Mnogo je povoda za intervju sa Jovanom Gligorijević, pomoćnicom glavnog urednika magazina „Vreme”. Kao onaj najaktuelniji izabrali smo ministra odbrane Srbije Bratislava Gašića i način na koji se obratio novinarki B92 Zlatiji Labović. Rekao joj je kako voli kad „novinarke lako kleknu”. Izjava je šokirala mnoge ali i izazvala premijera Srbije Aleksandra Vučića da odmah najavi Gašićevu smjenu. Mnogi ni dan-danas ne znaju je li ministar odbrane Srbije smijenjen ili nije.
Sa Jovanom smo razgovarali o klečanju novinara, o tome gdje je novinarstvo kao profesija danas, i kako se doživljavaju novinari i pojedinci koji kritikuju vlast u Srbiji.
Jovana, popriličnu buru u javnosti izazvala je rečenica ministra odbrane Srbije Gašića kako voli novinarke koje lako kleknu. Kako si ti doživjela ovu izjavu, prvo kao novinar a zatim i kao žena?
Ni dan-danas ne znam da li sam je gore doživela kao žena ili kao novinarka. U svakom slučaju, to je jedna jezivo ponižavajuća izjava. Ako pogledaš taj snimak, šta vidiš: jednog ministra, sredovečnog muškarca na poziciji moći kako stoji i gleda sve ostale sa visine, a tu je i jedna mlada žena, dopisnica iz unutrašnjosti koja radi za veliku medijsku kuću. I šta se desi? Ona klekne, jer je to najnormalnija stvar za TV novinare na terenu, a ovaj sredovečni moćni muškarac kaže sebi u bradu to što je rekao. E sad, šta je meni tu najstrašnije – taj dehumanizujući momenat, gde on stoji pola metra od nje i priča o njoj kao da nije prisutna, kao da je predmet, a ne ljudsko biće. Zaista mi je to najjezivije i zaista najdublje verujem da u korenu svake diskriminacije, mržnje, netrpeljivosti leži odsustvo svesti da je onaj preko puta tebe – ljudsko biće.
Ali to se ne reflektuje samo na ovu situaciju, priča ide mnogo šire…
U stvari, to je najveći problem u današnjoj Srbiji, stvar koju je najteže objasniti vladajućim elitama: iza njihovih ekonomskih mera, smanjenja plata, penzija, otpuštanja u javnom sektoru, ukidanja naknada za trudnice, ignorisanja žrtava ratnih zločina stoje živi ljudi koji te njihove mere doživljavaju i jedva preživljavaju. Iza kritike vlasti isto stoje ljudska bića, koja vide da nešto ne valja i o tome govore da bi se to što ne valja popravilo. Ali, ne, I ti kritičari vlasti bivaju ekspresno dehumanizovani, svedeni na pitanje “ko te plaća”, na lica sa naslovnih strana tabloida, na mug shotove… Na bilo šta samo ne na ljude.
Kako to objašnjavaš?
U današnjoj Srbiji samo jedan čovek ima pravo na status ljudskog bića i ime mu je Aleksandar Vučić. Svi ostali su njegovi “prijatelji”, “saradnici”, “pristalice” ili “neprijatelji Srbije”, “kočničari reformi”, itd. Pa on se “ispalio” čak i u slučaju Bratislava Gašića, kad je rekao: “Da je ovo neko rekao mojoj ćerki, ja ne bih preživeo.” Čekaj malo, ta žena je osoba, ljudsko biće, a to da li je nečija ćerka, žena ili sestra je apsolutno nebitno. Time je pokazao prvo, da ne razume ništa o mizoginiji, I drugo, što smo već znali, da je bitan samo on, njegovo… Znaš, to “moja ćerka” mnogo govori o čoveku. Koga briga šta bi sa njim bilo u toj situaciji, bitan je princip koji treba da važi za sve. A Vučić je majstor da svaku priču pretvori u priču o sebi.
Zanima me i sama situacija koja se dogodila u vezi sa ministrom Gašićem, da li je iko tog momenta od novinara uložio neki protest, bilo šta?
Ne, u momentu kad je Gašić to izgovorio, nije reagovao niko. E sad, on je to zaista promrmljao, tako da ostavljam mogućnost da niko nije ni čuo dok materijal nije stigao u redakciju i dok neko nije primetio šta je mikrofon uhvatio. Ipak, par stvari je indikativno. Snimak incidenta je na Youtube okačio neki anoninmni korisnik, a ne medijska kuća B92 čija je dopisnica bila meta. Novinarka se nije obratila redakciji za podršku, niti je redakcija reagovala dok se nije podigla frka na društvenim mrežama.
Da li su novinari onda samo došli da “odrade” izjavu?
Pazi, bila je nedelja popodne, ministar odbrane ide da mlati nešto po Trsteniku. Trstenik je mali grad, teško da velike televizije imaju tamo dopisnike. Dakle, šalju ljude ili iz Beograda ili iz Kragujevca, što je slučaj sa Zlatijom Labović koju je Gašić uvredio. I sad tebe neko u nedelju popodne, po nekom slinavom I blatnjavom vremenu, cima da ideš u Trstenik da snimiš tog ministra za kog znaš da je, ajde da pazim na rečnik: nekompetentan i priprost, čučiš tamo na hladnoći u nekom fabričkom krugu i čekaš da se on ukase, mrzi te da živiš, a znaš da nećeš imati od čega da živiš ako ne uzmeš tu izjavu po koju te je neki urednik poslao… Jer ta vest, to da je on tamo dogovorio neku pitaj boga kakvu proizvodnju u Trsteniku, to ti je vest o napretku naše privrede, o tome kako je ovde u Srbiji super i mnogo nam dobro ide. A u većini medija samo su takve vesti “bogougodne”. Pa naravno da su novinari samo došli to da odrade.
24 minute sa Zoranom Kesićem – foto Miroslav Vujović
Mi razgovaramo nekoliko sedmica nakon ovog, nazovimo ga incidenta, sa ministrom ali i otkad je premijer Aleksandar Vučić rekao da će on biti smijenjen. Je li Gašić dobio šut kartu i zašto nije?
Koliko znam, krajem decembra je organizovao svečani prijem povodom Nove godine, ali se na njemu nije pojavio jer mu je neko umro. Onda je bilo to poslednje skupštinsko zasedanje na kom on nije razrešen, što znači da sad treba čekati do marta kad se parlament ponovo sastaje. U međuvremenu je Vučić, a ko drugi, izjavio da Gašić jeste smenjen. Sad mi ne znamo, ako jeste, kako jeste kad ga parlament nije razrešio, a ako nije, kako nije kad Vučić kaže da jeste. Na kraju, to se svodi na pitanje da li više verujemo Vučiću ili svojim očima.
Obećanje premijera evidentno nije ispunjeno do kraja, novinari su u Beogradu održali protest a najavljeno je veliko okupljanje pod nazivom “Novinari ne kleče”? Je li ovo masovna podrška kolegama ili većina ipak ćuti?
Većina ćuti. Meni govore da sam naivna jer odbijam da osuđujem tu većinu koja ćuti, ali ja stvarno odbijam da verujem da u bilo kojoj profesiji, a pogotovo u mojoj, većinu čine nekakve hulje. To su samo ljudi kojima je prisilno savijena kičma u ovoj dikensovskoj verziji kapitalizma koju živimo. Mislim da im je potrebno samo malo podstreka i ohrabrenja, pa da tu savijenu kičmu počnu polako da ispravljaju. Tako gledam i na proteste “Novinari ne kleče”, kao na jednu grudvicu snega koja će da se kotrlja dok od nje ne nastane lavina. Pod “lavinom” ne mislim ni na kakvo nasilje, nego na jednu odlučnu i beskompromisnu čvrstinu u borbi za slobodno novinarstvo. Na prošlom protestu sam rekla, ali imali smo očajno ozvučenje, pa ću da ponovim: vlasnici medija su prvi na spisku onih kojima novinari moraju da se suprotstave. Oni koriste novinare kao propagandni materijal u borbi za svoje poslovne interese. Kad se oni dovedu u red, upristoje i prestanu da šuruju sa političkim elitama, imaćemo pravo novinarstvo, ono koje služi javnom, a ne ličnom interesu.
U ponedeljak će biti održan treći protest “Novinari ne kleče”. Sve je veći broj gradova koji organizuju ove proteste, i to je, eto, super stvar. Loše je što jako malo ljudi dolazi, a posle čuješ od kolega da nisu smeli da dođu, u strahu da će da ih snime kamere, pa će dobiti otkaz.
U kakvom je stanju novinarstvo i novinari u Srbiji danas?
Ali kad sumiraš sve, novinarstvo u Srbiji je jadno, jedva živo, kastrirano, bori se za prava jačeg umesto za slabijeg. Novinari su umorni, siromašni, preplašeni, uz retke izuzetke kad je ovo poslednje u pitanju. Nekad se za beogradske novinare vezivao onaj, meni beskonačno glup, ali donekle tačan “boemski” stereotip, znaš ono – novinari sede po kafanama, piju, i tako dalje… Ova moja generacija novinara, a to su ljudi od 30 do 35, pre može da se veže za “anksiozni stereotip”. Dakle, kad-tad, svako od nas dobije recept za lekove za smirenje ili antidepresive, i generalno smo sjebani. OK, može svako da se zapita po čemu se razlikujemo od ljudi iz drugih branši svojih godina. Pa, po tome što se potpisujemo ispod svega što radimo i svaka budala može da sazna gde radiš, gde živiš, da te smara na društvenim mrežama, preti ti batinama ili silovanjem… Ali, mnogo veća razlika je što zaista niko od nas ne zna da li će, kad završi smenu i krene kući, sutra imati gde da dođe na posao. Ne mislim na otpuštanje, mi doslovno ne znamo da li će nam redakcije sutra postojati. Uvek može neko, to jest “neko”, da zapreti velikim oglašivačima koji će da se povuku iz tvog medija. To ne znači samo da ti nećeš dobiti platu, nego da neće biti para za štampu, za opremu, za zakup frekvencije, prostora… Ti ovde imaš redakcije kojima su mesecima isključeni telefoni zbog neplaćenih računa. Kako da radiš ovaj posao bez telefona?
Da li ti se čini da novinare većina doživljava kao one “koji kleče”, kao nosače mikrofona i diktafona?
Pre neki dan je jedan od najčitanijih dnevnih listova, “Blic”, imao tekst o tome da li srpski političari znaju “Oče naš”. Neki novinar je dobio zadatak da zove političare i propituje ih “Oče naš”. Ovi su tamo nešto mucali, lupali, brljavili. Ali ja ne mogu da prestanem da razmišljam o tom novinaru koji je morao da realizuje tu “genijalnu” uredničku ideju, ili još gore – morao sam da predloži tako nešto, jer to je korporacija, i ako se ne ističeš, ako tvoj tekst nema mnogo klikova na sajtu – letiš. Moja redakcija je specifična, predlažemo svakakve gluposti jedni drugima, ali imaš slobodu da, kad ti se predlog učini glupim, predlagača oteraš u tri lepe i da ne snosiš nikakve posledice. Naprotiv, bićeš više cenjen. Ali, nas mlade kolege gledaju kao da smo pali s Marsa kad kažemo da je tako, a ovi stariji se sećaju da su nekad i oni mogli tako. Danas možeš da budeš ne znam koliko nagrađivan i cenjen, ako se usprotiviš uredniku, ode 30 odsto od plate. Da se vratim na tog mučenika što je propitivao političare “Oče naš” – pa svako pametan ko pročita taj tekst, reći će da taj novinar kleči. Samo, ja ne mislim da svojevoljno kleči, mislim da mu je prislonjena cev na čelo. Ne prava, naravno, i ne cev koja ubija odmah. U Srbiji više ne ubijaju novinare iz metka i nabrzaka, mrcvare ih lagano dok sami ne umru od gladi ili srčanog udara izazvanog stresom.
Razgovarao Elvir Padalović