Зашто сваку тугу провучемо кроз филтер да личи на срећу?

Колико лајкова вриједи једна суза, а колико један осмијех? Шта би рекли наши пратиоци на друштвеним мрежама да једном објавимо како се стварно осјећамо?

Sara Velaga / 09. октобар 2019

Да објавимо фотографију стварног себе, који не тражи савршени филтер за своју тугу, да је упакује и представи свијету, већ ко отворено показује да је и он у крајности тек један обичан човјек.

Константно си изложен притиску друштва које те путем друштвених мрежа свакодневно „бомбардују савршенством“. Сви ти људи су на најбољим дестинацијама, на најлуђим изласцима, с ливе укључењима, мноштвом коментара. Сви су они #wокеупликетхис #оотд #потд и гомила других беспотребних означавања. Јер друштвене мреже и јесу постале то, тек пука ознака да си био негдје, радио нешто…

Даје ли особа која те гледа из огледала лајк ономе што си постао/ла?

Када прођеш насловницом Фацебоока и Инстаграма, све редом насмијана лица. У приватности својих домова, они скидају своје савршене маске, али за јавност, сви су супер. Зато што је у друштву добро бити добро. Исто као када те питају на улици „Како си?“, никога заправо није брига, јер зна се да се то тек онако пита, успут. И објаве су нам постале успутне, као колективно утапање брода свих вриједности у мору глупости данашњице. Док тонемо, објављујемо фотографије уз опис „Феелинг гоод“.

Кога брига за број лајкова, праћења, гледања туђих сторија? На крају дана, када се затворе врата твоје собе или стана, једини лајк који треба да добијеш је онај у огледалу. Када се скине сва шминка, угасе сви уређаји, када је 5 до 12 и за тебе и за свијет око тебе. Ко је особа која те гледа из огледала и даје ли она лајк ономе што си постао/ла?

 

У реду је не бити у реду јер, вјеруј, нико није увијек добро.

Мука ми је од савршених породичних фотографија, цоуплегоалс фотографија, укалупљених објава, трендинга и бројања. Свели смо се на нумерисање мјеста за прве редове публике која гледа оно што радимо од својих живота. А на крају дана на позорници нема више никога, јер сви смо постали публика само себи.

Која корист од мора лајкова ако се утапаш у океану туге?

Психологиња Нермина Вехабовић-Рудеж за Карике говори како од нашег дјетињства постоји потреба да гледамо у људе који нас окружују и то су најчешће други одрасли који представљају моделе понашања. Управо је зато важно имати здраве узоре.

„Током пубертета долази до тога да гледамо у узоре, што потиче од ријечи зурења, дакле, гледамо шта други раде око нас и то је за развој човјека јако битно. Како су родитељи често недоступни, тинејджери и млади људи су склони томе да гледају узоре у виртуелном свијету. Оно што они тамо налазе заправо су идоли, чији они живот не познају, али га прате путем слика. Из тога се ствара заљубљеност или залуђеност особама које приказују свој ‘савршен’ живот на сликама без да критички размишљају да ли је то што та особа приказује заиста стварна слика“, упозорава Нермина.

Додаје да због тога долази и до проблема стварања слике о себи, другима, али и свијету који нас окружује.

„Неријетко је да млади људи створе слику како је најбоља особа она која је лијепа. Најуспјешнији онај који има неко скупо ауто или се појавио на некој далекој дестинацији. Без да размишљају да ли је та особа заиста сретна, да ли има угодан живот и, у крајности, како је дошла до тога. А на крају, и да ли је то само тренутак у животу једне особе“, додаје Нермина.

И ту негдје се крије и сва истина о нама – у чињеници да мијењамо живот за илузију тренутка, често несвјесни да је то само дио цјелине, која је препуна пукотина.

Осјетити се рањиво, заглављено, преплављено, може бити од велике користи јер су то све знакови да негдје нешто не радимо добро. Такву прилику не треба игнорисати него прихватити као позив за плес по својој унутрашњости, која ће довести до тога да се стварно упознаш. На том путу не мораш бити сам; постоје сигурно одлични људи око тебе који ће ти помоћи. На крају, није страшно потражити помоћ. Страшно је бити у друштву, а бити сам. Страшно је имати све у животу, а осјећати невјероватну празнину изнутра.

Човјек није само фасада, а друштвене мреже приказују само то

Окренути се себи и видјети шта се налази изнутра је први корак здравог и зрелог односа према себи.

Важно је себе видјети у правом свјетлу, знати идентификовати своје проблеме, знати тражити помоћ. Јер на крају дана, која корист од мора лајкова за твоју лажну срећу, ако се утапаш у океану туге? Друштво у којем одрастамо неминовно мијења своје трендове, узоре, моделе, схватања… И није све савршено, али није ни лоше. Једноставно је другачије од онога што је прије било. Важно је само градити себе, као особу која вриједи много више од једног лајка.

Све док нас слаб интернет не растави, макар текст не добио ниједног лајка, признајте себи да сте добри и када сте лоше јер, вјерујте, тад се најбоље видите.

Онако реално и истински.

Прије или касније ћете се уморити од тога да стално будете добро и да свима будете доступни, весели, мили и чили.

Живот носи и другу страну, и сасвим је људски прихватити и признати властиту рањивост, мање угодне емоције, тамне стране своје душе – јер само тада можете себе видјети као слојевито и цјеловито биће, развити емпатију према другима те развијати сложеније и комплексније односе.

 

Карике.ба


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.