulica
zadnjice velikog vođe bez broja. Naime, građani su se ravnomerno rasporedili po
onim raznim čudnim prebivalištima zato što ova grupa sa adrese u Ulici zadnjice
velikog vođe bez broja sve te migracije organizuje ne bi li veliki vođa ostao
tu gde jeste, pa onda samim tim i oni ostaju na istoj adresi, gde je možda
malkice mračno, ali je zato toplo.
Da li će biti i novih
najpoštenijhih izbora za Skupštinu Grada Beograda?
Vučić bi voleo da ih nema jer je
izgubio izbore u Beogradu čak i na glasačkom mestu gde glasa njegov komšiluk,
izgubio je u Beogradu na vodi koji je lično osmislio, on se boji da će na tim
novim izborima mogućnost manipulacije i izbornog inženjeringa, posle ovakve
drame koju je video ceo svet, biti znatno manja. Vučić dobija izbore raznim
manipulacijama, pa ga brine to što sad svi vide da je bolji lopov nego vladar.
Zato sada vaga kako da najbezbolnije po svoju partiju koja je u Beogradu
doživela debakl, iznađe neko rešenje.
Ko će biti sledeći
premijer Srbije: Aleksandar Vučić, Ana Brnabić ili neko treći?
Mislim da će Vučić ponuditi građanima
za premijera neko manje zlo. Najbolje manje zlo koje meni pada na pamet čak se
i preziva Mali. Slutim da će Siniša Mali biti novi premijer, ukoliko mu planove
ne poremeti neki nenavođeni projektil, kakva je bila Ana Brnabić koja je
postala premijerka ne zato što je sposobna, već zato što je poslušna. Za Malog
se može reći da je stručniji od Ane Brnabić, ali je poslušan skoro identično.
Ovde samo poslušnici postaju premijeri, stručnjaci gotovo nikad.
Pošto je predsednik
Vučić više puta ponovio da je bio glup što je zaustavio projekat iskopavanja
litijuma – belog zlata, da li će sa njegovom novom pameću uspeti da uvede
Srbiju u jedno novo, takoreći belo zlatno doba?
Srpska napredna stranka na čelu sa predsednikom Srbije
nameračila se da od Srbije napravi Rio, jedan od najlepših gradova na svetu, pa
ćemo uskoro i dobiti Rio. Srpski Rio biće isti kao onaj pravi, čak i mnogo
bolji, a nalaziće se u okolini Loznice, odakle će se širiti na sve strane
Srbije rekama i potocima, kako god se prljava tehnologija kopanja litijuma bude
širila. Rio će nam naravno napraviti kompanija Rio Tinto, koju je Vučić
privremeno oterao u vreme kada je po sopstvenom priznanju bio glup. Mada ne
verujem da on ni sada nije mnogo pametniji jer ih je zapravo oterao samo dok se
stvar sa protestima zbog Rio Tinta i kopanja litijuma ne stiša. Tako da će
zapravo građani ispasti glupi jer su mislili da su pobedili vlast i sprečili ih
da uz pomoć Rio Tinta kopaju litijum, zaboravljajući da ova vlast građane
tretira kao rogatu marvu koja služi samo da glasa.
Predsednik Vučić najavio
je da će u bliskoj budućnosti za vojsku kupiti i „dronove samoubice“: da li bi
Aleksandar Vulin mogao biti najpodesniji za takoreći komandanta eskadrile tih
dronova ili možda za taj pos'o ima i neko stručniji?
Vulin je svakako bolji samoubica od
dronova samoubica pošto se svojim ponašanjem i izjavama toliko puta samoubio i
ostao živ, da prosto nema pozvanijeg čoveka za komandanta te eskadrile. On je
živi primer kako možeš da se ubiješ i ostaneš plus živ, plus na vlasti. Da se
ne lažemo, jedini bolji dron samoubica je Vučić.
(Sa Dragoljubom Dražom Petrovićem
razgovarao Slobodan Durmanović)