Konkurs „Aleko“ u gradu Svišovu u Bugarskoj najstariji je međunarodni konkurs za humorističku priču, organizuje se od 1966. godine, a za sve ove godine bilo je dosta poznatih pisaca koji su postali dobitnici međunarodne nagrade za satirično stvaralaštvo „Aleko“, nazvane po bugarskom književniku Aleku Kostadinovu. Među najpoznatijim dobitnicima su, recimo, Hajnrih Bel, Efraim Kišon, Kurt Vonegat, Vilijam Sarojan……Među njima je i nekoliko srpskih humorista i satiričara, od najvećeg Vladimira Bulatovića-Viba, do naših savremenika Dragutina Minića-Karla, Aleksandra Čotrića, Veselina Miličevića. Poslednji dobitnik među njima je Bojan Ljubenović iz Beograda, kome je nagrada uručena prošle sedmice u Bugarskoj. To je bio samo povod za razgovor sa Ljubenovićem za Buka magazin.
Junak tvoje nagrađene satirične priče „Poreklo“ traži na šalteru da promeni ime i prezime svog pradede, ali na kraju uspeva samo da promeni svoje ime i prezime Blagoje Petrović u bugarsko ime i prezime Blagi Petrov, iako mu to neće pomoći da dobije bugarski pasoš, a potom i radnu dozvolu u EU. „Znam, ali će pomoći mojim praunucima. Neću da me kunu zbog pogrešnog porekla kao ja svog pradedu”, kaže junak na kraju priče…..Dakle, još će mnoge generacije mladih ljudi u Srbiji uživati privilegije junaka tvoje priče da u rodnoj zemlji ne mogu da žive od plate, a u EU teško stižu do radne dozvole?
Pre nekoliko dana sam došao iz Bugarske gde mi je na veoma lepoj svečanosti uručena ova značajna nagrada. To je bio moj prvi boravak u toj zemlji i bio sam radoznao da vidim šta se sa njom desilo posle uklanjanja gvozdene zavese i ulaska u Evropsku uniju. Moj najjači utisak je da se Bugarska čvrsto opredelila za evropski put, članstvo u EU i NATO i da se to više ne dovodi u pitanje. Na svakom koraku su zastave Evropske unije i nigde nisam video ni trunke žalosti za ruskim uticajem i patronatom sa Istoka. Očekivao sam, doduše, da je ova zemlja infrastrukturno više napredovala, ali su mi domaćini rekli da je kod njih korupcija ogromna i da novac iz evropskih donacija vrlo često preko noći “pojedu miševi”. Kao i čitav Balkan i oni imaju problem sa odlaskom mladih u Nemačku i zapadnoevropske zemlje, ali provejava nada da zemlju čekaju bolja vremena i da mladi imaju perspektivu. To je ono što nama nedostaje, čvrsto opredeljenje za evropski put, a ne da se stalno kolebamo hoćemo li u Brisel ili Moskvu. Politika Buridanovog magarca vodi nas u propast.
Kakve su šanse da studenti svojim protestima doprinesu promeni sistema u Srbiji, kako bi mogli ostati da žive od svog rada u svojoj zemlji?
Ne znam koji su krajnji dometi ovih protesta, niti hoće li oni na kraju dovesti do te famozne prelazne vlade i obezbeđenja fer i poštenih izbora posle kojih bi Srbija trebalo da izgleda drugačije. To je za sada krajnje neizvesno. Ali su studenti već sada svojom upornošću i hrabrošću mnoge ljude oslobodili straha i posle više od jedne decenije veliki broj građana je spreman da iskaže svoje nezadovoljstvo i želju za boljim i uređenijim društvom. Podršku studentima dali su čak i oni od kojih se to niko nije nadao, koji su glasno ćutali svih ovih godina. Sa svojih radnih mesta ili prozora studentske kolone danas pozdravljaju mnogi koje smo do juče smatrali običnim poltronima i kancelarijskim pacovima. To nije mala stvar, studenti su mnogima već omogućili da povrate svoje dostojanstvo. Ono što sigurno znam jeste da ako sve ovo propadne i ako mladi ljudi izgube veru da je bolja Srbija moguća, onda ćemo izgubiti čitavu jednu generaciju koja će odavde otići da se nikad ne vrati.
Studentski protesti obiluju i snažnim i duhovitim porukama, jel’ ima neka da ti je posebno zapala za oko?
Po duhu i duhovitosti ove demonstracije me mnogo podsećaju na građanske i studentske proteste iz 1996/97. godine. I ova generacija je dokaz da nismo izgubili na vedrini, inventivnosti i zdravom humoru uprkos svemu kroz šta prolazimo. Mnoge parole su me nasmejale, a posebno bih izdvojio ogromni sendvič kao rođendansku čestitiku direktoru RTS-a, parodiju na kviz „Slagalica“ – „Četiri promašena, nijedan na svom mestu“, transperent „Ako vam smetaju blokade idite metroom“, a posebno me je dirnula žena u invalidskim kolicima na kojima je pisalo „I ja sam ustala, šta vi čekate?“. U koloni sam video i jedan svoj aforizam „U slučaju opasnosti razbiti strah“, na šta sam veoma ponosan.
Da li strahuješ da bi predstavnici i simpatizeri vlasti mogli da koriste nasilnička sredstva i poruke prema studentima u još većem obimu od onog koji je do sada viđen?
Da, to je moj najveći strah, koji baš ne uspevam da razbijem. One koje nasrću na demonstrante možemo podeliti na dve grupe, obične ljude koji su zavedeni propagadnom da su studenti strani plaćenici, ustaše i Kurtijevi saradnici pa ih zbog toga ne vole i spremni su da ih vređaju, pljuju, na njih vade nekakve bodeže ili čak svojim kolima probaju da se zaleću na kolonu. Drugu grupu čine stranački vojnici, profesionalni batinaši, MMA borci, kikbokseri i ostali kriminalci za koje postoji uverenje javnosti da su uposlenici tajne policije, odnosno prikrivenih centara moći. Oni su mnogo opasniji i beskrupulozniji jer veruju da iza njih stoji država i da su nedodirljivi. Problem je u tome što nasilje uvek izaziva sličnu reakciju, pa je moguće i da padne krv, a to je put sa koga nema povratka. Ako neki narod ima odvratno iskustvo sa bratoubilačkim sukobima to je srpski, samo u prošlom veku smo jedni drugima naneli ogromne nesreće, građanski sukobi gotovo da su odneli više žrtava nego rat sa okupatorom. Nadam se da će ovoga puta biti dovoljno razuma i pameti da nam se to ne ponovi.
(Sa Bojanom Ljubenovićem razgovarao Slobodan Durmanović)