Andrea Perunović je naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Doktorske studije je započeo na departmanu za Filozofiju, umjetnost i kritičku misao na European Graduate School (Saas-Fee, Švajcarska), a doktorirao je na Univerzitetu Paris 8 (Sen-Deni, Francuska). Trenutno istražuje u polju filozofije, psihoanalitičke teorije i savremene frankofone misli.
„Doskoro, politička dominacija vršila se upravo kroz neurotične mehanizme, među kojima je potiskivanje bilo predominantno, a koji su imali za cilj da sačuvaju željenu formu realnosti. Doskoro, kako bi se obezbedila dominacija, najvažnije je bilo očuvati čvrsto poverenje političkih subjekata. Danas, stvar je obrnuta: dovoljno je odstraniti deo realnosti na kojem počiva simbolički poredak i dobijate odrešene ruke za autoritarnu vladavinu, jer dobijate pravo da kažete ili radite praktično šta god vam padne na pamet“ – kaže Perunović u razgovoru za BUKA magazin.
Koje je konkretno značenje termina “psihotični režim”?
Termin „psihotični režimi“ se odnosi na posve specifični zaokret udesno kojem svedočimo poslednje dve decenije na svetskoj političkoj sceni, a koji polako ali sigurno postaje nova politička paradigma. Tako, današnje režime koje možemo smatrati psihotičnim susrećemo u Americi, Rusiji, Izraelu, Turskoj, Poljskoj, Mađarskoj, Srbiji i mnogim drugim zemljama. S tačke gledišta regiona, odnosno prostora bivše Jugoslavije, od devedesetih pa na ovamo, taj trend je bolno prisutan i mi ga živimo znatno duže nego „Zapadni svet“. U tom smislu, mi koji smo dugo smatrani od strane zapadnih aktera za politički nazadno podneblje, danas se ispostavljamo kao prava pravcata avangarda! O tempora, o mores!
No, zašto baš psihotični režimi? Kada sam smišljao tu sintagmu, nije mi bio cilj da pokažem da su današnji autoritarni populistički suvereni kao individue psihotični (iako je to verovatno često slučaj, taj uvid svakako nema veliku heurističku vrednost), već da sama struktura dominacije koju oni sprovode ima odlike psihičke strukture u psihozi, onakvom kakvom ju je opisao Frojd, a detaljnije razradio Žak Lakan. O čemu se tu zapravo radi? U psihoanalitičkoj teoriji postoji klasična distinkcija između neuroze i psihoze. Kod neuroze, prema Frojdu, Ego potiskuje deo Ida iz obzira prema realnosti, dok u psihozi Ego biva ponesen Idom i na taj način se odvaja od same realnosti. Ili kako Lakan tvrdi, u psihozi, Ime Oca (što je u njegovoj teoriji koncept koji garantuje koherentnost simboličkog poretka) biva odstranjeno iz viđenja realnosti. Ovo psihotičnom subjektu, koji najednom postaje sveznajući subjekt, daje za mogućnost da oblikuje stvarnost potpuno arbitrarno i bez ikakvog osvrta na neki „viši autoritet“, kao što bi na primer to bila istina, znanje, logika, objektivnost i slično.
S dnevnopolitičke tačke gledišta, čini da je upravo to slučaj kada Netanjahu poriče genocid u Gazi ili Tramp tvrdi da migranti jedu kućne ljubimce. Ili kada je Putin tvrdio da vodi specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, a ne rat. Ili kada Vučić kaže da je baš sve na Novosadskoj železničkoj stanici renovirano, osim nadstrešnice koja je pala i ubila petnaest ljudi, a dvoje teško povredila.
Kako “psihotični režimi” upravljaju integritetom sistema?
Do skoro, politička dominacija vršila se upravo kroz neurotične mehanizme, među kojima je potiskivanje bilo predominantno, a koji su imali za cilj da sačuvaju željenu formu realnosti. Do skoro, kako bi se obezbedila dominacija, najvažnije je bilo očuvati čvrsto poverenje političkih subjekata. Danas, stvar je obrnuta: dovoljno je odstraniti deo realnosti na kojem počiva simbolički poredak i dobijate odrešene ruke za autoritarnu vladavinu, jer dobijate pravo da kažete ili radite praktično šta god vam padne na pamet. Post-istina, poricanje i odricanje od činjenica, alternativne činjenice, deluzije, megalomanski paranoični lideri i silne teorije zavere, integralni su deo psihotičnih režima. Oni dakle počivaju pre svega na nepoverenju, grozničavoj sumnji i paranoji koju psihotični režimi sistematski šire među svojim subjektima kako bi ih kontrolisali. Tu više nema mesta dobroj veri, kao što je to pre bio slučaj sa klasičnim, neurotičnim režimima. Ipak, jedna jedina instanca u kojoj se to sveopšte nepoverenje kristalizuje u slepoj veri je figura lidera – jer „vrhovnom psihu“ podanici ipak moraju verovati, kako bi se njegova lična psihoza slila u sve druge segmente političke i društvene strukture. Na taj način se semantički krug zatvara, potpuno odvojen i nezavisan od realnosti, a sva energija i impulsi nesvesnog pretvaraju se u političku moć.
Da li i kako ti režimi oblikuju svoje oponente?
U tom smislu, nema mnogo razlike između tradicionalnih desničarskih i novih psihotičnih režima. Figura neprijatelja je centralni motiv, dolazio on spolja ili iznutra. Svaka drugost, razlika ili novina se smatraju opasnim i neprihvatljivim za alternativnu realnost koju režim gradi. Svaka kritika je čin animoziteta i posledica zlih namera. Jedino što je specifično za psihotične režime je što oni u kreativnosti diskreditacije i mržnje prema oponentima nemaju granica, upravo zahvaljujući gorepomenutom ukidanju simboličkog poretka. I odista, u psihotičnim režimima, izmišljotine na račun oponenata ne samo da normalizuju transgresiju principa realnosti, nego i donose dodatno, posve perverzno uživanje u političkom delovanju protiv političkih oponenata.
Kako se ti režimi odnose prema subverzijama a kako prema zrelom društveno-političkom oponentu?
Zar subverzija nije par excellence odlika zrelog društveno-političkog oponenta? I šta je uopšte „zreo politički oponent“? Ako ste ovom sintagmom mislili na klasične, tradicionalne opozicione partije u Srbiji i regionu, njima zrelost, makar u ovo naše vreme, nije baš jača strana. A ni subverziji nisu previše vični, mora se primetiti sa žaljenjem. Kao jedini zreo, subverzivan politički subjekt u poslednjih dvanaest i više godina u Srbiji pokazali su se poslednjih nedelja studenti. Jer, kako psihoanalitičari nalažu da se može izaći iz psihoze? Pa upravo kada psihotični subjekt shvati, kroz analizu, da deluzije ili halucinacije koje doživljava ne dolaze spolja, već iz njegovog sopstvenog psihičkog aparata. Tada počinje izlečenje. I to su upravo učinili studenti ocom režimu: poprimajući odlike društvenog ogledala, studenti su režim na prilično brutalan način izložili samom sebi kao izvoru obmane, čineći njegovu psihotičnu strukturu sve manje i manje održivom. Ostaje nam da vidimo, da li je izlečenje društva od psihotičnog režima moguće. Odnosno, da li je promena ovde i sada moguća. Ali tu već nećemo moći samo da gledamo, moraćemo i da delamo. Svi. Što pre, to bolje.
Iz koje pozicije mogu da se posmatraju mogućnosti promjena?
Još od presokratovaca, pitanje mogućnosti promene kao takve je jedno od centralnih filozofskih pitanja. Na primer, Heraklit je promenu video kao nešto što je permanentna i temeljna odlika bića, dok se kod Parmenida susrećemo sa suprotnom tvrdnjom: on kaže da je ontološki gledano promena nemoguća tj. nelogična.
Ovi suprotstavljeni metafizički uvidi koji su sa nama već dve i po hiljade godina, iako ne nude direktan odgovor na pitanje koje se implicitno tiče društvene, političke i ideološke promene ovde i sada – mogu ipak biti dobra polazna tačka za njihovo promišljanje. U tom smislu, iz ugla društvene teorije, ja bih se uvek svrstao uz Heraklita. Doista, stvari se neprestano menjaju, naše društvene i političke okolnosti su u stalnim gibanjima, a ponekad imamo priliku da iskusimo i istinske rupture. No, i dugi i kratki društveni procesi stvar su promene.
Nažalost, trajni procesi koji nose promene, kao što je to slučaj sa društvenom dominacijom, idu najčešće u istom, po najveći deo u nas lošem pravcu. Dominacija kojoj smo izloženi je sve kompleksnija, njeni mehanizmi se neprestano menjaju sa vrtoglavim razvojem tehnologije, a naši resursi da tome pružimo otpor se sistematski uništavaju na svakom koraku. Ipak, male promene u strategijama otpora dominaciji se javljaju periodično, ukazujući da, ma koliko virtuelno, uvek postoji i mogućnost nečega što možemo nazvati „realnom“ ili „radikalnom“ promenom, i u krajnjoj liniji, „revolucijom“: istinskom promenom društvenog poretka.
Bez mnogo okolišanja, izneo bih tvrdnju da virtuelnost jedne takve promene na nivou univerzalnog može prerasti u aktuelnost, samo u onom momentu kada budemo prestali da verujemo i počnemo da mislimo. Odnosno, kada poverenje i nepoverenje uspemo da zamenimo mišljenjem, otporom, solidarnošću, pravdom i zašto da ne: ljubavlju.
Koje su mogućnosti političke i društvene promjene u regionu?
Da ste mi postavili ovo pitanje samo nekoliko nedelja ranije, moj odgovor bi bio znatno mračniji. No, razlog za nadu se uvek ukaže nenadano, kao i svaka ruptura. Valter Benjamin nam je to predočio u svojim tezama O shvatanju istorije, u kojima nalaže da budućnost ne mora biti homogeno i prazno vreme, već da je u njoj „svaka sekunda mala kapija kroz koju je mogao ući Mesija“.
S obzirom na trenutna zbivanja u Srbiji koja se tiču pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, i pre svega studentske proteste odnosno blokade univerziteta koje su usledile, konačno se možemo makar malo zagledati u jednu takvu budućnost. Zahvaljujući mladim ljudima, studentkinjama i studentima (a očigledno i srednjoškolcima), mogućnost promene je sve manje virtuelna i preti da duboko zadre, ili je već zadrla, u domen aktuelnog. Alen Badju kaže da se realna promena dešava kada nešto nepostojeće počne da postoji naprasno i maksimalnim intenzitetom. Upravo to su studentski protesti koji se trenutno odvijaju.
Kritički društveni angažman studenata kao celovite grupe dugo je bio nepostojeći (iz puno razloga), tek najednom, buknuo je zadivljujućom snagom i odlučnošću. Time je svima nama donesena mogućnost promene: epicentar postoji i sada se kao društvo nalazimo pred izazovom da postignemo intersekcionalnost borbi, koje kao krtice izlaze iz svojih tunela sve više na površinu. Ali kao i krtice, te borbe su slabovide i mi sami moramo doprineti da se one međusobno vide, da počnu da se uvezuju. No, pošto ste me pitali za region, ne mogu da ne spomene studentsku podršku koja je studentima u Srbiji stigla iz Banje Luke i Zagreba (a možda i sa drugih mesta?).
Mladi se međusobno vide i to je izuzetno ohrabrujuće. Ali mladi se vide jer imaju nešto zajedničko što im je inherentno, a to je hrabrost beznađa i sposobnost da stvari uzmu u svoje ruke. Da li i mi, svi ostali, to imamo? Niko nas više i ne pita. Kada su je oni već imali, morali bismo sada i mi. Ali da bi i ta šira realna promena postala aktuelna, region mora proširiti svoje vidike, ne samo međusobno, već i prema svetu. Moramo konačno početi da mislimo prvo svet, pa region, pa svoju zemlju, svoj grad, svoj kvart, i tek na kraju, same sebe. Izreka da treba prvo počistiti svoje dvorište nije u potpunosti netačna, ali ukoliko ne vidimo šta se oko nas dešava, mi zapravo ni ne znamo od čega i zašto to svoje dvorište čistimo.
Šta bi konkretno bila promjena u regionu i kako bi se mogla postići?
Povezivanje je ključna reč. Moramo konačno, ili ponovo – ali drugačije, shvatiti i naučiti da bivstvujemo jedni-sa-drugima. Pritom je sa ključna reč. To sa dolazi pre bilo kakvog pojedinačnog bića ili fenomena, baš kao što egzistencija dolazi pre dolazi pre esencije, odnosno postojanje pre suštine. Kada bi se zajedništvo stavilo ispred individualizma, univerzalno pre partikularnog (pritom čuvajući singularnosti), neizbežno bi nam se desila promena. Mi se samo nešto delimo (ili nas dele); kako u samom regionu, tako i unutar njegovih pojedinačnih državnih entiteta. Kada bismo uspeli da od regiona – iako ne znam ni tačno šta ta reč označava, niti sam siguran da mi se mnogo dopada – napravimo singularno pluralno biće (da pozajmim termin od francuskog filozofa Žan-Lik Nansija), desila bi nam se realna, a možda čak i radikalna promena.
Da li su izvjesne promjene u samom institucionalnom dizajnu?
Promene u institucionalnom dizajnu mogu se obaviti upravo i samo na institucionalan način. No, za takve promene potrebne su nam kontra-institucije. Kontra ne samo prosto, antagonistički protiv, već u blizini, kontaktu i naspram postojećih institucija. Kontra-institucija je, kako Petar Bojanić ističe uzimajući u obzir Sen-Simona, Rablea, Žaka Deridu, Rene Luroa i druge, „državna institucija koja postoji naporedo s državom i uprkos državi, suprotstavljena postojećim društvenim institucijama upravo zbog njih samih“. U regionu takve institucije i dalje mogu praktično da se izbroje na prste dve, tri ruke i mahom pripadaju u akademskom svetu. Sve dok je tako, promena institucionalnog dizajna kao sveobuhvatan fenomen neće biti moguća. Dok se ne latimo posla građenja kontra-institucija – zajedno, u otvorenosti i gostoprimstvu – neće biti ni mogućnosti promena institucionalnog dizajna.