Dejan
Atanacković (Beograd, 1969.) je likovni umjetnik, pisac, univerzitetski predavač
u polju vizuelnih umjetnosti i kulture na studijskim programima u Firenci i
Sieni. U posljednjih nekoliko godina vodi radionice bazirane na razgovoru
studenata i pacijenata psihijatrije. Odbornik je u Skupštini Grada Beograda.
U
razgovoru za BUKA magazin Atanacković kaže da bi priznavanje Kosova bilo
terapijski čin za Srbiju.
“Srpsko
društvo trebalo bi, pre svega u sopstvenom interesu, da priznanjem Kosova
napravi definitivan rez sa kriminalnom politikom sopstvene države devedesetih,
a mi već sada i te kako imamo uvid u to šta se dešava kada se taj rez ne
napravi” – kaže Atanacković.
Pojedine
opozicione stranke u Srbiji rado bi organizovale referendum o
francusko-njemačkom prijedlogu kao uslovu za nastavak dijaloga Srbije i Kosova.
Vi niste zagovornik te ideje. Koji je Vaš stav o ovom pitanju?
Kosovo je tabu tema s kojom
se najveći broj građana Srbije naprosto ne može objektivno i temeljno suočiti
jer za to nema osnovnih medijskih, te samim tim kulturnih i političkih,
preduslova, ali mislim da, nažalost, malo koga ima trenutno na političkoj sceni
Srbije kome suštinski ne odgovara medijski, faktički, moralni mrak kada je
Kosovo u pitanju. Nekima to odgovara jer imaju koristi od kriminala, nekima jer
tu temu eksploatišu populistički, a nekima odgovara jer o toj temi mogu dosta
komotno da ćute. Te tri grupe zapravo čine ogromnu većinu političke scene
današnje Srbije, a koja, kad je Kosovo u pitanju, živi od održavanja privida.
I taj referendum je deo
politike privida i sasvim je nevažno da li on u ovom trenutku dolazi iz
ambijenta vlasti ili opozicije. Iako se on formalno suprotstavlja vladajućoj
politici, on predstavlja jedan koristan kontinuitet sa tom politikom koja je
temeljno antievropska i antizapadna. I pokretači referenduma računaju na
antievropsku Srbiju. Reč je pritom o protivljenju, ne francusko-nemačkom planu,
već bilo kakvom planu, od strane onih koji, baš kao i naprednjački režim,
nikakav plan niti politiku po tom pitanju nemaju, i koji bi najradije Kosovo
držali, kao i do sada, u statusu večito upotrebljive emotivne ucene i
populističke prljavštine. Ne zanima njih stanovnik Severne Mitrovice kome će, ako ne stavi kosovske tablice, Priština da oduzme auto, a ako ih stavi, Beograd
da mu auto spali.
Ne kažem da su svi svesno u
tome, verujem da se tu okupilo i dosta iskrenih ljudi, koji su i sami naprosto
zbunjeni, ali kada promovišete takve ideje, i to u ulozi nekakvih narodnih
poslanika, nemate pravo da budete u tom pogledu zbunjeni. Morate, ako već nastupate
sa zahtevom da se jedan plan odbije, da ponudite svoj plan, da iznesete svoju
viziju odnosa Srbije i Kosova, kratkoročno, dugoročno, trajno.
Morate, u krajnjoj liniji,
da kažete šta je izlaz iz tog nadrealnog stanja u kome u Ustavu jedne zemlje
stoji da joj pripada deo teritorije koji je pre dvadeset i više godina izgubila
u ratu.
Može
li politička scena Srbije doživjeti preporod bez jasnog i nedvosmislenog
priznanja nezavisnosti Kosova?
Ne
samo politička scena, već društvo u celini, nastaviće da se bezizlazno vrti u
krug, sve dok se ne sagleda realnost u kojoj živimo. Jedna od činjenica te
realnosti je da je Kosovo već dve decenije faktički nezavisna država koja je
svoju nezavisnost stekla najpre vojnim porazom Srbije, odnosno tadašnje
Jugoslavije, a potom nizom bilateralnih sporazuma čiji je Srbija potpisnik, pa
i učešćem Srba sa Kosova u institucijama i u Vladi te države.
Ali
ja ne mislim da je sam čin priznanja tu najrelevantniji, naprotiv. Sve ovo
vreme zastupam stav da bi, zapravo, katastrofalno bilo da Srbija prizna Kosovo na
jedan beslovesan i iznuđen način, kao još jedan od Vučićevih prljavih poslova.
Nažalost, u ovom trenutku sve vodi ka tome. Jako bi loše bilo za budućnost ovog
društva da u potpunosti izostane suočavanje sa realnim uzrocima gubitka
teritorije Kosova. Time bi Srbija ostala gubitnik, ne samo tih sramnih ratova,
već i sopstvenog političkog kukavičluka i slepila. To je ulog u antievropsku i
antizapadnu Srbiju, frustriranu, koja vidi sebe kao večitu žrtvu, kojoj će, kao
i sada, uvek neko drugi biti kriv za sve gluposti koje je sama počinila.
Srpsko
društvo trebalo bi, pre svega u sopstvenom interesu, da priznanjem Kosova napravi
definitivan rez sa kriminalnom politikom sopstvene države devedesetih, a mi već
sada i te kako imamo uvid u to šta se dešava kada se taj rez ne napravi.
Priznanje Kosova, ili kako se to formalno naziva – uzajamno priznanje, moglo bi
i moralo da bude jedan odgovoran, pa i terapijski čin, koristan, pre svega za
Srbiju i srpsko društvo, kao i za Srbe na Kosovu, čija prava i interese može da
zastupa samo država koja je i sama raskrstila sa populizmom i kriminalom.
Koji
su najveći problemi društvenih gibanja i socijalnog aktiviteta u Srbiji?
Stižu saznanja o masakru u osnovnoj školi u Beogradu, stravičan,
nezapamćen događaj.
Mi
stalno govorimo da smo dotakli dno, a dna nigde, samo je mulj sve gušći i
otrovniji. Iz tog mulja, ministar prosvete ukazuje na loš uticaj zapada. Mnogi
građani, kako izgleda, takav stav rado prihvataju, iako ne verujem da bi znali
da navedu neku zapadnu zemlju u kojoj se kriminal i nasilje svakodnevno
promovišu na nacionalnim frekvencijama. Predsednik države potom drži konferenciju
za štampu na kojoj direktno krši zakon, iznosi informacije o prihodima porodice
dečaka koji je počinio zločin, čita dečakov psihijatrijski izveštaj, iznosi
podatke koje nema pravo ni da zna, a kamoli da objavljuje javno.
Nikom
sada na pada na pamet da ovu nesreću upotrebljava u političke svrhe (sem
vrhovnog lešinara, naravno, koji ne propušta takve prilike), ali ovo je tako
strašan pad da ne možemo da ne pogledamo oko sebe i ustanovimo da smo već
godinama kolektivno izloženi jednoj nepodnošljivoj klimi nasilja, da smo
svedoci organizovanih ubistava, sveopšteg kriminala, da se vrh države hvali da
je iznad zakona, da su građani poniženi, ucenjeni, izloženi pretnjama, a uz to
medijski mrcvareni glupošću, primitivizmom, sadističkim prikazivanjima obezglavljenih leševa i mašinama za mlevenje ljudskog
mesa.
Moramo
da stvari najhitnije stavimo u jasan kontekst. Ne smemo sebi da dozvolimo da
postupak jednog trinaestogodišnjeg dečaka tretiramo kao nekakvo izolovano zlo
koje se tek tako samo od sebe dogodilo, niti da to pravdamo nekakvim imitacijma
tuđih modela. Modeli su svi ovde, ne treba nam niko da nam ih pribavlja sa
strane.
Model
je kriminalac iz rijalitija, model je ministar plagijator, model je ratni
zločinac, model je gradonačelnik gangster, model je predsednik Republike koji
gazi svaki smisao postojanja zakona i uređene države, koji svakodnevno, zajedno
sa otetim institucijama, u koje je stavio svoje kriminalne kadrove, dokazuje da
je u Srbiji zakon neka vrsta dekora.
Model
je, naprosto, država u kojoj se ne može povući linija razdvajanja između države
i organizovanog kriminala.
Sve
dok se socijalni i politički aktivizam, i društvo u jednom širem smislu, ne
odredi u svom odnosu prema celini problema, dok se ne sagleda totalitet ovog
ludila, ništa se neće promeniti nabolje.
Da
li se o „građanskoj državi“ može govoriti bez stega buržoaskog koncepta
upravljanja društvenom svojinom, pogotovo prirodnim i prostornim resursima?
Daleko
smo mi od buržoaskih koncepata, i bilo kakvih teorija, ovde su stvari vrlo
proste, da ne kažem prostačke. Na vlasti je kriminalna grupa čija je svrha
postojanja pljačka i čerupanje države, javne imovine i prirodnih resursa. Kako
navijački huligan zamišlja državu, tako danas izgleda Srbija.
Mogu
li se društvenim aktivitetom zaštititi prirodni i prostorni resursi i druga
društvena svojina?
Pre
dve godine, ekološki aktivizam uspeo je da podigne građane protiv režima i
stekne izvesne političke, pa i ideološke obrise. Režim je identifikovan kao
zagađivač, ne samo prirode već i društva, države, institucija, a korupcija kao
osnovni element zagađenja, prvenstveni proizvođač otrovnih čestica. Ta energija
ekološkog aktivizma je bila snažna, ali političko artikulisanje ekološkog
aktivizma nije u potpunosti urodilo plodom. Nije se stvorio homogeni pokret
koji bi bio u stanju da identifikuje probleme društva u širem smislu, i to
upravo u nedostatku mehanizama za suprotstavljanje populizmu. Ispostavilo se,
kao što je uostalom bilo i očekivano, da bavljenje ekologijom mora da obuhvati
mnogo šire probleme, šire i od korupcije. Slika Ratka Mladića na zidu u centru
Beograda je zagađenje koliko i tinjajuća deponija u Vinči. Ekološki aktivizam
nije bio spreman da se s takvim činjenicama suoči, u strahu od gubljenja
masovne podrške.
Ipak,
uveren sam da je budućnost političkog otpora režimu, ako ovde nakon svega još
ima nekakve budućnosti, u saradnji političkih stranaka i aktivističkih
organizacija. Jedni drugima su neophodni, jer politika u ovim uslovima ne može a
da ne bude aktivistička, a aktivizam bez političke platforme je čisto gubljenje
vremena.
Šta
mislite o srpskoj viziji „Otvorenog Balkana“?
Kada
se kaže “srpska vizija”, obično se, nažalost, misli na vizije Aleksandra
Vučića. Njegove
vizije od devedestih, pa nadalje, proizvele su samo smrt, zagađenje i korupciju.
Naravno
da ne bi smelo da bude ničega spornog u povezivanju ekonomskom, kulturnom,
država Balkana, naprotiv, i nije mi drago da budem prema svemu negativan, ali
naprosto ne smemo sebi da dozvolimo, kao društvo, da verujemo u dobre namere
Aleksandra Vučića i režima u Beogradu. Verovati bilo šta Aleksandru Vučiću je
društveno neodgovorno, pa i naprosto glupo.
Srbija
bi morala prvo, ili makar paralelno, da potpuno nedvosmisleno trasira svoj
evropski put, da izgradi sebe kao normalno i kredibilno društvo, koje ima svoje
razumljivo mesto u regionu i svetu, pa sa pozicija stabilne demokratije i jasno
određenih spoljnopolitičkih prioriteta da gradi i podstiče regionalnu saradnju.
Ne
verujem u “vizije” ovakve Srbije, jer to i nisu vizije Srbije. I
zašto bi bilo ko u njih verovao, sem neke druge stabilokratske, autokratske,
partitokratske imitacije države nalik na Srbiju?
Ovakva
Srbija je korisna samo za pranje para i plasiranje prljavih tehnologija. Ne
treba ni građanima ovakva Srbija, zato 40-50 hiljada ljudi godišnje ode odavde.
Evo, danas mi jako bliski prijatelji javljaju da odlaze.
Ovakva
Srbija je pretnja, a ne partner.
Kakav
je Vaš stav o politici koju Srbija vodi prema Bosni i Hercegovini?
Proizvodnja
opšteg osećanja ugroženosti, pa i realno ugrožavanje je princip po kome
naprednjačka vlast deluje, uz neizostavnu podršku Srpske pravoslavne crkve,
koja je aktivni učesnik u pokušajima destabilizacije, kako BiH, tako i Crne
Gore. Načelno, Srbija podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, da
bi se dodvorila Zapadu, ali ne osporava i ne osuđuje Dodikov otvoreni i
proruski secesionizam.
Jasno
je da potpuno izostaje i najmanja namera da se zamisli jedini logičan
suživot celog
jugoslovenskog prostora, a to je u sklopu Evropske unije, što je i potvrda da
Evropa ovoj današnjoj naprednjačkoj Srbiji uopšte nije nikakav realni
spoljnopolitički prioritet.
Od
trenutka kada su plasirane poruke o “srpskom svetu”, a naravno i
znatno pre, nijedna država u okruženju ne moze da se oseća u potpunosti
bezbedno, kao što ni građani Srbije ne mogu da se osećaju bezbedno u ambijentu
koji iznova formuliše poruke u stilu Ein Volk, Ein Fuhrer. U Srbiji je na vlasti
režim koji ima sve odlike fašizma, koji predstavlja direktan kontinuitet sa
ratnom politikom devedesetih, i koji u ovom trenutku ne proizvodi ratna
razaranja samo zato što nema za to dovoljne kapacitete i geopolitičke uslove.
Ide
li Srbija naprijed na putu integracija u Evropsku uniju ili nazaduje na tom
putu?
Mislim
da moj odgovor na to pitanje jasno proističe iz svega prethodnog.