O važnosti i proslavi Vaskrsa, najradosnijeg hrišćanskog praznika, kako se on obilježava, te vrijednostima zajedničkog života na prostorima Bosne i Hercegovine u intervjuu za Anadoliju govorio je arhimandrit Danilo Pavlović, iguman manastira Žitomislići
Vaskrs je najradosniji hrišćanski praznik, poručuje u intervjuu za Anadoliju arhimandrit Danilo Pavlović, iguman manastira Žitomislići, kod Mostara.
“To je zbog toga što je to temeljni događaj na kome mi baštinimo svoju vjeru. Da je Hristos pobeditelj greha i smrti. Da nas je iskupio svojom krvlju na krstu, da je podnio žrtvu nemajući nikakve krivice, da je podnio sramotu, poniženje i ostavljenost i na kraju je sve to završilo vrhuncem njegovim vaskrsenjem i pobedom. Živimo u teškom vremenu, naročito vremenu kada je nedaleko od nas, u Ukrajini rat. Imali smo i još uvek gledamo stravične posledice zemljotresa u Turskoj i Siriji. I u Bosni i Hercegovini mnoge nedaće su, kao što je siromaštvo, odlazak ljudi, korupcija… Tako da sve to Vaskrsu daje nekako ako ništa smisao. Dakle, svakom stradanju daje smisao. To je poenta Vaskrsa. Kažu da je Hristos pobedio pakao. A, onda kada govorimo o paklu, onda mi obično imamo nekakve predstave da se to radi o nekakvim kazanima, vatri i đavolima koji kuvaju ljude i razne druge bizarne slike o tome. U stvari Hristos je pobedio pakao ljudskih odnosa. On je nemajući nikakve krivice, sin Božiji koji je potpuno nevina žrtva u pravom smislu te reči stao pred svoje mučitelje”, kaže arhimandrit Danilo.
Na krstu Hrist je, kaže arhimandrit Danilo, kada je umirao rekao: “Oprosti im Bože ne znaju šta čine.”
“I nekako rekao i ne samo to, nego i pokazao da je sva nepravda ovoga sveta ima smisao zato što ako njega sledimo, ako smo njegovi učenici onda možemo i u tim najtežim situacijama da kažemo da je Bog uz nas i jer je i on prošao taj put. Prosto nema mesta i to pevamo u ovim pesmama za Vaskrs. Nema mesta u kome Bog nije bio. Ako odemo na nebo, tamo si Bože, kad siđeš na Zemlju postao si čovek i ako siđem u dubinu ada, u dubinu pakla, u najveću dubinu zla i tamo je bila ruka tvoja i tamo si sam bio. Tako da Vaskrs je zaista praznik pobede i to pobede nad zlom. A, ljudsko zlo i ljudski pakao je nešto što je najstravičnije i nešto što je najstrašnije ono što mi jedni drugima možemo da učinimo”, poručio je arhimandrit Danilo.
– Vaskrs daje smisao svemu –
Naglašava da Vaskrs nije samo ofarbano jaje nego mnogo više od toga.
“Apsolutno je to više. Imamo jedan trend da u medijima, mislim to je dobra namera da ljude snimamo, njihove porodice i da govorimo o običajima. Crveno vaskršnje jaje je jedan lepi simbol. Ali, naravno, nije suština praznika. Može se slaviti i bez toga. Kao što ni Božić nije jelka, Badnjak, slama, silni običaji. Istina Vaskrs je manje opterećen folklorom i običajima. Ali, nekako nije lepo da svodimo sve to na samo to, na hranu, bogatu trpezu, na farbano jaje. Vaskrs je svuda. Slaviće ga i oni u rovovima, slaviće ga i oni pod ruševinama, slaviće ga i djeca bez roditelja u domovima i mnogi drugi nevoljnici, ljudi koji neće imati sve to. A, Hristos upravo je postao blizak svima, naročito tim kategorijama ljudi. To zaboravljamo. Vaskrs je praznik nad praznicima i temeljni događaj. Jer, nekako potresa čitavu vaseljenu. Trebalo bi da potresa ljude”, istakao je arhimandrit Danilo.
I praznujući, posteći ovih 40 dana prije Vaskrsa, kaže otac Danilo, vjernici onda ulaze u sedam dana Velike sedmice, pa onda u trodnevnicu kada imamo Veliki četvrtak, Veliki petak i Veliku subotu.
“To je vreme kada se pred nama ponovo kroz crkvena bogosluženja, kroz crkvena čitanja simbola vere, kroz pevanja evociramo sve ono što se dogodilo. Ne samo zato da bi se setili toga. Nego prosto da bi mi učestvovali u tome. I da shvatimo da je on, Hristos zaista radi nas i radi našeg spasenja, kako to čitamo, svaki put pretrpio stradanje, pretrpio krst, pretrpio muku da bi nas iskupio. Podstaknut jedino svojom božanskom ljubavlju koja nema granice, koja je neopisiva. Bog toliko voli čoveka da šalje svoga sina i evo na Božić smo slavili njegovo rođenje, bilo je tako bleštavo, uvek je taj Božić toliko lep. A, on je već tada bio namenjen za ovo što se desilo kroz ova tri dana. Dakle, da bude žrtva dobrovoljna, da bude žrtva iskupiteljska i da bude paradigma, da bude primer. Sve bi bilo besmisleno. Život bi bio besmislen jer je život vrlo često i težak. Mnogim ljudima je težak. Ako ne bi bilo ovoga što mu daje smisao i ako ne bi bilo ovih temeljnih događaja koji ga osmišljavaju”, kaže arhimandrit Danilo.
Dao je i pojašnjenje kako jedna hrišćanska porodica treba da obilježi Vaskrs.
“Za Vaskrs se pripremamo najpre postom. Naravno ko može, kako može. Nikada ne treba tu ni biti rigidan i govoriti mora se. Ništa se ne mora. Nego prosto to treba da bude izbor. Ali, evo crkva je propisala post da bi se kroz to, prvo vreme je proleća, uvek vreme kada se sve menja, kada se menja i naš organizam, pa taj post je nekako psihosomatska stvar. Dakle, i čisti organizam i spremamo se za ljeto. Ali, u duhovnom smislu, u postu mi pokazujemo da smo deca Božija. Da mi možemo damo neku žrtvu, da učinimo napor ne zato što to Bogu treba nego zato što to nama treba. Kako bi mi nekako pobedili svoju volju, da bi kroz svo to vreme se preispitivali sebe. Da se nekako potrudimo da se pokajemo. Pokajanje je jako bitna stvar, ne zato što ćemo se mi unižavati nego da shvatimo da naša dela nisu uvek dobra, da naši izbori nisu dobri, da smo mi skloni grehu zato što smo ljudi. I to ne treba nas da deprimira do te mere da ne znamo šta ćemo. Ali, da negde shvatimo svoju grešnost, svoju nemoć, svoje slabosti, svoje afinitete. Svaki čovek ima talente, a ima ih svako od nas, što nam ih je Bog dao, svako ima i antitalente. Svako ima svoje primarne loše osobine. E, kroz post i pred sami Vaskrs trebamo da se pozabavimo time i da sebi priznamo: loš sam u tome i tome i pokušaću da ispravim”, ističe arhimandrit Danilo.
– Opasan i tužan odlazak ljudi iz BiH –
I uvijek, naglašava, treba da imamo tu humanu dimenziju.
“Ako postimo da pomažemo onima koji nemaju. Da smo se nečega odrekli, da to nešto damo onima koji su u potrebi. A, mnogo je ljudi koji su u potrebi oko nas. I mnogo je bitno da u tom odnosu prema Bogu uvek imamo odnos prema čoveku, prema drugom čoveku, detetu, nevoljniku, starcu, bolesniku. Prepoznat ćemo Boga u čoveku. To u Jevanđelju piše. To je jedna dimenzija za Vaskrs. Druga je da shvatimo šta je suština. Da sada ne uđemo da se bavimo samo hoćemo li imati jagnje, hoćemo li spremati nešto. Trpeza treba da bude bogatija, bolja, drugačija nego u ostale dane. Ali, da to nije primarno. Ako farbamo jaje, da znamo zašto ga farbamo. Farbamo ga zato što je to simbol života. Jaje je simbol života i u ostalim religijama, pa i u hrišćanstvu. Kod Jevreja imamo takođe za Pashu farbanje jaja, dakle nešto što naslešijemo iz te judejske tradicije. Mi se prosto nakaljemljujemo na to, na tu judejsku tradiciju. To vaskršnje, pashalno jaje je nešto što je simbol nečega. I jaje i trpeza i kolač i sve što imamo treba da nam ukazuje na sladost, na lepotu večnoga života. I to je ono što treba, kao i kroz bogosluženje koja nam crkva u te dane organizuje. Mi imamo mogućnost da učestvujemo u njegovoj žrtvi, u njegovom stradanju i da se radujemo u onoj noći vaskršnjoj koja je jedna od najlepših noći. Da se radujemo njegovoj pobedi nad smrću”, kaže arhimandrit Danilo.
Navodi da je činjenica da se u aprilu zajednički obilježava Uskrs, Vaskrs, ramazan i Bajram, kao i Pesah blagodet.
“Jako je lepo. Mislim da je don Tomo Vukšić, nadbiskup vrhbosanski, rekao da je lepo što svi zajedno postimo i da je to milost Božija. Postili smo i katolici i pravoslavni i muslimani u isto vreme. I to bi valjda trebao nekako da bude neki znak svima nama. To je znak da nam je Bog jedan. Da smo mi djeca Avramova, Ibrahimova, Abrahamova, ali da smo od jednoga Boga. I evo ovo vreme konačno je vreme svih ovih ključnih praznika i Vaskrsa i Bajrama i Pashe (Pesaha) tako da je sve blagodat. Čak i mi svoj Vaskrs nazivamo Pashom, novom Pashom. Tako da je sve to pokazatelj kao da nam Bog poručuje da se ujedinimo, da prestanemo da insistiramo na razlikama, da ne nasedamo na provokacije dnevne politike i političara koji žele da nas vrate u retoriku devedesetih. Koji svoje nedostatke vođenja ove države uvek žele da vrate na to i da ne budemo masa koja će biti povodljiva pričama o mržnji. Ovaj narod se ne mrzi. I to je moje duboko iskustvo. Ovaj narod se ne mrzi. Mrze se pojedinci koji su to izabrali. Ali, to nije većina. Ali, ta većina uvek nije dovoljno glasna. Glasniji su ovi koji insistiraju na tome, koji prave nemile događaje, napade na verske objekte, na povratnike starce koje smo imali u Višegradu. To su sve loše stvari”, ističe arhimandrit Danilo.
Ali, to, naglašava, nije slika našega društva i narod naš ima potencijal.
“Tako da evo kroz ovo vreme mislim da nam Bog jasno poručuje da svi treba da se objedinimo u molitvi onako kako je ko naučio, onako kako je ko izabrao, u molitvi koja je upućena uvek istom stvoritelju Bogu u istoj nameri. Da se molimo za mir, da se molimo za blagoslov Božiji, za zdravlje i za međusobnu ljubav. Tako da nam i Pasha i Bajram i Vaskrs to jasno poručuju”, cijeni arhimandrit Danilo.
Naglašava da je odlazak ljudi iz Bosne i Hercegovine nešto što predstavlja strah za budućnost.
“Mnogo je opasno i mnogo je tužno. I kao da niko to ne vidi. Otićete u Njemačku, otićete u Austriju, neku od zemalja Zapadne Evrope i vidjećete da tamo ima više stotina hiljada naših ljudi. Ovdje ostajemo bez mladosti. Ostajemo bez ljudi koji su tek zasnovali porodice. Naša naselja u Žitomisliću su prazna. Do pre desetak godina je ovde vrvelo od omladine, od djece. Naročito leti je to nekako bilo vidljivo. Zatvoreni su kafići. Znači da nema ko u njih da ide. Otiđite u Mostar, i u druge gradove i videćete da u kafićima rade stari ljudi. Nekada je to uvek bio posao za studente, za omladinu. Danas su to stari ljudi. Nađite nekog majstora za napraviti nešto u kući. To je prosto umetnost danas. Ili prosto dočekati majstora. Ne zato što oni to ne žele, nego naprosto zato što ih nema. Nema ljudi. Jako je opasno. Nećemo imati lekara. Atak je na medicinske radnike. To sve odvlači Nemačka i druge zemlje. I nas neće imati ko da leči. To nikoga kao da ne zabrinjava. To je jako strašno. I jako je strašno da niko o tome ne govori. A, govorimo o tome ko je koje nacije, ko je koga napao i ko je kriv za nešto. Naši mediji su i dalje evocirani na ratne događaje, rata koji je bio pre skoro trideset godina već. Ne znači da mi treba da zaboravljamo žrtve, niti jednu. Prema svim tim žrtvama treba da imamo neverovatan pijetet. Ali, se samo evociramo na ratne događaje i niko ne nudi rešenje. I niko se ne bavi mirom. Niko se ne bavi pomirenjem kao jednim procesom. Izgubili smo neverovatno mnogo vremena. Izgubili smo skoro dve decenije i više, a da niko ozbiljno nije doveo do pomirenja ove ljude i ovaj narod koji govori jednim jedinstvenim jezikom, koji živi jedinstvenu kulturu, narodom koji živi jedan kraj drugih koliko god da su nas podelili u različite torove. Ova zemlja prosto to ne može da podnese zato što ona nije tako od Boga koncipirana. I mi vidimo i u arhitekturi i u umetnosti i u svemu da se to sve prožima”, cijeni arhimandrit Danilo.
Ne misli, kaže, da mi trebamo da se odreknemo svojih identiteta.
“Naprotiv, naši verski, nacionalni identiteti su nešto što nam je darom od Boga. Ali, oni ne mogu biti temelj razdora. Mi smo jedan jedinstveni narod koji je specifičan baš zbog toga zato što imamo tri religije, što imamo i ramazan i post i Bajram i Vaskrs, što naša svaka crkva i džamija liče jedna drugu, što mi živimo, nema gotovo u Bosni i Hercegovini ni sela da nemaju dva verska objekta, najmanje, različitih religija, a kamoli gradovi. Ako neko drugačije misli, on lošu stvar radi. Ne znam kako ne shvataju da je to neuspeh”, stava je arhimandrit Danilo.
– Manastir Žitomislići mjesto okupljanja –
Govorio je i o stanju pravoslavnog stanovništva u dolini Neretve.
“Negde 1998. je počeo prvi povratak pravoslavnih na svoja ognjišta. Negdje do 2005/2006. je bio taj val povratka koji pratim zato što živim aktivno tu. Ljudi koji su se vratili su to učinili zato što su imali prvo poverenje u sebe i u Boga zato što to nije bio neki organizovani projekat. Prošli smo svašta. Prošli smo različite faze. I danas je to već više od dvedeset godina. Dakle, neko dijete koje se tada rodilo je već odrasla osoba. Imamo djecu koja su završila fakultete ovdje, škole, žene se i udaju međusobno. Nikada ne bi rekao da ovdje postoji problem u tome zato što je neko druge vere. Možda postoje sporadični slučajevi i zbog toga mi je jako žao. Ali, opet to nije trend. Zato što i naši ljudi koji su se vratili, svesno su se vratili da žive sa druga dva naroda. A, ljudi druga dva naroda su prihvatili naš narod. Tako da ne bih rekao da je problem nekako u tome zato što su oni manjinski, zato što su pravoslavni, Srbi. Problem je globalan. Nema zaposlenja, nema sigurnosti. Razlog ljudi koji su otišli, videćete da oni nisu siromašni, nisu ljudi koji nisu imali posla ovde. Nego jednostavno ne mogu više”, ističe arhimandrit Danilo.
Ne mogu, kaže, da podnesu više tu nesigurnost zemlje koja ništa ne nudi.
“Tako da ako govorimo iz perspektive pravoslavnih Srba u dolini Neretve možemo govoriti samo o tome da ne znamo šta će biti dalje. Ne znamo šta ste, gospodo političari, planirali sa ovom zemljom. Mi izlazimo na izbore, glasamo za vas, mi se trudimo da budemo građani koji će biti odgovorni. A, šta nam dajete zauzvrat? Šta nam obećavate? Tako da je to na nekom globalnom planu jako vidljivo prema zajednicama ili da unutrašnje nesuglasice su uvek, kao da ste napravili uzorak jedne velike zajednice. Sve ono što preživljava srpska zajednica u globalu, to je vidljivo itekako u Mostaru. Nesuglasice, nepoverenje. Živimo u zemlji u kojoj ja mislim da je najveće iskušenje to nemanje mira i poverenja jednih u druge. A, ne možemo da imamo poverenja zato što su toliko puta izlagani i prevareni”, poručuje arhimandrit Danilo.
Govorio je i o projektima manastira Žitomislići, objekta koji se nalazi na listi zaštićenih spomenika Bosne i Hercegovine.
“Manastir Žitomislići je prvenstveno mesto okupljanja. Tako bi ga negde definisao. I ono na što sam jako ponosan jeste da ljudi se ovde lepo osećaju, i to bez obzira zaista koje su veroispovesti i da li su uopšte vernici. Zato što smo se trudili nekako kroz ovo vreme da budemo otvoreni za sve. I to se vidi. Na našim svim svečanostima kao i u obične dane da ljudi ovdje dolaze s radošću i u posete. Da li su muslimani, katolici ili pravoslavni ili da li su stranci. Nedavno mi je jedna strankinja rekla da je bila u Muzeju i da je taj muzej kao onaj u Luvru. To mi je bilo drago. Ali, ono što je jako jako bitno, mi smo došli na porušen manastir. Sve ovo što se vidi bile su gomile kamenja. Sa puno entuzijazma, sa puno vere sa puno nade, ne znajući u šta će sve to izrasti, jer prosto nismo mogli da pretpostavimo do koje će mere to ići, ali smo nekako verovali da ovo možemo da obnovimo sa ljudima, stručnjacima zavoda iz oblasti kulture da manastir izgleda kako izgleda. Da bude obnovljen potpuno onako kako je bio i ranije i još lepši. S druge strane, ovaj manastir je mesto hodočašća pravoslavnih vernika koji idu u manastir Ostrog i uglavnom ovde svraćaju. Blizina je Međugorja i blizina je Mostara koji su velike turističke destinacije i mi imamo mnogo stranaca koji dolaze i trudimo se da im prezentujemo sve što imamo”, rekao je arhimandrit Danilo.
U tom smislu su i s tim ciljem su napravili i Muzej manastira Žitomislići.
“Zato što velika riznica koja je sačuvana, a tu je najstarija rukopisna knjiga iz 14 veka, najstarija slikana ikona iz 16 veka, su predmeti, nešto što čini jako bogatu postavku muzejsku. Napravili smo upravo muzej da bi ti naši turisti i hodočasnici, da bi stranci to mogli da vide, kakva smo mi zemlja i kakav smo mi narod i šta mi to sve možemo da pružimo. Sledeća je faza da radimo biblioteku jer imamo knjiga i mnogo knjiga nam ljudi poklanjaju. Skoro smo od jednog priložnika dobili 1.200 knjiga, čitavu jednu svoju biblioteku nam je jedan gospodin poklonio. Tako da je to druga faza koju želimo da napravimo, tu biblioteku i da napravimo gostoprimnicu – restoran. Projekat izrade restorana je u toku i to će biti na ulazu u manastir. Svaki dan imamo neki novi plan i idemo prema tome. Ali, ono što je jako bitno jeste da mi to radimo skupa sa ljudima i sa narodom. Nema smisla napraviti ni manastir ni bogomolju, nema smisla ni sam se moliti Bogu ako to nije u zajednici sa ljudima i ako to nema neki širi i opšti kontekst”, poručio je arhimandrit Danilo.