Dejan Atanacković je pisac, dobitnik NIN-ove nagrade, vizuelni umjetnik i građanski aktivista. Bio je odbornik u Skupštini Grada Beograda ispred koalicije “Moramo”. Kolumnista je Peščanika i Novog magazina. U razgovoru za BUKA magazin govori o studentskom pokretu, evropskom putu Srbije, angažmanu alternativa autoritarnom režimu, utiscima bespomoćnosti, nespokojstva i tjeskobe u društvu.
“Spadam u one koji su od početka podržavali studentsku borbu, bio sam sklon da podržim gotovo utopijske scenarije, pisao sam o “državi studenata” i divio se njihovim pešačenjima Srbijom i Evropom. Mislim i dalje da studentski pokret predstavlja jednu fantastičnu mogućnost za ovo društvo, snagu kakva dugo ovde nije viđena, ako ikada, ali ta snaga sada zahteva dodatno definisanje. I kad mi danas neko kaže da ta snaga postoji upravo zato što ostaje nedefinisana u svojim politikama, bojim se da taj ko to tvrdi zapravo ili u tu snagu ne veruje, ili je ne razume”, kaže Atanacković u razgovoru za BUKA magazine.
Kako ocjenjujete trenutnu situaciju u Srbiji? Kako ona utiče na društvenu svijest?
Drži li je režim pod kontrolom? Ako da, kako?
Mislim da je jasno da u ovom trenutku u državi i društvu postoje dva ključna problema, bez čijeg rešenja ovom društvu neće biti bolje. Jedan je, i to je svakako primaran problem, režim koji je otvoreno kriminalan i koji se svojski potrudio da potpuno ukine svaku razliku između organizovanog kriminala i države.
Drugi problem, koji opet teško da se može smatrati sekundarnim, jeste većinski društveni konsenzus o nesuočavanju sa prošlošću. Iz ovog poslednjeg proističe mnogo toga jer, naravno, velika je greška smatrati da je suočavanje s prošlošću nešto što se tiče prošlosti same, naprotiv, reč je o razumevanju trenutka u kojem živimo, pa i uzroka svih bolesti i nedaća kroz koje prolazimo i u kojima smo već dugi niz godina zatočeni.
Na primer, da je bilo ikakvog ozbiljnog i posledičnog suočavanja sa prošlošću, mi ne bismo za početak ni imali ovu vlast.
Nesuočavanje sa prošlošću direktno je u vezi sa kolektivnom psihozom srpskog društva u odnosu na Kosovo, u odnosu na Evropu i evropske integracije. U vezi je i sa trajanjem, pa i nedavnim izmigoljavanjima raznih opskurnih desničara koji su svoje irelevantne i ratnohuškačke stavove dosad uglavnom iznosili na opskurnim televizijama, jutjub kanalima, a sada se smatraju relevantnim političkim akterima i nosiocima mogućih funkcija. U vezi je i sa nekritičkim odnosom prema jednoj takvoj pragmatičnoj stvari kao što bi morao da bude jedan politički projekat i jedan politički program, pa i indiferentan odnos velikog dela pobunjene Srbije po pitanju nacionalizma u njenim redovima. Stvarnost je, uopšte gledano, u velikoj meri kompromitovana i zamagljena izostankom suočavanja sa prošlošću.
I naravno da je, u tom pogledu, legitimno postaviti pitanje drži li režim pod kontrolom neke od procesa, ali ja sam, ipak, prilično uveren da je tu najvećim delom reč o političkoj nezrelosti društva koje u sebi, i bez nekog skrivenog uticaja i tajnih zavera, nosi sasvim dovoljno kapaciteta za mazohističko ponavljanje uvek istovetnih grešaka.
FOTO: Nebojša Babić
Postoji li prilika za ozbiljne društvene promjene? Ko su akteri koji mogu dovesti do toga?
Spadam u one koji su od početka podržavali studentsku borbu, bio sam sklon da podržim gotovo utopijske scenarije, pisao sam o “državi studenata” i divio se njihovim pešačenjima Srbijom i Evropom. Mislim i dalje da studentski pokret predstavlja jednu fantastičnu mogućnost za ovo društvo, snagu kakva dugo ovde nije viđena, ako ikada, ali ta snaga sada zahteva dodatno definisanje. I kad mi danas neko kaže da ta snaga postoji upravo zato što ostaje nedefinisana u svojim politikama, bojim se da taj ko to tvrdi zapravo ili u tu snagu ne veruje, ili je ne razume. Snaga se, a posebno ona snaga koja treba da se suprotstavi jednoumlju i korupciji, stiče solidnim i odbranjivim stavovima, a ne skrivanjem stavova da se ne bi morali braniti.
Dakle, što se mene tiče uveren sam da studentski pokret ima tu snagu koja je potrebna, ali da je neophodno njeno artikulisanje u pravcu konkretnih politika, a ne u pravcu kompromisa sa neprihvatljivim politikama. Svoju podršku dao sam studentima koji su probudili evropsku, višenacionalnu, višekonfesionalnu, tolerantnu Srbiju. Takođe, dao sam podršku studentskom pokretu kao objedinitelju svega demokratskog i vrednog u Srbiji, tačnije onih vrednosti za koje sam bio uveren da se i studentski pokret, ili makar dobar deo studentskog pokreta, za njih zalaže.
Ono što svakako nisam u stanju da podržim jeste nacionalizam u bilo kom obliku, pa ni kada se nudi kao nekakva “dobroćudna” strategija objedinjavanja, zarad stvaranja “neophodne većine”, odnosno, kako se to sad kaže, catch-all strategije. Ja ne verujem u tu tobožnju neophodnu većinu koja se pravi sa nacionalistima, kao što ne verujem ni u većinu koja se, kompromisa radi, pravi sa onima koji neće u Evropu, a kad ih pitate kuda bi sa Srbijom, ne znaju ni sami.
Srbiji je potrebno ujedinjenje ili makar dogovor o saradnji svih političkih snaga koje mogu da urade to što su studenti, možda i uprkos sebi samima ili nekim svojim delovima, tokom protekle godine započeli: da usmere Srbiju ka Evropi, da izgrade tolerantno društvo i da formulišu politike pomirenja.
U tome je neophodan dijalog sa svim snagama koje posebno po pitanju evropskih politika imaju iskustva, znanja i rezultata, a to su, između ostalih, stranke proevropske opozicije.
Ne mogu da podržim ništa što liči na nameru da se opozicione stranke evropske orijentacije isključuju iz dijaloga za zajedničku borbu, ne zato što sam ljubitelj bilo koje od opozicionih stranaka, već zato što je to naprosto van pameti. Opozicione stranke, koje se svakako mogu kritikovati zbog mnogih stvari, zaslužne su u velikoj meri za Rezoluciju Evropskog parlamenta o Srbiji, pa i za ishod nedavne posete evroparlamentaraca koja je dodatno ogolila ludilo režima. To su izuzetne pobeda srpske proevropske opozicije i velika je šteta što već ne postoji zajednički front ili makar dogovor o saradnji studentskog pokreta i opozicije. Ali mislim da nije kasno za to.
Kako onda ne propustiti tu šansu za temeljnu reformu? Da li reforma trenutno može biti predmet razgovora političkih i društvenih aktera?
Naravno da može i mora, a treba imati u vidu da ovde stvari neće ići na bolje, ići će na gore, i to mnogo gore, ako se dozvoli razjedinjenost političkih snaga koje bi morale da deluju zajedno. Pitanje je koliko imamo vremena, koliko se ovde toga uopšte još može uništiti, obesmisliti, srušiti, pre nego što se sve svede na potpuno nasilje i diktaturu.
Okolnosti u svetu idu naruku tom pogoršanju. U očima svetskih sila, a vidimo sada i jednu sasvim drugačiju, zastrašujuće opasnu Ameriku, Srbija sve više postaje bezlična teritorija za sprovođenje tuđih interesa. Ono što je po mom mišljenju neophodno jeste da onaj najrazumniji, kritički deo društva, prestane da pitanje Evrope naziva “ideološkim pitanjem”, nekakvim opredeljenjem koje ima alternativu. Koju alternativu? Jedini saveznik Srbije je Evropa, sem što nam je i prirodni ambijent, kulturni, jezički, prostorni, to je Evropa ljudskih prava, socijalne jednakosti, slobodnih medija, ekološke svesti – famozne evropske vrednosti za koje znamo da daleko od toga da su u punoj primeni, ali nema u ovom trenutku nijednog dela planete gde se primenjuju više nego u zemljama Evropske unije. Jeste, prošli smo i kroz razne manifestacije evropskog licemerja, ali i za to postoje mnogi razlozi koji se, nažalost ili na sreću, ne mogu isključivo Evropi pripisati.
Pada li ta tema u drugi plan zbog utiska nespokojstva, bespomoćnosti, besciljnosti? Može li se uticati na te utiske?
U Srbiji postoji snažna želja za promene, studenti okupljaju hiljade ljudi svaki put kada pozovu, a i sam ovaj neljudski režim je generator želje svakog slobodnog čoveka da jednoj korumpiranoj i zloj vlasti stane na put. Ne verujem da smo ikada do sada mogli da vidimo ovakvu količinu destrukcije, laži i zla, sem naravno u vreme kada je pređašnja varijanta ovog režima devedesetih vodila ratove. Ali verujem da se ovde otvara prostor za jednako loše scenarije, za Srbiju još i gore. Podsetimo se, pod ovom vlašću veliki broj ljudi izgubio je život, u nesrećama izazvanim korupcijom i samovoljom, bahatošću i nekažnjivošću raznih pojedinaca bliskih režimu, organizovanjem atentata i terorističkih akcija. Ovi još nisu dobili priliku za rat, i pitanje je da li će je dobiti, ali to ne isključuje ozbiljno pogoršanje bezbednosti i građana Srbije, ali i celog okruženja, pa i Evrope u celosti.
Moje je mišljenje da je za građane Srbije, mislim pre svega onaj deo koji ima kapacitet za trezveno i kritičko mišljenje, sada ključno da se suoče sa realnim činjenicama o mogućnosti opstanka. Ne smemo dozvoliti da se u iracionalnosti i nepromišljenosti približimo strani protiv koje se borimo. To je najveća opasnost. Nekada smo se mogli zapitati, uz izgovor istorijske distance, kako je većinska Srbija, uključujući i popriličan deo onoga što se režimu suprotstavljalo, tako lako postajala verna kopija režima koji je uništava, i složno samu sebe gurala u ponor. Sada nam, međutim, nikakva istorijska distanca nije prepreka da uživo posmatramo moguće ishode antievropejstva i nacionalističkih retorika. Potrebno je vratiti se vrednostima koje je studentski pokret tako sjajno u prvoj polovini prosle godine iznedrio, probudio, podstakao, i dati studentima podršku, svesnu i racionalnu, da upravo u tim vrednostima istraju i opstanu.
Je li režim odvažniji od svojih alternativa?
Razne bih atribute mogao da pripišem režimu, ali odvažnost nikada. To je gomila kukavica i ljudskog šljama koji opstaje u svojim lažima i u svojoj destruktivnoj gluposti, jer ima na svojoj strani silu oružja i organizovanog kriminala.
Vidi li se kraj višedecenijske vladavine režima? Ako da, gdje je on?
Kraj bi svakako morao da bude poraz režima na izborima, ali u ovom trenutku nema izvesnosti da će tako i biti. Najpre, ne verujem da su sa ovim režimom, sem ako prethodno ne bude ozbiljno uzdrman na više frontova – a u ovom trenutku, naprotiv, vidimo čak i jednu izvesnu konsolidaciju režima – izbori uopšte mogući, makar takvi izbori koji bi imali smisla. Mislim da je sad ključna borba za podršku Tužilaštvu za organizovani kriminal, odakle bi domino-efekat oslobađanja institucija pravosuđa i sudske vlasti mogao da krene. Ali mislim da je pre svega potreban jasan i nepokolebljiv politički projekat koji će sve te borbe objediniti, bez infantilnog samozavaravanja da Srbija tu borbu može da dobije bez Evrope. Ne samo bez Evropske unije i njenih institucija, već pre svega bez Evrope u sebi.