Виктор Иванчић: Синдром Шуица

Није битна Шуица, већ еуропска бирократска конструкција, строј који еуропске грађане непрестано политички обезврјеђује и лишава их заосталих демократских снова, а коруптивне никоговиће попут Шуице чини јединима могућим. Битан је синдром Шуица.

Viktor Ivančić / 12. октобар 2019

Писмо Гонга еуропским парламентарцима у пријеводу гласи овако: Провјерите да ли је госпођа Шуица била довољно поштена да завриједи непоштено додијељену плаћу. Јер уколико се она на непоштен начин домогла иметка, тада би непоштено додијељени доходак могао доћи у погрешне руке

Много ефектније од свих својих критичара, Дубравка Шуица је напосљетку у једној реченици сажела бит скандала који се везује уз њено име.

Та реченица, изговорена током саслушања у Бруxеллесу након којега ће бити именована потпредсједницом Еуропске комисије задуженом за демокрацију и демографију, а као одговор на питање једнога независног њемачког заступника о поријеклу њезине имовине – наиме ‘како сте од учитељице која је живјела у 60 квадрата прије двадесет година стекли имовину од пет милијуна еура и можете ли с нама подијелити рецепт како то постићи’ – гласила је овако:

‘Из поштовања према овом дому нећу говорити о томе.’

Још једном:

‘Из поштовања према овом дому нећу говорити о томе.’

Био сам импресиониран тим нехотичним погађањем суштине, боље речено: потпуно неосвијештеном и потпуно исправном поруком госпође Шуице својим критичарима како би минимум доброга укуса налагао да се афера, припремљена у Хрватској, пресели с периферије у средиште, јер овако она погађа само њу, и то доста овлашно, а промашује систем, и то доста тенденциозно.

Одговарајући независноме њемачком заступнику, очито инспирираноме јавним апелом Гонга, госпођа Шуица је, без мисаоног контакта с оним што изговара, саботирајући властиту намјеру, заправо рекла: Зар не би било неумјесно да се баш у средишту хипокризије правдам због лицемјерја? Односно, у варијанти ближој реалности: Зар не би било неподношљиво да се управо у царству корупције браним од оптужби за корупцију?

Не, господо, нећу то чинити, ‘из поштовања према овом дому’!

Таман сам у кавани размишљао како би тој нежељеној искрености и случајној проницљивости вриједило новинским освртом одати поштовање, када ми је пажњу одвукао разговор двојице пензионера за сусједним столом, о истој теми. По слободној процјени, један је имао стотину тридесет и нешто година, а други стотину тридесет и нешто више, те сам се, да бих санирао ефекте мрмљања, фрфљања и сркања зеленога чаја, претворио у стотину и деведесет центиметара високо ухо.

X: Та Шуица ће, колико сам схватио, као потпредсједница Еуропске комисије, уз све пратеће додатке, примати мјесечну плаћу од замало 30 тисућа еура. А за тај мјесечни износ просјечан Хрват треба радити више од три године. Ето, то мени ову аферу чини неразумљивом.

Y: Што точно не разумијеш?

X: Не разумијем зашто бисмо се саблажњавали над имовином коју је госпођа Шуица стекла досад, колико год били мутни начини њеног прибављања, умјесто да се саблажњавамо над оном коју ће стећи одсад.

Y: Па јест, рачуница је неумољива. Кроз петогодишњи мандат уважена хрватска дужносница ће у Бруxеллесу окренути скоро два милијуна еура. А кад томе додамо да по истеку мандата има право на неколико година плаћенога нерада, износ је знатно већи.

X: Доходак који је 40-ак пута већи од дохотка просјечног Хрвата прије бих назвао свињаријом него плаћом. Чему се, дакле, згражати над прошлом неправдом, када је садашња неправда још и гора? Зар само зато што је садашња неправда, за разлику од прошле, транспарентна и законита?

Y: Не свиђа ти се, значи, иницијатива Гонга да се имовина госпође Шуице јавно обзнани и испита њено поријекло, јер постоје основане сумње како је иста стечена коруптивним активностима?

X: Напротив, иницијатива ми се јако свиђа и, што се мене тиче, заслужује све похвале. Али свеједно сматрам да је у исто вријеме увелике промашена, и то по барем три основе.

Y: Које су то основе?

X: Под а): прави скандал не лежи у ономе што је госпођа Шуица некоћ стјецала, већ у ономе што стјече данас и што ће стјецати сутра. Под б): прави скандал не лежи у материјалним стечевинама што се скривају од јавности, већ у онима које су јавно објављене. И под ц): прави скандал не лежи у незаконитом згртању добара, већ у згртању које се одвија сасвим законито, путем свињарије у износу од близу 30 тисућа еура мјесечно. Мада су, истини за вољу, и све сумње које наводи Гонг заиста скандалозне.

Y: Само је питање на коју адресу стиже њихов апел. У суштини, ако те добро пратим, то је као да се водству банде пожалиш на криминално понашање једнога њеног члана.

X: Отприлике. Писмо Гонга еуропским парламентарцима у пријеводу гласи овако: Провјерите да ли је госпођа Шуица била довољно поштена да завриједи непоштено додијељену плаћу. Јер уколико се она на непоштен начин домогла иметка, тада би непоштено додијељени доходак могао доћи у погрешне руке. Само поштени смију имати право на непоштено разрезану апанажу!

Y: Могуће је да младеж из Гонга, попут свих легалиста, полази од тога да је поштено све што је законито.

X: Моје је мишљење обратно. Критериј по којему Дубравка Шуица вриједи као 40 просјечних Хрвата одвратан је баш зато што је озакоњен. А притом се дотична госпођа, као што и сам знаш, од просјечних Хрвата издваја једино у вјештини улизивања владајућим гарнитурама, како хрватским, тако и еуропским. Што је остало иза ње након двадесет година политичког рада? Тек валовити траг гмизања, хоћу рећи напредовања.

Y: Можда смо превише неправедни према бриселским службеницима. Ензенсбергер им, рецимо, исказује становиту сућут.

X: Што каже стари Ханс Магнус?

Y: ‘Сигурно није ужитак проводити шездесетсатни радни тједан у озрачју непопуларности, интерних конфликата, блокада и интрига, а да се и не говори о губитку додира са стварношћу увјетованом професијом, који неминовно пријети свакој политичкој класи те, наравно, расте с географском удаљеношћу од остатка становника нашег континента. Ситничаво је и неумјесно захтијевати да једна тако трагична егзистенција поврх свега још буде и слабо плаћена.’

X: Знам ја Ханса Магнуса, бјежи у сарказам да не би псовао. Друкчије би он пјевао да има Пленковића за премијера.

Y: Кад смо код ‘губитка додира са стварношћу’, мени је најкомичније то што је Пленковић напао Гонг и остале због издаје националних интереса, малтене као терористе који проводе протухрватску саботажу. Јер је, као, госпођа Шуица ‘представница Хрватске’, а огроман је национални успјех када ‘представница Хрватске’ постане потпредсједница Еуропске комисије.

X: Заборавио је напоменути да чланове Еуропске комисије, укључујући њено челништво, не бирају грађани, већ они испливавају као резултат преговора, нагодби, уцјена и најпрљавије трговине унутар еуропске олигархије. А касније се ови брину за то да код доношења одлука грађани не буду питани за мишљење. Еуропска комисија не само што нема никакву демократску легитимност, него је, ако ћемо поштено, машина за мљевење задњих остатака чувенога еуропског изума, наиме демокрације.

Y: Слажем се. У случају Комисије чиста се корупција службено заводи као демократска процедура. Уопће није чудо што госпођа Шуица зазива ‘поштовање према овом дому’ да би се достојанствено шутјело о сумњи на корупцију. Као што није чудо да су јој додијељени ресори демокрације и демографије, о којима она нема благога појма, осим што у потоњем случају баштини искуство мајке.

X: Важно је само да нови припадници наднационалне елите поносно носе националне етикете, мада су их – без помоћи нације – окачили сами себи. Ту је тајна Пленковићева циничног наступа: однарођеност мора имати народно покриће. Тако ће сватко тко бриселску багру доводи у питање, попут младежи из Гонга, бити оптужен за подривање народних интереса, иако просјечни припадник народа о тим интересима не зна под милим богом ништа, осим да онај који га лажно заступа има 40 пута већу плаћу од њега.

Y: А то одавно није хрватска ексклузивност.

X: Тако је. Није битна Шуица, већ еуропска бирократска конструкција, строј који еуропске грађане непрестано политички обезврјеђује и лишава их заосталих демократских снова, а коруптивне никоговиће попут Шуице чини јединима могућим. Битан је синдром Шуица.

Y: Ех, бојим се да из такве провалије више нема излаза.

X: Слажем се. Једини који нуди какво-такво рјешење је онај Рус. Али њега у Еуропи нитко не јебе.

Y: Који Рус? Путин?

X: Калашњиков.

 

Текст преузет из Новоссти


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.