<img height="1" width="1" style="display:none" src="https://www.facebook.com/tr?id=198245769678955&ev=PageView&noscript=1"/>

Bojan Ljubenović za BUKU: Imali smo nekoliko očeva nacije. I svi su nam je..li majku!

Nije lepo citirati sebe, ali jednom sam napisao aforizam: “Mi smo slobodarski narod, podaničkog mentaliteta”. I zaista je tako.

14. maj 2024, 2:21

Bojan Ljubenović (52) iz Beograda jedan je od najboljih savremenih srpskih satiričara. Aforizme počinje da objavljuje u „Beogradskim novinama“, a potom i u časopisima „Ošišani jež“, „Danga“, „Etna“. Od 2010. godine radi u „Večernjim novostima“ na mestu urednika rubrike „Tako Reći Nezvanično – TRN“, redovni je saradnik satiričnog portala Njuz.net i elektronskog časopisa Etna, a od početka ove godine piše satiričnu kolumnu "Kaldrma" za nedeljnik NIN. Član je Udruženja književnika Srbije i Beogradskog aforističarskog kruga i dobitnik najznačajnijih nagrada za satiru: „Vladimir Bulatović VIB” 2007. godine, „Jovan Hadži Kostić” 2009.godine, „Radoje Domanović” 2010. godine za knjigu „Triput sečem i opet kratko“, a 2015. godine za knjigu “Pisma iz Srbije”. Za istu knjigu dobio je i „Tipar 2015. godine(nagrada za najbolju satiričnu knjigu na prostoru bivše Jugoslavije, na Jugoslovenskim danima humora i satire u Pljevljima, Crna Gora), a 2018. godine dobio je i nagradu “Laza Kostić”. I na to treba dodati još niz nagrada za aforizme i satirične priče na festivalima satire u regionu. Pored pomenutih nagrađenih dela, povećeg broja knjiga aforizama i knjiga za decu, Ljubenovićeve najpoznatije knjige satire izdala je “Laguna”: „Srbijo, Bog ti pomogo“(2018), „Da je bolje ne bi valjalo”(2021), "Ništa nije smešno"(2022) i "Srbin kojekude”(2023). Ove poslednje tri “Laguna” je svrstala u svoje bestselere. Satira koju Ljubenović ispisuje u svojim knjigama i mnogobrojnim aforizmima razobličuje sveprisutnu laž u politici i društvu, u kome je “laž zamenila istinu, jer su je tako i predstavili bleferi društvenog i političkog života”, kako je istakao je prof. dr Ratko Božović u recenziji jedne od Ljubenovićevih knjiga.

Upravo nekoliko takvih njegovih aforizama poslužili su kao polazište za ovaj razgovor sa Ljubenovićem za BUKU.

U jednom aforizmu kažeš: “Imali smo nekoliko očeva nacije. I svi su nam jebali majku!“ Ima li kraja ovoj vrsti političkog seksa?

-Nije lepo citirati sebe, ali jednom sam napisao aforizam: “Mi smo slobodarski narod, podaničkog mentaliteta”. I zaista je tako. S pravom se ponosimo svojom slobodarskom tradicijom, žrtvama u oba svetska rata palim za slobodu, ali odmah po okončanju rata stvorimo kult ličnosti i počnemo da pevamo “Druže Tito ljubičice bela…” ili u 21. veku dozvolimo da nas potrpaju u autobuse i tutnu zastavice u ruke da bismo mahali na dočeku kineskog predsednika. Neverovatno je koliko se u isti mah busamo u grudi svojim slobodarskim duhom, a koliko smo spremni da budemo poniženi. Stiče se utisak da nam stalno treba neki tutor, očinska figura koja će brinuti o svim našim potrebama i na kojeg ćemo se ugledati. Nama bukvalno od tipa ličnosti vođe zavisi kako će nam izgledati čitava država. Sećam se kada je Zoran Đinđić propagirao zdrav život i vitku mušku figuru, svi članovi njegove stranke radili su trbušnjake. Danas kada Vučić obuče rolku, posle nedelju dana rolku nosi pola Glavnog odbora naprednjaka. Ako predsednik navija za Partizan taj klub je obavezno prvak države, a ako navija za Zvezdu ona je šampion...Nama ne treba politički predstavnik već staratelj…

U drugom aformizmu opisuješ: “Smeće pluta po površini. Kako u rekama, tako i u politici”. Ima li šanse da se smeće konačno očisti ili će ga narod i dalje gurati pod tepih?

- Kada je naša politika u pitanju ja sam okoreli pesimista. Ne mislim da ćemo skoro doživeti neke pozitivne promene. Nama najgori i jesu u politici zato što su je ogadili pristojnim ljudima. Sve češće ćete čuti kako neko kaže da nije član nijedne stranke, izgovarajući to kao svoje izuzetno postignuće, kao da kaže da se ne drogira ili da nije alkoholičar. A upravo bi trebalo da bude drugačije, da ljudi budu ponosni što su deo nekog političkog ili društvenog procesa. Baviti se politkom, u stvari, znači da imaš neke plemenite ideje koje želiš da inkorporiraš u društvo u kome živiš. Da doneseš nešto dobro svojoj zemlji i svojim sugrađanima. Nažalost, kod nad ulazak u politiku znači rešavanje lične egzistencije, priključak na budžet i sticanje privilegija. Primetićete da gotovo nijedna stranka danas nema prepoznatljivu ideologiju, to je zato što joj i ne treba, jer se ljudi u stranke ne uključuju zbog ideja, već iz lične koristi.

Jedan od tvojih najaktuelnijih aforizama je ovaj: “Napolju je toliko hladno da predsednik ne izlazi iz televizora”. Da li ti se javlja kada će malo otopliti?

- Naša medijska scena je ubedljivo najgori deo našeg društva. Taj nivo podaništva, udvorištva, primitivizma i laži koji danas postoji u našim novinama i na televiziji nikada ranije nije postojao. Ne znam da li su ljudi koji su vlasnici medija svesni koliku štetu čine ovoj državi kreirajući takav program, ali treba da znaju da su odgovorni za moralno obogaljenje generacija i generacija mladih ljudi. Javne ličnosti koje su proizveli, opskurni jezik koji su izmislili i etablirali, nakaradne vrednosti koje promovišu dovele su do svojevrsnog kulturnog autogenocida. Mediji bi trebalo da imaju prosvetiteljsku, obrazovnu i vaspitnu ulogu, a kod nas služe samo da bi se šačica sumnjivih tipova obogatila novcem od reklama ili državnih donacija.

Meni je jedan od tvojih najboljih aforizama sledeći: “I ova bedna sadašnjost jednom će biti naša slavna prošlost”. Vidi li se kraj toj “slavnoj prošlosti”?

-Jednom sam napisao da Srbi češće renoviraju svoju istoriju nego kupatilo. Mi smo majstori u prekrajanju istorije i njenom prilagođavanju trenutnim političkim interesima ili modi. Jedino se kod nas još ne zna da li su u Drugom svetskom ratu pobedili partizani ili četnici. Nedavno je profesorka Dubravka Stojanović analizirala udžbenike istorije za osnovne škole, čitao sam deo njenih zaključaka, pa to je da čovek umre od smeha ili tuge, svejedno. Naši istoričari, umesto da se vode načelima istorijske nauke, postaju sluge režima na vlasti prekrajajući činjenice. Po moralu su tek nešto bolji od novinara tabloida.

Zbog predstojećih lokalnih izbora u Srbiji izabrao sam tvoj aforizam: “Naša opozicija je kao navijačka baklja. Mnogo dima, malo vatre.” Ako je malo vatre, da li će možda biti više pameti i sposobnosti u opoziciji da pobedi režim?

-Uvek se ustežem da mnogo kritikujem opoziciju, jer mi to liči na šutiranje grogiranog boksera koji leži na podu. Pravi satiričar ne treba da ispaljuje svoje otrovne žaoke prema slabima i nemoćnima, već prema jačima od sebe, a to su stranke na vlasti. Pa kad se vlast promeni, da jednakom žestinom kritikuje novu. Kad je ta tema u pitanju, osnovna dilema jeste ko je danas u Srbiji uopšte opozicija? Za dve trećine stranaka koje se deklarišu kao protivnici režima ja ne bih smeo da stavim ruku u vatru da su iskreni. Tek kada tako uspete da razdvojite lažnjake od originala možete govoriti o zabludama, greškama i slabostima opozicije. Kao čovek uvek imam respekta prema svima koji imaju hrabrosti da se pobune i iznesu svoj kritički stav, rizikujući posao, karijeru pa čak i život za vrednosti u koje veruju. Njima praštam i najočiglednije greške i gluposti. Doduše, ja imam teoriju da ovde vlast retko kada sruši opozicija, već ona sruši samu sebe svojim lažima, obmanama i lošom politikom. Jednoga dana samo otpadne kao gnjila kruška s drveta.

U jednom aforizmu kažeš: “Porušili smo Potemkinova sela prethodne vlasti. I napravili veća, bolja i lepša!”. Zvuči kao ovo zlatno doba, da nećemo napredovati da stignemo možda i do nekog još lepšeg, takoreći dijamantskog doba?

-I Potemkin i baron Minhauzen mala su deca naspram današnjih opsenara koji nas ubeđuju da živimo najbolje u svojoj istoriji, da nam je BDP najveći u Evropi, da su nam plate i penzije nikad veće, te da ćemo se uskoro voziti letećim taksijima. I sve to u trenutku kada plaćamo najskuplje gorivo, kada je za većinu građana pečeno prase misaona imenica i kada jagode kupujemo na komad, a uskoro ćemo i paradajz na kriške. Da se kojim slučajem setio svega ovoga, Pinokiju bi do sada otpao nos.

Sledeći aforizam je na našim prostorima gotovo uvek aktuelan: “Naš tiranin je veći demokrata od vašeg!”. Ko je najveći demokrata među njima u našem regionu?

- Zapanjujuće je koliko se Srbi dive liderima koji svojim zemljama upravljaju čvrstom rukom. Nikad mi neće biti jasno zašto. Da li ste ikada čuli nekog našeg čoveka koji je impresioniran političkim liderima Švedske, Danske, Švajcarske, Norveške iako se u tim zemljama živi ubedljivo najbolje na svetu? Nikad u našoj zemlji nije osvanuo bilbord sa likom austrijskog predsednika, iako naših ljudi u toj zemlji ima ponajviše i svi hrle da žive tamo. Ne, mi veličamo Kim Džong Una, Lukašenka, Orbana i ne možemo da prežalimo Sadama Huseina i Gadafija. Novine štampaju postere Vladimira Putina i ljudi ih kače po svojim stanovima, ali kada ih pitate da li bi živeli u Rusiji ili nekoj od pobrojanih država svi odmahuju glavama i sanjaju da se domognu Evropske unije. Interesantno je da su i lideri sa Balkana impresionirani čvrstorukašima, pa često pokušavaju da ih kopiraju. Neki su samo blede kopije, a neki su, bogami, na dobrom putu da postanu i bolji od originala.

I za kraj ostavljam tvoj aformizam: “Naš lavirint je najveći na svetu. Zalutao je čitav narod”. Ima li izlaza iz lavirinta?

-Zaista imam utisak da se svi zajedno nalazimo u lavirintu iz kojeg izlaza nema, jer tumaramo okolo već više od trideset godina. Neko vikne: Izlaz je na Istoku! I mi svi zajedno, kao ovce krenemo ka Rusiji, Kini, Indiji…Onda udarimo glavom u zid, pa neko drugi vikne: Spas je na Zapadu! Tada iznenada postanemo evropejci i anglofili. Rastrzani između Istoka i Zapada, trenutno nismo nigde, naš kompas je pokvaren. Međutim, izlaz iz našeg lavirinta mnogi su našli na graničnim prelazima. Tužno je koliko nam ljudi godišnje napušta zemlju. Već sam u godinama kada moja deca treba da odluče hoće li ostati da žive i rade u Srbiji ili će sreću potražiti negde drugde. Svim srcem bih želeo da ostanu ovde, jer još uvek verujem da je zemlja u kojoj govoriš maternjim jezikom i pišeš svojim pismom najbolje mesto za život. Grozim se mogućnosti da se jednoga dana sa svojim unucima sporazumevam na engleskom ili nemačkom jeziku. Ceo moj život tada bi bio promašaj.