Demofest,
jedan od najprepoznatljivijih brendova grada na Vrbasu, ove godine puni svoj
deseti rođendan i po riječima najzaslužnije osobe zbog koje ova manifestacija i
postoji, direktorice festivala Brankice Janković, on će ovaj put zvučati i izgledati
moćnije i jače nego ikada. Demofest je postao jedan od najuspješnijih festivala u ovom dijelu
Evrope i uvršten je na UNESCO listu projekata od posebnog značaja za
povezivanje i razvoj kultura u zemljama Evrope. Takođe, Demofest je 2016.
godine nominovan za prestižnu nagradu UK Festival Awards, i to u kategoriji
“Best Overseas Festival”, odnosno najbolji festival van Velike
Britanije, a ove godine je od strane Flight Networka, najveće turističke
agencije iz Kanade, proglašen za jedan od evropskih festivala koji ima
naprisniji odnos sa publikom.
Međutim, iako se radi o jako uspješnoj
manifestaciji za kvalitetu i pozitivne stvari koje dolaze od strane Demofesta
država baš i nema mnogo sluha i kada bi od čelnika bitnih državnih institucija
zavisio, ovaj festival zasigurno ne bi dugo potrajao.
O počecima i nesebičnoj borbi za opstanak
Demofesta razgovarali smo sa direktoricom festivala Brankicom Janković koja je
ekskluzivno za BUKA magazin otkrila i neke pojedinosti o festivalu koje su mnogima
do sada bile nepoznanica.
Kada
ste počinjali da li ste vjerovali da će DF da preraste u ovako ozbiljan festival
i brend, koji je Banjaluci dao jednu dimenziju više?
Kad smo počinjali vjerovali smo, ali poslije dvije
godine, kada smo se susreli sa problemima oko finansiranja postajalo je rizično
da li ćemo izdržati. Bilo je momenata kada su se postavljala pitanja da li
možemo nastaviti dalje. Ali evo u posljenje tri godine nismo imali nikakvu
dilemu da li će Demofesta biti, jer preživjeli smo najteže trenutke.
Koji su na početku bili najveći
problemi?
Prvo, mi smo tada bili poprilično neiskusni. Nismo znali kako funkcionišu
resori ministarstva i sve te institucije nadležne za kulturu i mislili smo da
je dovoljno kada ispunjavate uslove da se kod njih samo aplicira zahtjev. U
usmenim razgovorima smo uvijek dobijali podršku za projekat, ali kada je
praktično trebalo da dobijemo podršku nas nikada nije bilo na listama projekata
koji su prošli. Meni je neshvatljivo da su nas kao bitan projekat prepoznale
razne svjetske organizacije, poput UNESCO-a, i uvrstile nas u bitne
manifestacije koje doprinose razvijanju kulture, a da u nadležnom resornom
ministarstvu ne dobijemo priliku ni da kažu da smo zaslužili i neki najmanji
simboličan iznos kao podršku za rad. Mi apsolutno razumijemo kakva je situacija
i da novca nema, ali to je više stvar nekog poštovanja.
Ako ne mogu izdvojiti novac da li ste, od
nekih državnih institucija, dobili barem zahvalnicu?
Od onih na nivou države nismo. Jedino možemo izdvojiti grad Banja Luku. U toku
trajanja Demofesta mi smo promijenili tri gradonačelnika i grad je uvijek imao pozitivnu
reakciju. Mi smo tu tretirani kao događaj od značaja i dobijali smo i novčane
podrške, prošle godine 5.000 KM, a ove 11.000 KM. To je u okviru donacije
onolike koliko je grad u mogućnosti da izdvoji. Naravno da se možemo zapitati
zašto se toliko malo izdvaja za kulturu i da li nam je kultura uopšte i
potrebna? Ako je to važno drugim
narodima svijeta i ako je kultura put u nešto prosperitetnije, kako to da mi
nemamo ideju o tome? Ipak, uvaženi smo od grada u nekoj srazmjeri projekata
koje on podržava. Prošle godine smo imali problema i oko dozvole korištenja
prostora tvrđave Kastel. Iako smo aplicirali zahtjev godinu dana ranije, jer
uvijek znamo kada će nam biti sljedeći festival koji je tempiran na zadnju
sedmicu jula, mi smo prošle godine dozvolu dobili tek pred sam početak. Za nas
je to bilo veoma stresno, a čak smo se zapitali i da li ćemo uopšte i dobiti
dozvolu. Situacija je bila jako čudna jer zaista razne manifestacije dobijaju
prostor Kastela na korištenje bez ikakve komplikovane procedure. Nije mi jasno
zbog čega su nama to tada iskomplikovali, jer ipak je Demofest za grad jedan od
bitnijih događaja.
Šta bi se desilo da niste dobili dozvolu
za korištenje Kastela?
Pa ništa, digli bi revoluciju (smijeh). Više nikada i ne bismo dozvolili da se
to dovodi u pitanje, jer DF sada ima već ogroman broj pristalica i ne bismo
dozvolili da se neko sa nama na takav način šali. Ove godine je bolje i stvarno
bih pohvalila gradonačelnika koji je pokazao dobru volju i želju da da
doprinos. Sada nas po prvi put neka gradska služba zove i pita da li nam može
pomoći. Dozvoljeno nam je i da uđemo par dana ranije na Kastel, a to nam se
nikad ranije nije desilo. Ove godine smo već od 12. jula imali na raspolaganju
prostor tako da imamo priliku za mnogo kvalitetniju pripremu. Na taj način su
nam olakšali rad i beskrajno smo im zahvalni na tome.
Za vrijeme DF mnogo ljudi dolazi u
Banjaluku.
Veliki je problem je što Banjaluka nema smještajnog kapaciteta, premalo je
hotela i hostela i na tome bi se trebalo poraditi jer praktično ljudi i koji bi
došli na neki veći događaj nemaju gdje da prespavaju. To je generalni poblem
kada organizujete neku veću i ozbiljniju manifestaciju gdje treba da dođu
hiljade posjetilaca.
Da li je grad u mogućnosti da obezbijedi
prostor za organizovanje kampa?
Ove godine će “Fresh wave fest” napraviti nekakav kamp pa ćemo
vidjeti kako će to proći. Kamp prostor će biti kod Zelenog mosta i ja bih
voljela vidjeti kako će to izgledati, pa ćemo razmijeniti iskustva sa njima.
Ako prođe dobro napravićemo zajedničku investiciju, a grad zapravo nema ništa
protiv toga i stoji na raspolaganju da organizujemo i jedan takav projekat
vezan za kamp.
Kako ste došli na ideju da organizujete
festival koji se bavi demo bendovima i afirmacijom mladih muzičara?
Nismo mi odmah imali ideju da organizujemo takav festival. Mi smo
marketinška agencija i nama je bila ideja kako da napravimo projekat čija je
tema kultura, s ciljem da u region pošaljemo jednu lijepu sliku Banjaluke. Onda
smo istraživali šta to u čemu region oskudjeva. Film smo odmah isključili jer
je već postojao Sarajevo film festival. Razmišljajući šta bi bilo najefikasnije
zadržali smo se na muzici i zaključili da u kategoriji demo bendova apsolutno
niko nije ništa kvalitetno radio. Tako da smo mi odlučili da pristupimo
profesionalno tom poslu i da od jednog takvog projekta stvorimo brend vrijedan
respekta. Srž je, naravno, bio na demo bendovima ali se kasnije projekat razvio
i na taj revijalni dio programa koji itekako privlači pažnju publike.
Kako riješiti problem što Banjaluka nema
značajnu izdavačku kuću?
Mi se trudimo da pobjednike Demofesta povežemo sa izdavačkim kućama iz država
odakle dolazi i bend. Tako da nam i ove godine dolaze i PGP i Croatia records i
razne druge kuće, i mi pokušavamo sa njima da imamo dobru saradnju. Mi nismo
htjeli da ulazimo u zonu izdavaštva jer poslovanje izdavačkih kuća je specfična
i ono što koristi izdavaču ne mora da znači da koristi i bendu koji sa njima potpiše
ugovor. Mi imamo poprilično emotivnu vezu sa našim takmičarskim bendovima i ne
želimo da ih uskraćujemo ni za šta pa ni za autorska prava. Mi za sada nismo
dovoljno sazreli za taj posao, mada ne znači da se u budućnosti nećemo baviti i
izdavaštvom.
Ima i onih koji tvrde da je banjalučka
publika razmažena i da nije primjereno da ulaznica DF-a bude besplatna?
Karta je besplatna do 21 čas, a onda se plaća osam maraka. Mi previše volimo
svoju publiku i uvijek ćemo im pružiti priliku da besplatno uđu na festival. Imamo
grupu ljudi sa kojom smo stalno u komunikaciji i među njima ima klinaca koji
nemaju para čak ni da odu na more. Oni s nestrpljenjem svake godine čekaju
Demofest i on im znači puno. Zbog podrške koju nam pružaju mi smo dužni da im
damo adekvatan odgovor, a on glasi: “Dođite do 21 časa, uđite – karta je
za vas besplatna”. Uostalom, mi živimo u jako siromašnom društvu i tu se
više radi o našem respektu prema publici koja sebe nije štedila kada se borila
da nam da podršku u najtežim trenucima i da se zajedno sa nama izbori za
opstanak ovog festivala.
Koliko se, uopšte, isplati organizovati
manifestaciju poput DF-a?
Mi ovom projektu nismo pristupili komercijalno i koliko god dobili novaca od
sponzora mi ćemo ga uložiti u poboljšavanje i kvalitet festivala. Ja sam čak
mišljenja da su razmaženi organizatori koji žele sa minimalno ulaganja da izvuku
što veću publiku, uz sve to i sa visokom cijenom karata. Ne može cijena karte
biti ista u Banjaluci i Beogradu. Tu smo lekciju naučili kad smo otvorili DFK
misleći da Banjaluka ima publiku za jedan takav klub. Mi smo u jednom trenutku
sve živo doveli u taj klub ali zbog manjka publike bili smo osuđeni da projekat
ne uspije. Banjaluka po broju stanovnika nije mogla da odgovori na taj
projekat, jer broj konzumenata je premali a ulaganja su ogromna.
Da li mislite da ste uspjeli da
afirmišete dovljno bendova za ovih deset godina postojanja?
To je konstantna borba. Zbog bendova smo povećali i broj bendova koji nastupaju
i sada postoje dvije bine na kojima nastupaju. Sada je aktuelna ta saradnja sa
grupama M.O.R.T. i ZAA i sa njima je zadovoljstvo raditi. Ova dva benda
umrežavamo i pokušavamo da ih pretstavimo na najbolji način. Od njih imamo i
povratni odgovor, otvoreni su i spremni na saradnju. Postoje i bendovi koji
nisu spremni da sarađuju i čija se komunikacija sa nama završava odmah nakon
što preuzmu nagradu, tako da sa nekim manje rangiranim bendovima nekada imamo
bolju saradnju. Mnogo je važan i taj ljudski faktor. Mi se ne štedimo i stalo
nam je da pomognemo bendovima, ali opet ne možemo da damo doprinos ako bendovi
nisu spremni da odgovore.
Koliko je DF pomogao banjalučkoj
muzičkoj sceni?
Treba biti pravedan i objektivan i priznati mnogo stvari koje je DF
pokrenuo, a mi scenu pomožemo i unapređujemo na mnogo načina. I ne samo
muzičare i bendove nego i ljude koji se bave binskom opremom, zvukom i
rasvjetom kao što je firma AP sa kojom imamo odličnu saradnju i koja uz pomoć
našeg festivala unapređuje svoju tehniku. Isto tako tu su i producenti poput
Tikija koji je kroz saradnju sa nama uspio da dođe do kontakata i da razvije
svoj posao i talenat. Mnogo je više bendova i u gradu Banja Luci nego što ih je
bilo prije deset godina tako da smo i po tom pitanju učinili, ako ništa, da
barem budemo bogatiji muzičkim grupama.
Razgovarao Ernest Bučinski