„Ovdašnjim korumpiranim i kriminalnim političkim vrhovima napredna društva ne odgovaraju, tako da je svaka kultura nepoželjna, a kamoli kultura sećanja ili, nedajbože, suočavanje sa prošlošću“ – kaže Reljić u razgovoru za BUKA magazin.
Aleksandar Reljić je reditelj dokumentarnog filma. Njegov film „Mamula all inclusive“ predstavljen je prethodnog vikenda u Banjaluci, u sklopu BL Art Festivala u DKC Incel. „Mamula all inclusive“ prati priču zatočenika logora Mamula (Crna Gora) i njihove, ispostavit će se, uzaludne napore koje ulažu da mjesto zatočenja i stradanja ne postane luksuzni resort i spa centar.
„Čini mi se da se u ovom filmu može prepoznati vrhunac istorijskog revizionizma, kao bezočnog i bezobzirnog procesa brisanja istorije. U slučaju Mamule, taj proces je direktno povezan sa novcem, dok je u drugim slučajevima ta veza indirektna, pa je tako istorija jugoslovenskog društva i države postala gotovo tajna, da se, nedajbože, neko ne bi setio ili uvideo da je normalno ili humano društvo moguće i na ovim prostorima, da su čak i ludi Balkanci bili u stanju da gotovo 50 godina žive internacionalne vrednosti i da se, nedajbože, emancipuju“ – kaže Reljić u razgovoru za BUKA magazin.
Kako je došlo do ideje da ćete o Mamuli snimiti dokumentarni film?
Kada se pojavila ideja o tome da se Mamula od nekadašnjeg koncentracionog logora transformiše u hotel, od starta sam znao da nešto moram da uradim po tom pitanju. Dokumentarni film je tako, kao i uvek kod mene, došao kao posledica.
Primijetiću da je Mamula zapravo glavni lik u priči, a da su svi drugi likovi – po usudu – ljudi koji trpe jednu političku situaciju koja ne prestaje decenijama. Kako prevazići tu situaciju u regionu?
Da, ukoiliko se posmatra taj lejer priče, ovaj slučaj Mamula je, po mom skromnom mišljenju, vrhunac uništenja sistema vrednosti, koji je krenuo devedesetih na jugoslovenskom prostoru. I dalje živimo u tom procesu i kuvamo se kao žabe, a što se tiče prevazilaženja te situacije, nisam nimalo optimističan. Nakon 2000. godine, činilo se da će sve biti drugačije, da će se nešto promeniti nabolje, a ispostavilo se da se tada cela ta priča erozije jugoslovenskog društva umotala u celofan i pripremila za legalizaciju opšte pljačke i hajdučije sprovedene tokom ratova devedesetih. Današnja stabilokratija u kojoj živimo služi da se finalizuju projekti kolonizacije i potpunog otuđenja prirodnih resursa. U celom tom procesu nebitno je da li nas kolonizuju sa zapada ili sa istoka, namere su im iste.
„Mamula all inclusive“ doprinosi suočavanju sa budućnosti kulture sjećanja u Crnoj Gori, no film se čini izuzetno bitnim za razumijevanjem kompradorskih, buržoaskih intencija na prostoru bivše Jugoslavije. Kako vidite te intencije?
Pa te intencije vidim kao nepromenjene od početka devedesetih naovamo. Jugoslavija je bila bogata zemlja i imalo se šta otimati. Ta otimačina je prvo bila ratni plen, nakon čega je sve što je vredelo srušeno, uništeno i obezvređeno, da su nas u godinama koje su usledile ubedili da mi moramo nekome da platimo da bismo mu poklonili naše resurse i naše živote na upravljanje, što i danas uveliko činimo. Tako je otišla i Mamula, koncesionim ugovorom, u kojem se koncesionar/investitor obavezao da će plaćati ispod jednog evra kvadrat zakupa ostrva, da će imati obavezu investiranja 15 miliona evra i da će zaposliti 200 ljudi, u narednih 49 godina, dakle pola veka. U tom ugovoru se nisu merili kvadratni metri austrougarske tvrđave Mamule, sagrađene 1853. A još manje se merilo kulturno nasleđe tog mesta ili vodilo računa o pijetetu prema žrtvama te tvrđave, kada je bila kazamat u Prvom svetskom ratu ili koncentracioni logor u Drugom svetskom ratu. Ta njena istorija se polako brisala i još uvek se briše i to je ono o čemu se govori u mom filmu Mamula All Inclusive, a iz ugla starog Iva Markovića, koji je kao osmogodišnjak preživeo logor Mamula, koji su držali italijanski fašisti. Umro je kada je to njegovo mesto stradanja, pretvoreno u mesto zabave i dekadencije, u hotelski SPA rizort za visokoplatežne goste.
Treba li u filmu „Mamula all inclusive“ prepoznati jednu od autorovih vizija rušenja Jugoslavije?
Pa, čini mi se da se u ovom filmu može prepoznati vrhunac istorijskog revizionizma, kao bezočnog i bezobzirnog procesa brisanja istorije. U slučaju Mamule, taj proces je direktno povezan sa novcem, dok je u drugim slučajevima ta veza indirektna, pa je tako istorija jugoslovenskog društva i države postala gotovo tajna, da se, nedajbože, neko ne bi setio ili uvideo da je normalno ili humano društvo moguće i na ovim prostorima, da su čak i ludi Balkanci bili u stanju da gotovo 50 godina žive internacionalne vrednosti i da se, nedajbože, emancipuju. Tako da, da, srećan sam ukoliko se vidi taj lejer u mom filmu. Mamula je još jedna jugoslovenska vrednost koja je srušena, ali ne kao spomenik Jugoslavije, nego kao spomenik pijeteta, identiteta, kulture i vrednosti, kakve više ne stanuju ovde.
U razgovoru poslije projekcije filma rekli ste da ste jugofuturista. Šta to danas znači?
Ne znam šta znači tačno, ali znam da meni znači puno, a to je taj osećaj kada dođem u Banjaluku ili bilo gde od Triglava do Đevđelije i sretnem ljude sa kojima delim iste vrednosti, ideje, ali i iste probleme. Tada sam srećan, jer vidim da nas još uvek ima i zato verujem u jugofuturizam kao jedinu vrednost koja može biti alternativa ovim bolesnim društvima u kojima živimo i u kojim se svi zdušno trude da nas i dan danas svađaju i huškaju jedne na druge. Ta „zavadi pa vladaj društva“ to ne čine bezveze i siguran sam da im je sam termin jugofuturizam najveći trn oku. Onu jugonostalgiju su nekako i preživljavali, ali na jugofuturizam sigurno neće ostati ravnodušni.
Kako posmatrate medijsko izvještavanje o kulturi sjećanja i suočavanju s prošlošću?
Medijsko izveštavanje o kulturi sećanja i suočavanju sa prošlošću ne postoji. Stabilokratija, kakva nam je nametnuta, ne podrazumeva uspostavljanje veza i normalnih odnosa, da ne koristim ofucanu frazu o pomirenju, jer niko nas nije svađao, da bi nas sada mirio, nego nas je gurnuo u ratove u kojima su počinjeni stravični ratni zločini i ukoliko se ne suočimo sa tim jezivim nasleđem, naša društva neće napredovati ni jotu. Suma sumarum, ovdašnjim korumpiranim i kriminalnim političkim vrhovima napredna društva ne odgovaraju tako da je svaka kultura nepoželjna, a kamoli kultura sećanja ili, nedajbože, suočavanje sa prošlošću.
Kriminalno-koruptivna hobotnica osvojila je previše medijske pažnje za spektakl nacional-šovinizma koji proizvodi na dnevnoj bazi. Koji je ključ uspjeha takvog programa i sadržaja u medijima na prostoru Jugoslavije?
Strah je tu dominantan od samog početka, a nakon ratova njega je još lakše održavati. Ako imate decenijama prisutan jedan te isti narativ, on onda postaje opšta istina i argument za sebe, a kriminalno koruptivnoj hobotnici je on ključni alat da bi mogla da se širi i plete svoje krake po celom jugoslovenskom prostoru. Sa druge strane, bratstvo i jedinstvo ovde nikada nije umrlo, ali kod kriminalaca, koji su na vlasti, koji su se jedinstveno ustremili na opštu otimačinu i lopovluk i njima nikada nije bilo važno ko je četnik, ustaša, balija ili ne znam ko. Njima je uvek bio jedino važan govor novca i za novac su gazili sve pred sobom.
Čini se da taj spektakl prenose i uvažavaju i mainstream mediji i dobar dio „kritički nastrojenih“ medija. Izbor događaja, tema i pojava o kojima će nezavisni mediji izvještavati je na udaru. Kako izbjeći tu situaciju?
Problem je što su nezavisni mediji uvek i jedino refleksija onoga što čine mainstream mediji i ta situacija će se teško izbeći, jer u medijima preovladava mišljenje da postoji nekakva tržišna borba i nekakvo tržište i boje se za nekakav opstanak. A ta vrsta opstanka niti ima veze sa tržištem, niti samo medijsko tržište postoji na ovim prostorima. Vlasnici medija su tipovi koje je partija odredila da po partijskoj dužnosti i sa partijskim novcem kupuju medije i u toj situaciji jasno je da nit’ ima medija, nit’ ima tržišta. Sve je to samo privid i deo iste kriminalno-koruptivne hobotnice, koja je vlasnik ovdašnjih života uopšte.
Kako se, s druge strane, konfrontirati toj situaciji?
Treba biti svoj. To je jako teško, ali koliko god mogu pokušavam da se oduprem i nekako u tome opstajem. Kako, nemam pojma.