Dobrica Veselinović (Beograd, 1981) je diplomirani politikolog. Na prethodnim lokalnim izborima bio je kandidat pokreta „Ne davimo Beograd“ za gradonačelnika Beograda.
“Spisak zahteva protesta ja vidim kao preduslov za dubinske promene u našem društvu” – kaže Veselinović, dodajući: Ljudima je jasno da se ova situacija neće rešiti preko noći, zato se na šetnjama često može čuti ‘idemo do kraja’ i ‘sve mora da stane’.
U razgovoru za BUKA magazin Veselinović kaže da je aktuelna vladajuća većina u Srbiji institucionalne mehanizme iskoristila za odbranu fotelja i izazivanje podjela u društvu. “U skladu sa radikalskom tradicijom i nasleđem, umesto da leče rane i smiruju strasti oni raspaljuju sukobe, prizivaju nasilje i dele građane” – ističe Veselinović.
Da li protesti “Srbija protiv nasilja” ukazuju na spremnost društva da se suprotstavi aktivnom isključivanju pojedinaca i pojedinki iz političke sfere?
Protesti koji su buknuli u Beogradu, a onda se i proširili po Srbiji jesu jedan krik otpora svemu što nam se u Srbiji dešava već decenijama. Protest je otpor nasilju, otpor cenzuri, otpor rijalitijima, prostakluku, bahatosti. Broj i dostojanstvo ljudi koji dolazi na proteste i u njima učestvuje stvarno je nešto što do sada u Beogradu nije viđeno. Desetine hiljade ljudi u miru i tišini hoda ulicama grada kako bi reklo - dosta sa hipokrizijom, dosta okretanja glave od nasilja, dosta ćutanja. Naravno da je taj otpor usmeren na sistem i vlast koja je u velikoj meri ista svih ovih decenija, ali i otpor je i upozorenje opoziciji da je nužno ponuditi viziju drugačije Srbije, boljeg, solidarnijeg, pravednijeg i zdravijeg društva.
Neki politički i društveni analitičari ocijenili su okupljanja kao „urbani terorizam”, komentarišući blokiranje mostova i saobraćajnica koji u Beogradu dosad nisu zabilježeni. Kako vidite budućnost mirnih okupljanja i napredak u ostvarivanju ciljeva?
Vlast i njeni sateliti su, kao po običaju, krenuli u napad na građane, smejući im se, praveći fotomontaže i koristeći svu moguću propagandnu mašineriju kako bi pokazali neku paralelnu realnost. Naravno, sve ovo je dodatno isprovociralo ljude koji su u još većem broju izašli na ulice prošlog petka i pokazali jednu ogromnu energiju i rešenost da istraju u započetom. A započeta je jedna promena našeg društva. Ta promena neće doći brzo, niti će biti laka, ali proces se ne može više preokrenuti unazad. Zato mi prvo moramo da nađemo odgovore na ovaj tragičan događaj. Moramo da rešimo naš odnos sa prošlošću, odnos prema mržnji i ratovima, odnos prema bližnjima, prema komšijama. Prema svima onima koji drugačije izgledaju ili se ponašaju drugačije.
Imajući u vidu pobunu javnosti i društva, aktuelna vladajuća većina se odlučila za konstrukciju događaja zvanog „kontramiting“. Na šta se sve poziva aktuelna većina da bi osigurala povoljnu mobilnost zajednice?
Aleksandar Vučić se odlučio na jedinu strategiju koju zna i koja mu je bliska. A to je ne da bude predsednik svih građana nego da se bavi svojim ličnim rejtingom (koji je u padu) i rejtingom Srpske napredne stranke. Umesto da su se pridružili građanima na prvoj šetnji i pokrenuli sve moguće institucionalne mehanizme kako bi država što bolje odgovorila na ovu ogromnu krizu i tragediju, oni su krenuli da brane fotelje i da se bave izazivanjem sukoba u društvu. U skladu sa radikalskom tradicijom i nasleđem, umesto da leče rane i smiruju strasti oni raspaljuju sukobe, prizivaju nasilje i dele građane. A sve zarad opstanka na vlasti i nastavka koruptivnih dilova i pljačke. Da govorimo o ljudima koji žive u potpunoj paranoji i paralelnoj situaciji govori i slučaj Aleksandra Šapića, gradonačelnika Beograda, koji se tek tri dana posle tragedije vratio u Beograd i organizovao paralelno postavljanje cveća ispred svoje kancelarije…
„Srbija protiv nasilja“ nastaviće sa okupljanjima u Srbiji i nakon kontramitinga aktuelne vladajuće većine. Da li će lista zahtjeva biti dopunjena i šta konačna lista zahtjeva treba da uključuje?
Zbog nedostatka odgovornosti i bespomučnog ponavljanja da je sistem sve uradio i da je sve pod kontrolom ljudi su osetili bes, ali i želju da kolektivno prođu kroz jednu veliku traumu. Da se vide sa svojim sugrađanima, da se zagrle i da u miru odaju poštu nastradalima. Naravno posle toga je došlo do prirodnog nastavka i impulsa da zahtevaju odgovore i reforme. Svi zahtevi su stvarno zdravorazumski i mogu se sublimirati u jednu reč – odgovornost. U tom smislu, spisak zahteva protesta vidim kao preduslov za dubinske promene u našem društvu. Ljudima je jasno da se ova situacija neće rešiti preko noći, zato se na šetnjama često može čuti “idemo do kraja” i “sve mora da stane”. Da li bi se upravljanje ovom kriznom situacijom u Srbiji moglo objasniti kao crna propaganda aktuelne vladajuće većine?
Vlast je apsolutno skandalozno odregovala na krizu, ali povrh svega pokazala je jedan nedostatak ljudskosti i empatije. Okriviti “zapadne vrednosti”, ne izaći i zapaliti sveće stradalima, i organizovati kontramitinge ogolilo je do kraja ono što smo naslućivali i znali sve ovo vreme. Vlasti je važnije da ostanu u foteljama nego da pokrenu sistemske reforme, priznaju greške i snose odgovornost.
U vrlo kratkom roku počele su spekulacije o prijevremenim izborima u Srbiji. Da li mislite da je opozicija konsolidovana, barem kada su u pitanju lijevoliberalne struje?
U ovom trenutku teško je razmišljati o izborima, i praviti projekcije, ali što se nas tiče, "Ne davimo Beograd" i "Zeleno levi front" su za izbore uvek spremni. Jedva ih čekamo. Izrazito dobre reakcije koje dobijamo od ljudi na ulicama, protestima i posle nastupa u institucijama daju nam vetar u leđa i pune nas optimizmom da će vrlo brzo doći do smene vlasti u Srbiji.
Da li vidite mogućnost raspisivanja prijevremenih izbora za lokalnu vlast u Beogradu?
Upravljanje Beogradom već duže od decenije shvata se kao plen i prostor za enormno bogaćenje, korupciju, partijsko zapošljavanje i presipanje iz javnih u privatne džepove. Nažalost sve ovo što smo mogli da vidimo u Beogradu od ljudi koji trenutno upravljaju bilo je sakrivanje i spinovanje. Zato škole u našem gradu moraju postati mesta gde deca žele da idu, mesta razumevanja i inspiracije, mesta smeha i ljubavi. Profesori, vaspitači, moraju biti poštovani i saslušani. Zato nam sada trebaju mesta zajedništva, mesta podrške, mesta saosećanja. Mesta tuge. Okupljanja. Zato je potrebna hrabrost, potrebno je liderstvo. Potrebna je empatija. Jedino je to dostojno Beograda. A do toga se u konačnici dolazi izborima. Na kojima ćemo pobediti.
