Književnik Darko Habazin iz Beograda zanimljiva je ličnost iz mnogo razloga, a jedan od njih je spisateljska originalnost. Piše i haiku poeziju, o kojoj mnogi imaju predrasude, misleći da je u pitanju niži književni rod, a zapravo se radi o visoko estetizovanoj umjetnosti. Habazin uglavom piše kratke književne forme. U skučenosti forme se, kaže. najbolje osjeća. Objavio je šest zbirki lirske poezije, haiku slagalicu, dvojezičnu haiku plaketu na srpskom i engleskom jeziku, knjige kratkih priča za odrasle, dvije knjige aforizama i knjigu kratkih priča za djecu. Osim toga, objavljivan je u mnogim zbornicima i almanasima. Prevođen je na engleski, švedski, italijanski i njemački jezik. Po obrazovanju je etnolog, a tri decenije radi u Biblioteci grada Beograda kao bibliotekar. Povodom njegove šeste knjige poezije Beleg, koja je objavljena ove godine, razgovarali smo za Buka magazin o poeziji, životu pisaca i pisanju, koje je za određene ljude, izgleda, karmička neizbježnost.
Iako se ne radi o pjesmama dugačke forme, Vaša poezija se ipak mora dugo iščitavati da bi se došlo do suštine onog što autor kroz stihove želi da nam prenese. Dakle, Darko, može se reći da Vaša poezija nije za svakoga. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Svaku pesmu treba pomno iščitavati. Ne sporim da pesme imaju određenu težinu. Ne mislim da su preteške. U odnosu na neke ranije knjige, u nedavno izašloj pesme nisu hermetične. Dosta su otvorenije i prilagodljivije čitaocima. Igrom reči podstičem, kako sebe, tako i druge na dvoboje perom. I dalje pokušavam da ostavljam stvaralački trag.
Pišete i haiku poeziju koja je mnogima nepoznanica. Kako ste krenuli da se bavite baš tom poetskom formom i kako definišete ovaj pjesnički žanr?
Kad haiku piše budistički sveštenik, dobar primer, piše godinama. Lestvica je veoma visoka. Ova uzvišena poetska forma se od tridesetih godina prošlog veka odomaćila i u našem regionu. Pokrenuo me je izazov i omeđenje.
Vrhunsko umeće je da u trostihu pet – sedam – pet, ili u petostihu pet – sedam – pet – sedam – sedam opišete stvarnost. Striktnost, u tehničkom smislu, nije imperativ. Um samo treba da bude otvoren.
Recimo:
isto ko nekad
koštice kajsija
žega suši
Haiku se uči pisati dok si živ.
Iza Vas je dvanaest naslova, što je obiman opus. Da li ste zadovoljni kako je tekla Vaša dosadašnja književna karijera?
Poslednjih dvadesetak godina preorijentisao sam se na pisanje kratkih formi, priče za decu i odrasle, aforizmi, haiku i poeziju. Znam da u svakom objavljenom delu pružam čitaocima na uvid trenutni maksimum. Poznajem autore koji su i daleko plodniji od mene. I veći izdavači, a i nagrade su me uglavnom mimoilazile. Ima tu i moje lenjosti i ne povlačenja rukava. Ni u sud żirija ne treba sumnjati. Samo i dalje treba pokušavati.
Trajanjem jesam zadovoljan. Novim ukoričenim rečima i dalje ću davati prioritet.
Da li su veliki pisci samo oni koji imaju veliki tiraž ili je ipak potrebno imati i neke druge karakteristike?
Tiražnost nužno ne znači i veličinu. Činjenica jeste da samo pojedini prozni pisci mogu od svojih dela da žive. Zavise od uslova i od ponuđenih ugovora. Postoji i minuli rad. Nečijih pet minuta traje i duže od šest decenija. Autori bliži stranačkom reflektoru traju samo do smenjivosti.
Imali ste prije neki dan beogradsku promociju Vaše zbirke Beleg. Kako je protekao taj događaj; da li je bilo dovoljno publike, i da li danas pomenuta publika nedostaje?
U utorak 12. oktobra je održana promocija Belega u sali UKS – a, u Francuskoj 7. Događaj je protekao dostojanstveno. Iako nije bilo muzičkog trenutka, govornici književnici, Majo Danilović i Vidak Maslovarić su se potrudili da veče dobije na reprezentativnosti. Za sadržinu knjige zaslužna je i moja sadruga Sanja Radulović, književnica iz Republike Srpske, koja me je usmeravala i podsticala u otvaranju i puštanju ruke. U pandemijskim uslovima, dvadesetak posvećenika i ljubitelja poezije ispratilo je ovo književno veče. Mislim da se imalo šta čuti. Publike je nekad bilo i više. Dešavalo se da se nekoliko promocija održava u isto vreme, pa je publika birala gde će otići. Ponuda je bila bogatija. Kad je sinergija između publike i autora uspostavljena, veče protekne izvan očekivanja. Na takve promocije volim otići.
Kakvo je Vaše mišljenje o piscima, autorima, koji su više napisali nego što su pročitali knjiga? Recite nam nešto i o položaju pisaca u Srbiji?
Do reprezentativnih izdavača se teško dolazi. Marketing je često merilo nečije uspešnosti. Pesnici u ovoj utakmici imaju najmanje šanse za uspeh. I stavljanje zbirke poezije na policu knjižare ne znači da će se i prodati. Ne poznajem nikog ko je napisao više knjiga nego što ih je pročitao. Evidentno postoji urednički problem.
Iako su i nekad prednost dobijali režimski pisci, ipak se nije tako lako moglo doći do objavljene knjige. Urednici su bili tvrđi i moralniji. Hiperprodukcija ponajpre pomaže anonimnim izdavačkim kućama da životare. Ne prozorim bolja vremena. Ukoliko ne budu pogoršanja, retki autori će i dalje biti prepoznati. Na njima ostaje da tu prepoznatljivost dočekaju. Raduje me svetlo koje se baca na mlade.