Predrag Voštinić je aktivista „Lokalnog fronta“ iz Kraljeva, udruženja koje se bori za očuvanje dostojanstva u bavljenju politikom. Tokom ratnih devedesetih bio je dopisnik Radija B92.
Nedavno je napadnut na biciklu u nesavjesnoj vožnji vozača automobila. „Lokalni front“ vjeruje da nije riječ o slučajnoj nesreći.
U razgovoru za BUKA magazin Voštinić govori o samom napadu ali u kaže da participativna demokratija prevashodno ima problem na lokalnom nivou, gdje je zagarantovana autonomija lokalnih samouprava uništena činjenicom da su lokalne samouprave postale samo ispostave glavnogradskih partija i centara ekonomskih i političkih moći.
„Tamo gde postoji nepodeljena želja da se suprotstavi ovako halapljivoj vlasti kao centru zla onda će se sve drugo staviti po strani. Gde god prepoznate kalkulativnost, preteranu osetljivost i zapušavanje nosa, međusobne surevnjivosti i rasprave, shvatićete zapravo da nekima nije samo do javnog interesa“ – kaže Voštinić.
Možete li reći kako je došlo do napada na Vas?
Uobičajena rekreaciona vožnja biciklom se pretvorila u nešto što stvarno retko viđam u putu, ali nije baš da nikada nisam video. Neko je bio besan u saobraćaju, agresivno je vozio, pokušao je da me u jednom trenutku gurne u krajnju desnu stranu u putu što je bilo skroz nemoguće. Nisam mogao da izađem s puta jer sam imao ogradu sa strane. Mislio sam da je početnik za volanom, da zbog toga ne može da me zaobiđe. Međutim, posle insistiranja i agresivnog ležanja na svireni posle pola minute shvatio sam da ipak nije neki početnik nego baš neko agresivan u saobraćaju, nasilan. U nekom trenutku me je obišao, pa je usporio, pa je naišao drugi auto koji je usporio čim me je pretekao. Iz njega se pojavio, glavom proviriši kroz prozor, neki momak koji mi je dobacivao. Ne bih mogao da tvrdim šta, jer nisam bio u prilici da ga čujem zato što sam na biciklu. On je produžio. Pratio sam ga pogledom još neko vreme i mislio da je to samo nešto što ih je iznerviralo u saobraćaju.
Onda sam video da na kružnom toku ispred nas prave puni krug vraćajući se ka meni. Shvatio sam da je najbolje da se zaustavim na prvom proširenju i da pređem na stranu gde je parking jednog tržnog centra, gde su kamere i ljudi, da ne budem tako ranjiv na biciklu ako dođe do nekog fizičkog napada. Pokušao sam da to brzo uradim, ali bila je gusta magistrala pa sam sporije uradio to što sam planirao. Kada sam dovršavao nameru da pređem na drugu stranu i da se sklonim sa puta, oni su baš požurili sa kružnog toka. Dodavši gas, sustigli su me i oborili s bicikla. Nije bilo reči o tome da su usporavali, pokušali da me izbegnu, da su kočili dugo ili da me nisu videli jer je sve osvetljeno. To navodi na zaključak da su to uradili namerno. Ako namera postoji, a po mom subjektivnom uverenju bila je potpuno nesumnjiva, ostaje pitanje da se utvrdi motiv nažalost.
Tužiteljka se zasada nije odlučila za tu kvalifikaciju nego za teško delo protiv bezbednosti u saobraćaju. To ne mogu da potvrdim jer nisam dobio napismeno, ali pokušavaju da tretiraju sve kao saobraćajnu nezgodu a ne kao ugrožavanje moje bezbednosti, što može da bude predmet neke nove istrage i verovatno će i biti.
Šesnaest dana nakon napada još uvijek niste obaviješteni o radu tužilaštva?
Upravo tako. Od tužilaštva nisam dobio niti jedan jedini poziv. Policajac koji je postupao po predmetu došao je u bolnicu po nalogu tužilaštva već prvo veče i uzeo izjavu. To je sav moj kontakt što sa izvršnim, što sa pravosudnim vlastima. Šesnaest dana nikakve podatke nisam dobio. Sam čin ne bi bio tako strašan i ne bih ga vodio kao neku vrstu napada da tom prilikom nisam dobio niz lakših i jednu tešku telesnu povredu. Prilikom pada nastalo je nekoliko preloma u zglobu desne ruke koju neću moći da koristim nekoliko meseci. Mesec i po dana moram da nosim gips, a potom idem na fizikalne terapije. Povrede koje se smatraju lakšim možda mi sada još više otežavaju život: niz posekotina, poderotina, uboja. U tom smislu osećam se fizički povređeno, a u psihološkom smislu dosta racionalno se držim u jednoj dosta rovitoj psihičkoj podlozi. Ne želim da razmišljam o motivima. U tom slučaju, ukoliko bih počeo i zaposlio mozak time, dosta bih se loše osećao. Još uvek uspevam da racionalizujem.
Šta mislite o budućnosti političkog organizovanja građanstva u istupima protiv nasilja?
Nisam sasvim siguran da znam odgovor na ovo pitanje zato što je teško primenjivo bilo koje istorijsko iskustvo da bismo bili spremni na ovo što se sad trenutno dešava. Svaka zemlja u okruženju i svetu imala je slična iskušenja u različitim okolnostima, tako da ćemo i mi morati da pronađemo neki način koji je za nas karakterističan i koji nama najviše odgovara. Moramo da odgovorimo na to, pri čemu bih voleo da u svakom smislu i na svaki način, u svakoj mogućoj meri, potrudimo se da to uradimo kroz institucije sistema, ne rušeći celu državu da bismo popravili neke njene delove. Da ne bi slučajno došlo, u panici, do širenja potrebe za uzimanjem pravde u svoje ruke.
Šta „uzimanje pravde u svoje ruke“ može konkretno može da znači?
To znači da, ukoliko se svako ohrabri ili iz očaja posegne za uzimanjem pravde u svoje ruke, može da se sveti, bude zao prema drugim ljudima, ili da sopstveni osećaj za pravdu i pravičnost presuđuje drugim ljudima. Društva da su mogla da računaju na svest i savest pojedinaca ne bi ni bila organizovana, bila bi na civilizacijskom nivou od pre nekoliko hiljada godina. S obizrom da smo se organizovali u ove društvene zajednice kakve danas imamo, mi moramo da imamo zajednička pravila, zakone i institucije koje poštuju te zakone neselektivno da ne bi došlo do svođenja na to da svako pravdu može da doživi na sopstveni način i da je tako primenjuje. Dakle, da sprečimo svaku vrstu osvetoljubivosti i individualnih interpretacija zakona i pravila.
Vjerujete li u mogućnosti i moć građanskih plenuma?
Da. Možda čak i više nego u tradicionalno političko organizovanje koje doživljava debakl, prema mom uverenju, i prema uverenju ljudi s kojima sam često u komunikaciji na teoretskom nivou. Ono što gledamo širom Evrope a i značajno šire od našeg kontinenta, uobičajeni partijski, stranački sistem organizovanja postaje sve manje efikasan. Sve više horizontalno udruživanje građana ima snagu koja će morati da nosi društveni integritet kada institucije zakažu.
Kako raditi na širenju baze i vidljivosti kritične mase?
Dosta neočekivan obrt. Mi ne radimo na širenju baze, mi radimo na jačanju jezgra. Mi verujemo da ideja i ono što nas veže u jezgru može postati magnetni centar za ljude sličnog svetonazora i sličnih moralnih principa, i kao takav može postati ili magnet ili centar okupljanja, ili može postati uzor za nova okupljanja na lokalima. Da ovo drugo jeste tačno dokazuje činjenica da sarađujemo sa preko trideset organizacija kojima smo ili uzor ili na neki način pomažemo oformljavanju i započinjanju rada i uspostavljanju osnovnih strukturnih koraka.
Da li sa moralnosti mase dolaze sugestibilnost, impulsivnost, lakovjernost?
Opasnosti su. Dolazi sve to što ste naveli, možda ne tim redom, ali dolazi kao jedno od iskušenja ili se u kumulativu iskušava. Kada sve to zajedno već imate eskalirano i metastazirano onda ću ja lično, a verujem i ljudi koji bi se za to odlučili, lakše podneti rizik nego izvesnost da se to desi ako ništa ne preduzimamo.
Šta može ojačati kapacitete političke borbe?
Mislim poverenje. To dosta deluje preopširno kad se kaže, zato što su ljudi navikli da se u politici i uopšte aktivizmu ljudi bave floskulama, obećanjima, nude dva džaka brašna tamo gde neko nudi jedan, nude dva zaposlenja tamo gde neko nudi jedno zaposlenje, dakle sve ono što bi trebalo da osnaži sposobnosti laganja i opsene. Ono što može da osnaži kapacitete kod organizacija je jačanje poverenja i pre svega priznanje da smo dosta slabih snaga trenutno. Ta iskrenost u priznanju da smo trenutno slabi može kod ljudi probuditi makar činjenicu da se zbog iskrenosti tih organizacija i ljudi pridruže u borbi za stvaranje društvenih kapaciteta. To može, naravno, uvek biti povezano sa onim najčešće materijalnim iskušenjima na koje organizacije ovde nailaze jer opstruirane države, odnosno otete državne institucije, najčešće su zasnovane na koruptivnim principima prema kojima najveći deo fluidnog kapitala u zemlji drže partije na vlasti i sa njima povezana lica. To može biti problem i ljudima koji finansiraju svoju političku borbu sa drugih strana, poput nas, ali ne mora nužno opredeliti ishod te borbe. Mi možemo i bez nekih preteranih ulaganja poći u borbu za poverenje koje, iako skromnim kanalima, može dopreti do ljudi samo ako budemo zaista mislili ono što govorimo i govorili iskreno ono što jeste, a ne pokušavati obećanjima nadmašiti tuđe laži.
Kako objasniti probleme mehanizama participativne demokratije?
Mislim da participativna demokratija prevashodno ima problem na lokalnom nivou, gde je čak zagarantovana autonomija lokalnih samouprava ne samo ugrožena, nego uništena činjenicom da su lokalne samouprave postale samo ispostave glavnogradskih partija i centara ekonomskih i političkih moći. Ove ekonomske moći su vrlo često kriminalne. Ako vi sad kažete nekome ko treba da učestvuje u donošenju odluka i u društvenoj dinamici tako što će biti deo demokratskog odlučivanja ili donošenja ideja i debati, onda vi njemu zapravo kažete: treba da se boriš protiv onog što kao komanda dolazi iz glavno grada. Sa druge strane, ukoliko negujete princip u svetu u kojem imate mogućnost da ostvaruje svoje namere a to su organizacije, neposredna okolina, grad, komšiluk, širi i dalji i kažete da možemo da se dogovorimo oko nekih stvari, onda ljudi stvarno vraćanjem poverenja u dogovor i poverenja u poštovanje dogovora zapravo ojačavaju ideju participativne demokratije. Ono što svakako ne treba da radimo, inače, važi za sva moderna društva, to je da se na teoretskom nivou insistira na pojmovnosti participativne demokratije i svega onog što ljudima nije blisko, a da pritom strada sama ideja. Ne morate ljudima kazati da učestvuju u društveno političkom životu, da moraju bit bliži u donošenju društvenih odluka, da se moraju angažovati ili štagod, ali možete reći komšiji: hajde da zajedno ovo ili ono uradimo, što je od zajedničkog interesa. Ili za trotoar, ili za osvetljenje, ili za čistoću, ili za bezbednost. Pogledajte komšijsko dete, obratite pažnju na psa, vodite računa o čistoći... Gde god se ponudite da nešto zajedno uradite, gde god to i uradite, vi ste ojačali ideju paricipativne demokratije. Ne morate to uraditi na nekom teoretskom nivou, a naročito ne na deklarativnom.
Postoji li jasan ideološki i politički koncept antirežimske pobune?
Da, ali ga je teško definisati u glasovnom izražavanju zato što nećete ni pretpostaviti u kojoj meri ljudi ne moraju da budu pojmovno ili definicijama određeni za ideološki koncept koji je antirežimski. On se čak, bar kad je naše okruženje u pitanju, može doživeti. Mi ne moramo imati jasne definicije ideološkog koncepta, ali možemo relativno lako da prepoznamo kada neko sada govori to što misli i zaista stoji iza svojih reči. Osetite da neko ne manipuliše vašim osećanjima, znanjima, kapacitetima, nego da je spreman to što misli i da izvede do kraja i da istraje u tome. Taj ideološki koncept trenutno možemo da nazovemo prosto: elementarno poštenje. Ideološki koncept koji bi nadišao sve što naše aktuelne vlasti promovišu, a to je svakovrsna zloupotreba društvenih kapaciteta, javnih resursa i moralne neutemeljenosti u pravnim normama.
S obzirom na razlike u koje su ideološkog i političkog karaktera, vjerujete li u jačanje antirežimskih snaga?
Verujem, da. Tamo gde postoji nepodeljena želja da se suprotstavi ovako halapljivoj vlasti kao centru zla onda će se sve drugo staviti po strani. Gde god prepoznate kalkulativnost, preteranu osetljivost i zapušavanje nosa, međusobne surevnjivosti i rasprave, shvatićete zapravo da nekima nije samo do javnog interesa. Ono što stvarno bude opredelilo ljude protiv ove vlasti biće suštinsko odvajanje organizacija i ljudi koji su spremni da zarad zajedničkog ne insistiraju na sopstvenom.
Je li građanska pobuna budućnost aktivizma, pa i medijskog?
Ne mogu da tvrdim zato što ja ne znam niti mogu da pretpostavim šta budućnost može doneti pored onog što smo planirali, a na to se uvek mora računati. Društvena i istorijska nepredvidivost je oblikovala čitave civilizacije. Nismo mi ni naše vreme nikakav izuzetak. Zadatak nam je da u ovakvim datim okolnostima, iščekujući ono što je nepredvidivo, činimo sve što je u našoj moći da građanski aktivizam postane alternativa poslušničkom kriminalu.
