Predrag Voštinić je aktivista „Lokalnog fronta“ iz Kraljeva, udruženja
koje se bori za očuvanje dostojanstva u bavljenju politikom. Tokom ratnih
devedesetih bio je dopisnik Radija B92.
Nedavno je napadnut na biciklu u nesavjesnoj vožnji vozača automobila.
„Lokalni front“ vjeruje da nije riječ o slučajnoj nesreći.
U razgovoru za BUKA magazin Voštinić govori o samom napadu ali u kaže da
participativna demokratija prevashodno ima problem na lokalnom nivou, gdje je
zagarantovana autonomija lokalnih samouprava uništena činjenicom da su lokalne
samouprave postale samo ispostave glavnogradskih partija i centara ekonomskih i
političkih moći.
„Tamo gde postoji nepodeljena želja da se suprotstavi ovako halapljivoj
vlasti kao centru zla onda će se sve drugo staviti po strani. Gde god
prepoznate kalkulativnost, preteranu osetljivost i zapušavanje nosa, međusobne
surevnjivosti i rasprave, shvatićete zapravo da nekima nije samo do javnog
interesa“ – kaže Voštinić.
Možete li reći kako
je došlo do napada na Vas?
Uobičajena rekreaciona vožnja biciklom se pretvorila u nešto što stvarno
retko viđam u putu, ali nije baš da nikada nisam video. Neko je bio besan u saobraćaju,
agresivno je vozio, pokušao je da me u jednom trenutku gurne u krajnju desnu
stranu u putu što je bilo skroz nemoguće. Nisam mogao da izađem s puta jer sam
imao ogradu sa strane. Mislio sam da je početnik za volanom, da zbog toga ne
može da me zaobiđe. Međutim, posle insistiranja i agresivnog ležanja na svireni
posle pola minute shvatio sam da ipak nije neki početnik nego baš neko
agresivan u saobraćaju, nasilan. U nekom trenutku me je obišao, pa je usporio,
pa je naišao drugi auto koji je usporio čim me je pretekao. Iz njega se
pojavio, glavom proviriši kroz prozor, neki momak koji mi je dobacivao. Ne bih
mogao da tvrdim šta, jer nisam bio u prilici da ga čujem zato što sam na
biciklu. On je produžio. Pratio sam ga pogledom još neko vreme i mislio da je
to samo nešto što ih je iznerviralo u saobraćaju.
Onda sam video da na kružnom toku ispred nas prave puni krug vraćajući se
ka meni. Shvatio sam da je najbolje da se zaustavim na prvom proširenju i da
pređem na stranu gde je parking jednog tržnog centra, gde su kamere i ljudi, da
ne budem tako ranjiv na biciklu ako dođe do nekog fizičkog napada. Pokušao sam
da to brzo uradim, ali bila je gusta magistrala pa sam sporije uradio to što
sam planirao. Kada sam dovršavao nameru da pređem na drugu stranu i da se
sklonim sa puta, oni su baš požurili sa kružnog toka. Dodavši gas, sustigli su
me i oborili s bicikla. Nije bilo reči o tome da su usporavali, pokušali da me
izbegnu, da su kočili dugo ili da me nisu videli jer je sve osvetljeno. To
navodi na zaključak da su to uradili namerno. Ako namera postoji, a po mom
subjektivnom uverenju bila je potpuno nesumnjiva, ostaje pitanje da se utvrdi
motiv nažalost.
Tužiteljka se zasada nije odlučila za tu kvalifikaciju nego za teško delo
protiv bezbednosti u saobraćaju. To ne mogu da potvrdim jer nisam dobio
napismeno, ali pokušavaju da tretiraju sve kao saobraćajnu nezgodu a ne kao
ugrožavanje moje bezbednosti, što može da bude predmet neke nove istrage i
verovatno će i biti.
Šesnaest dana nakon
napada još uvijek niste obaviješteni o radu tužilaštva?
Upravo tako. Od tužilaštva nisam dobio niti jedan jedini poziv. Policajac
koji je postupao po predmetu došao je u bolnicu po nalogu tužilaštva već prvo
veče i uzeo izjavu. To je sav moj kontakt što sa izvršnim, što sa pravosudnim
vlastima. Šesnaest dana nikakve podatke nisam dobio. Sam čin ne bi bio tako
strašan i ne bih ga vodio kao neku vrstu napada da tom prilikom nisam dobio niz
lakših i jednu tešku telesnu povredu. Prilikom pada nastalo je nekoliko preloma
u zglobu desne ruke koju neću moći da koristim nekoliko meseci. Mesec i po dana
moram da nosim gips, a potom idem na fizikalne terapije. Povrede koje se
smatraju lakšim možda mi sada još više otežavaju život: niz posekotina,
poderotina, uboja. U tom smislu osećam se fizički povređeno, a u psihološkom
smislu dosta racionalno se držim u jednoj dosta rovitoj psihičkoj podlozi. Ne
želim da razmišljam o motivima. U tom slučaju, ukoliko bih počeo i zaposlio
mozak time, dosta bih se loše osećao. Još uvek uspevam da racionalizujem.
Šta mislite o
budućnosti političkog organizovanja građanstva u istupima protiv nasilja?
Nisam sasvim siguran da znam odgovor na ovo pitanje zato što je teško
primenjivo bilo koje istorijsko iskustvo da bismo bili spremni na ovo što se
sad trenutno dešava. Svaka zemlja u okruženju i svetu imala je slična iskušenja
u različitim okolnostima, tako da ćemo i mi morati da pronađemo neki način koji
je za nas karakterističan i koji nama najviše odgovara. Moramo da odgovorimo na
to, pri čemu bih voleo da u svakom smislu i na svaki način, u svakoj mogućoj
meri, potrudimo se da to uradimo kroz institucije sistema, ne rušeći celu
državu da bismo popravili neke njene delove. Da ne bi slučajno došlo, u panici,
do širenja potrebe za uzimanjem pravde u svoje ruke.
Šta „uzimanje pravde
u svoje ruke“ može konkretno može da znači?
To znači da, ukoliko se svako ohrabri ili iz očaja posegne za uzimanjem
pravde u svoje ruke, može da se sveti, bude zao prema drugim ljudima, ili da
sopstveni osećaj za pravdu i pravičnost presuđuje drugim ljudima. Društva da su
mogla da računaju na svest i savest pojedinaca ne bi ni bila organizovana, bila
bi na civilizacijskom nivou od pre nekoliko hiljada godina. S obizrom da smo se
organizovali u ove društvene zajednice kakve danas imamo, mi moramo da imamo
zajednička pravila, zakone i institucije koje poštuju te zakone neselektivno da
ne bi došlo do svođenja na to da svako pravdu može da doživi na sopstveni način
i da je tako primenjuje. Dakle, da sprečimo svaku vrstu osvetoljubivosti i individualnih
interpretacija zakona i pravila.
Vjerujete li u
mogućnosti i moć građanskih plenuma?
Da. Možda čak i više nego u tradicionalno političko organizovanje koje
doživljava debakl, prema mom uverenju, i prema uverenju ljudi s kojima sam
često u komunikaciji na teoretskom nivou. Ono što gledamo širom Evrope a i
značajno šire od našeg kontinenta, uobičajeni partijski, stranački sistem
organizovanja postaje sve manje efikasan. Sve više horizontalno udruživanje
građana ima snagu koja će morati da nosi društveni integritet kada institucije
zakažu.
Kako raditi na
širenju baze i vidljivosti kritične mase?
Dosta neočekivan obrt. Mi ne radimo na širenju baze, mi radimo na jačanju
jezgra. Mi verujemo da ideja i ono što nas veže u jezgru može postati magnetni
centar za ljude sličnog svetonazora i sličnih moralnih principa, i kao takav
može postati ili magnet ili centar okupljanja, ili može postati uzor za nova
okupljanja na lokalima. Da ovo drugo jeste tačno dokazuje činjenica da
sarađujemo sa preko trideset organizacija kojima smo ili uzor ili na neki način
pomažemo oformljavanju i započinjanju rada i uspostavljanju osnovnih
strukturnih koraka.
Da li sa moralnosti
mase dolaze sugestibilnost, impulsivnost, lakovjernost?
Opasnosti su. Dolazi sve to što ste naveli, možda ne tim redom, ali
dolazi kao jedno od iskušenja ili se u kumulativu iskušava. Kada sve to zajedno
već imate eskalirano i metastazirano onda ću ja lično, a verujem i ljudi koji
bi se za to odlučili, lakše podneti rizik nego izvesnost da se to desi ako
ništa ne preduzimamo.
Šta može ojačati
kapacitete političke borbe?
Mislim poverenje. To dosta deluje preopširno kad se kaže, zato što su
ljudi navikli da se u politici i uopšte aktivizmu ljudi bave floskulama,
obećanjima, nude dva džaka brašna tamo gde neko nudi jedan, nude dva zaposlenja
tamo gde neko nudi jedno zaposlenje, dakle sve ono što bi trebalo da osnaži
sposobnosti laganja i opsene. Ono što može da osnaži kapacitete kod
organizacija je jačanje poverenja i pre svega priznanje da smo dosta slabih
snaga trenutno. Ta iskrenost u priznanju da smo trenutno slabi može kod ljudi
probuditi makar činjenicu da se zbog iskrenosti tih organizacija i ljudi
pridruže u borbi za stvaranje društvenih kapaciteta. To može, naravno, uvek
biti povezano sa onim najčešće materijalnim iskušenjima na koje organizacije
ovde nailaze jer opstruirane države, odnosno otete državne institucije,
najčešće su zasnovane na koruptivnim principima prema kojima najveći deo
fluidnog kapitala u zemlji drže partije na vlasti i sa njima povezana lica. To
može biti problem i ljudima koji finansiraju svoju političku borbu sa drugih
strana, poput nas, ali ne mora nužno opredeliti ishod te borbe. Mi možemo i bez
nekih preteranih ulaganja poći u borbu za poverenje koje, iako skromnim kanalima,
može dopreti do ljudi samo ako budemo zaista mislili ono što govorimo i
govorili iskreno ono što jeste, a ne pokušavati obećanjima nadmašiti tuđe laži.
Kako objasniti
probleme mehanizama participativne demokratije?
Mislim da participativna demokratija prevashodno ima problem na lokalnom
nivou, gde je čak zagarantovana autonomija lokalnih samouprava ne samo
ugrožena, nego uništena činjenicom da su lokalne samouprave postale samo
ispostave glavnogradskih partija i centara ekonomskih i političkih moći. Ove
ekonomske moći su vrlo često kriminalne. Ako vi sad kažete nekome ko treba da
učestvuje u donošenju odluka i u društvenoj dinamici tako što će biti deo
demokratskog odlučivanja ili donošenja ideja i debati, onda vi njemu zapravo
kažete: treba da se boriš protiv onog što kao komanda dolazi iz glavno grada.
Sa druge strane, ukoliko negujete princip u svetu u kojem imate mogućnost da
ostvaruje svoje namere a to su organizacije, neposredna okolina, grad,
komšiluk, širi i dalji i kažete da možemo da se dogovorimo oko nekih stvari,
onda ljudi stvarno vraćanjem poverenja u dogovor i poverenja u poštovanje
dogovora zapravo ojačavaju ideju participativne demokratije. Ono što svakako ne
treba da radimo, inače, važi za sva moderna društva, to je da se na teoretskom
nivou insistira na pojmovnosti participativne demokratije i svega onog što
ljudima nije blisko, a da pritom strada sama ideja. Ne morate ljudima kazati da
učestvuju u društveno političkom životu, da moraju bit bliži u donošenju
društvenih odluka, da se moraju angažovati ili štagod, ali možete reći komšiji:
hajde da zajedno ovo ili ono uradimo, što je od zajedničkog interesa. Ili za
trotoar, ili za osvetljenje, ili za čistoću, ili za bezbednost. Pogledajte
komšijsko dete, obratite pažnju na psa, vodite računa o čistoći… Gde god se
ponudite da nešto zajedno uradite, gde god to i uradite, vi ste ojačali ideju
paricipativne demokratije. Ne morate to uraditi na nekom teoretskom nivou, a
naročito ne na deklarativnom.
Postoji li jasan
ideološki i politički koncept antirežimske pobune?
Da, ali ga je teško definisati u glasovnom izražavanju zato što nećete ni
pretpostaviti u kojoj meri ljudi ne moraju da budu pojmovno ili definicijama
određeni za ideološki koncept koji je antirežimski. On se čak, bar kad je naše okruženje
u pitanju, može doživeti. Mi ne moramo imati jasne definicije ideološkog
koncepta, ali možemo relativno lako da prepoznamo kada neko sada govori to što
misli i zaista stoji iza svojih reči. Osetite da neko ne manipuliše vašim
osećanjima, znanjima, kapacitetima, nego da je spreman to što misli i da izvede
do kraja i da istraje u tome. Taj ideološki koncept trenutno možemo da nazovemo
prosto: elementarno poštenje. Ideološki koncept koji bi nadišao sve što naše
aktuelne vlasti promovišu, a to je svakovrsna zloupotreba društvenih
kapaciteta, javnih resursa i moralne neutemeljenosti u pravnim normama.
S obzirom na razlike
u koje su ideološkog i političkog karaktera, vjerujete li u jačanje
antirežimskih snaga?
Verujem, da. Tamo gde postoji nepodeljena želja da se suprotstavi ovako
halapljivoj vlasti kao centru zla onda će se sve drugo staviti po strani. Gde
god prepoznate kalkulativnost, preteranu osetljivost i zapušavanje nosa,
međusobne surevnjivosti i rasprave, shvatićete zapravo da nekima nije samo do
javnog interesa. Ono što stvarno bude opredelilo ljude protiv ove vlasti biće
suštinsko odvajanje organizacija i ljudi koji su spremni da zarad zajedničkog
ne insistiraju na sopstvenom.
Je li
građanska pobuna budućnost aktivizma, pa i medijskog?
Ne mogu da tvrdim zato što ja ne znam niti mogu da pretpostavim šta
budućnost može doneti pored onog što smo planirali, a na to se uvek mora
računati. Društvena i istorijska nepredvidivost je oblikovala čitave
civilizacije. Nismo mi ni naše vreme nikakav izuzetak. Zadatak nam je da u
ovakvim datim okolnostima, iščekujući ono što je nepredvidivo, činimo sve što
je u našoj moći da građanski aktivizam postane alternativa poslušničkom
kriminalu.