Beogradski bend Sunshine na radost ovdašnje publike dolazi u Banja Luku, u
subotu 16. marta, a sviraće u Klubu studenata Banja Luka (KSB-u). Organizator
koncerta je OK Team.
Početkom devedesetih Sunshine su osnovali vokal i autor Branko Bane Bojović i
Đorđe Radivojević Ramirez, koji je pjevao i pisao tekstove. Osim njih u grupi
su svirali i Kojot iz grupe Eyesburn, te Bogi, Staća, DJ Andrej, Buca, Jole i
Nefa. Ovaj bend je među prvima u regionu svirao fuziju rokenrola i rap muzike.
Nakon učestalih nastupa po klubovima, na kojima su se muzički kalili, bend
Sunshine je 1995. godine snimio svoj prvi album “Ljubavna likvefakcija”,
a hit pjesma “Žaklina traži sponzora” omogućila im je da postanu među
najpopularnijim bendovima u Srbiji i regionu. Bend je u to vrijeme više puta
svirao i u Banjaluci, a starija publika još uvijek pamti njihove odlične
koncertima na tvrđavi Kastel i u dvorani Mejdan.
Povodom nastupa, koji će Sunshine imati ovoga vikenda u Banjaluci, razgovarali
smo sa frontmenom benda Banetom Bojovićem i saznali više o njegovim muzičkim
planovima, ali i poslovima kojim se bavio nakon 2003. godine, kada je bend bio
manje aktivan.
Ovog vikenda ponovo ste u Banjaluci.
Kakvu nam energiju i emociju donosite?
Sunshine od početka karijere do dan danas zrači istom,
jakom i dinamičnom energijom. Mi smo crossover band i bez obzira što u bendu
nije ona stara ekipa iz devedesetih, sadašnji članovi benda su jako pozitivni.
Mi u ovoj postavi sviramo već deceniju i imamo jaku energiju. Na koncertima
sviramo stare hitove, a od novijih pesama izvodimo tri pjesme. Za basom je Bane
junior, za bubnjevima je Nefa, gitaru svira Milanče, klavijaturista i sempler
je DJ Kesh koji sa mnom svira od 2005. godine. On je prije u bendu bio basista,
vokal i gitarista i najduže sarađuje sa mnom. Pored njih u bendu su vokali
Iskaz koji je poznat i po svom solo radu, a tu je i MC Toša i, naravno, ja. Kao
što rekoh, imamo jaku energiju koja transformiše negativnu energiju u
pozitivu.
Da li su ti možda ostale u sjećanju te svirke koje ste radili u Banjaluci?
Imaš li nekih zanimljivih anegdota koje te vežu za njih?
U sećanju su mi ostale mnoge svirke koje smo radili devedesetih godina.
Koncert na tvrđavi Kastel je bio 1998. godine, a dvorana Mejdan je bila 2000.
godine. Sećam se da smo i 2011. svirali na mestu gdje se sada nalazi KSB. Bilo
je puno publike i super smo se proveli svaki put. Prošle godine smo svirali i na
Demofestu. Ispred nas je zaista bilo mnogo publike, a u toku svirke dolazio je
sve veći broj ljudi. Bukvalno, ispred i oko bine nije moglo da se diše. Iskreno
se nadam da će i u subotu biti isto tako. Inače, ja volim spontanost koju imaju
Banjalučani i kada se napravi lep interaktivni odnos između muzičara i ljudi
ispred stejdža.
Da li se tvoj prvi, ozbiljniji kontakt sa muzikom desio dok si boravio u
Americi, tačnije dok si tamo išao u srednju školu?
Moj prvi kontakt sa muzikom je počeo
mnogo prije nego što sam otišao u Ameriku. U Ameriku sam otišao sa osamnaest
godina, a muziku sam ukapirao mnogo ranije, krajem sedamdesetih. Kao klinac sam
slušao Bitlse, grupu ABBA i Boney M. Osamdesetih godina sam pod uticajem
starijeg burazera slušao Azru, Šarlo Akrobatu, Disciplinu kičme, a od stranih
bendova tada je bio aktuelan new wave, gdje su najviše dominirali Talking Heads
i Stranglersi. Prije rap muzike, slušao sam i punk, a od punk bendova The
Exploited mi je bio na prvom mestu. Kasnije sam zavoleo rap i za mene je bio
veliki preokret da krenem tim putem. Nisam voleo da nastupam na matrici, pa sam
osnovao bend. Sunshine je žanrovski gledano crossover bend, spoj metala,
hardcore-a, punk-a i rap-a. Naši scenski nastupi su jaki, efektni, a energija
prodorna i tera publiku da bude aktivna i pozitivna.
Koliko je taj boravak u Americi uticao na tvoj život?
Uticao je dosta, jer ja sam prije nego što sam otišao u Ameriku znao samo
četiri rap benda. Tako da kada sam tamo otišao doživeo sam neku vrstu buđenja.
Tamo sam se bukvalno upoznao sa hip-hopom, bio na koncertima poznatih repera i
to me je odredilo u kojem pravcu ću gurati svoju muzičku karijeru.
Čini se da mi nemamo realnu sliku o zapadu, ili imamo podcjenjivačko viđenje
kako su tamo svi glupi ili pretjerano idealizujemo tamošnji život i sistem.
Ako pričamo o Americi, ja bih dao malo
drugačiji odgovor. Postoji tu razlika između ljudi koji žive na obalama i onih
koji žive u središnjem dijelu Amerike. Na obalama je prevara, zaplet i obmana.
Opet, razlikuje se istočna od zapadne obale. U New York-u, New Jersey-u,
Washington-u, moraš dobro da paziš na sebe. Na zapadu, u gradovima Los Angeles,
San Francisco, San Diego vlada još veća ludnica i moraš kao kameleon da imaš
oči na leđima. Opet, u srednjoj Americi žive pošteni ljudi. Religiozni su, čisti,
neiskvareni, iskreni, dobri. Tako da sve zavisi od toga na koji dio Amerike se
pitanje odnosi.
Kako danas vidiš ovdašnju scenu. Čini se da su devedesete i početak
dvijehiljaditih bile godine koje su izrodile bendove bez kojih danas gotovo da
ne bi ni bilo živih svirki?
Pa, zaista je istina da bez bendova
koji su osnovani devedesetih i početkom dvijehiljaditih danas ne bi bilo živih
svirki. Ima nekih bendova koji su nikli u ovo vreme, ali su u manjini. Sećam se
jedne turneje u vremenu kada je trebalo da se svrgne Milošević, u to vreme
scena je bila prebogata. Postojalo je najmanje petnaest uspešnih bendova. Posle
toga, scena je zamrla. Postoje neki bendovi koji su počeli s radom u ovo novo
vreme, ali procentualno mnogo ih je manje nego što je to bilo ranije. Ovde
mislim na bendove, a ne na rap izvođače. Ako spominjemo rap izvođače, onda mogu
reći da ja cenim ovu srednju generaciju Prti BG, Bad Copy, Bvanu i sve one koji
su u toj generaciji. Trep mi je nekako bledunjav. Sem Smoke Mardeljana, nisam
primetio da ima neko drugi. On trenutno štrči, ali iako štrči, to mene ne
dodiruje.
Više od trideset godina se baviš muzikom. Možeš li povući paralelu između onog
vremena kada ste počinjali i ovog danas? Koliko se publika promijenila i da li
su možda mladi pomalo i pokvarili sluh?
Svaka generacija ima svoje idole. Mi
smo iz nekog ranijeg perioda koji smo navikli na malo čvršći zvuk. Ova novija
generacija čini se da voli mekši zvuk. Ne treba suditi, to je neka evolucija.
Bez veze je priča da je u neko prijašnje vreme bilo bolje, a da danas ništa ne
valja. Naravno da se meni manje sviđa ovo što se danas sluša. Primećujem da
danas jako dobro prolaze mlaki bendovi koji sviraju lake, ljubavne pesmice.
Prosto ne mogu da verujem da takvi bendovi pune hale i da prodaju toliko
karata. U isto vreme mnogo mi je drago što još uvek postoje bendovi poput Ritma
Nereda, Goblina, Partibrejkersa i te neke stare garde koja, ne samo da održava
starije bendove na sceni, nego okuplja i tu mlađu publiku koja prati bendove iz
devedesetih i ranijih godina.
Da li se zapravo sve pretvorilo u komercijalu?
Meni liči da je većina toga otišlo u komercijalu, jer ako
pesma počinje s refrenom koji se ponavlja milion puta, naravno da će to odmah
slušaocu da uđe u glavu i da se tu zapravo i radi o komercijali. To su te neke
pitke melodije. Ipak, ja pokušavam u životu da ne sudim, jer postoji jedan
pravoslavni, hrišćanski citat koji kaže – ako sudiš, sudiće ti se, ako osuđuješ, bićeš osuđen, a ako praštaš, biće ti oprošteno.
Da li muzika ima više koristi ili štete od tehnologije i digitalizacije koja
uveliko utiče i na produkciju?
To je bukvalno mač sa dvije oštrice. Tehnologija svakako olakšava da se
uradi pesma, ali je isto tako i jaka zamka. Mora se dobro paziti da se sa svime
tim što tehnologija pruža ne ubije oštrina i “edge” koji treba da
postoji u bendovima i pesmama. Ako se mnogo upustiš u te filtere i
digitalizacije, to jednostavno proguta živu energiju. Dakle, dobro je koristiti
tehnologiju, ali treba izbegavati zamke koje postoje u tom tehnološkom
svetu.
Jedan period Sunshine je bio na pauzi. Da li je došlo do zasićenja? Šta je bio
uzrok?
U principu, 2001. godine se raspala prva postava grupe Sunshine i nastavili
smo da sviramo sa polovinom stare postave sve do 2003. godine. U to vreme sam
krenuo na pilotsku akademiju i bukvalno sam stao s muzikom. Shvatio sam da ću
biti pilot. Završio sam školu za profesionalnog pilota i neko vreme sam radio u
privrednoj avijaciji za firmu iz Češke Republike. Tako da je to bio glavni
razlog za prestanak muzičke karijere. Ali i svašta se u međuvremenu izdešavalo.
Negde u periodu 2018. godine sam odlučio da opet pokrenem karijeru i da se
nastavim baviti muzikom, jer ipak u tom poslu sam bio najuspešniji. Mogu reći
da se dešava jedan lepi uspon u smislu snimanja novih pesama i rada na novom
albumu koji treba da izađe ove godine. Četiri singla su već izašla i nove pesme
su na svirkama jako dobro prihvaćene od strane publike.
Za kraj, kakvi su planovi grupe Sunshine, gdje svirate nakon Banjaluke i da li
se nadate da ćete uspjeti ponovo da ostvarite onu popularnost koju ste imali na
početku karijere kada ste stvarali hitove poput Misli mene gone, Žaklina traži
sponzora i sličnih?
Velika stvar bendova iz devedesetih, koji još uvek sviraju, jeste da su opstali.
Možda je ostalo pet akivnih bendova poput Kanda Kodže Nebojše, Goblina, Ritma
Nereda, nas i još nekih. Dakle, veliki je uspeh opstati na sceni, što to znači
da si zadržao staru publiku, a da si u isto vreme privukao i novu. Meni je
veliko zadovoljstvo kada vidim da mi na koncert dođe i omladina od sedamnaest,
osamnaest godina, ali i oni koji imaju pedeset i pet. Bukvalno su sve generacije
na istom mestu. Videćemo kada izađe novi album kako će biti prihvaćen od strane
publike. Ima tu potencijalnih hitova, a koliko će oni biti na nivou onih
starijih hitova i pesama pokazaće vreme. Ne jurim ni za čim, jer kao glavni
motor grupe Sunshine postigao sam vrh sa svojih dvadeset i osam godina kada smo
dva puta zaredom punili Halu sportova na Novom Beogradu 1998. i 1999. godine i
kada smo 2000. godine vodili turneje gdje smo bili glavni izvođači. Nemam ja
neki poriv da bi se takmičio, jer meni je lepo što sviramo, što smo tu na sceni
i što sve još uvek traje. Najveće mi je zadovoljstvo kada kreiram pesme u studiju
i kada sam zadovoljan snimljenim materijalom. Meni je najbitnije da imam mir u
duši, da imam normalne prijatelje i da sa ljudima sa kojima radim imam odličan
odnos, te da koncerti prolaze u dobroj i pozitivnoj energiji.