Ведрана Рудан : Секс и Северина

Жао ми је што смо толико опсједнуте мушкарцима којима није лако. Морају глумити да подржавају наше надљудске напоре да бисмо вратиле оно што смо породом изгубиле и што више никад нећемо вратити. Не познајемо власнике наших судбина. Узалуд се трудимо. Не кужимо једину и вјечну истину. Мушкарци највише на свијету воле мушкарце.

Vedrana Rudan / 24. април 2012

Северина се неколико мјесеци након порода указала на страницама неке тисковине одјевена само у мрежу и фотошоп. Очекивала сам да ће то учинити много раније.

Познате жене које држе до себе сликају се голе већ седми дан након порода. Оне морају показати мужјацима да пород није уништио оно што оне јесу.

А оне јесу, све ми жене јесмо, пуне сисе које никад не висе и неће висјети, капиларе које никад не пуцају, трбух раван и чврст попут дна ростфрај паделе, витке, дугачке ноге без дебелих вена, вратови су нам попут оних у лабудова, коса густа и блистава, струк педесет, бокови осамдесет…

То нас жене чини људским бићима вриједним пажње оних због којих јесмо на овоме свијету а то су мушкарци. Мушкарци, господари наших живота и смрти, не воле опуштена бедра, издојене сисе, масну косу, стрије на трбуху.

Све жене након порода морају неколико сати касније бити спремне раширити ноге и примити у своју крваву утробу комад јунака нашег живота. Наравно да њему није до тога, није ни нама, а и дијете се негдје у куту собе дере…

Говорим какву ми поруку о себи морамо слати не о ономе што осјећамо. Тко смо, ми жене? Ми смо другоразредна бића опсједнута дојмом. Нетко нам је рекао да мозак, ако га имамо, морамо добро сакрити да га наши господари не скуже.

Већина њих нема мозга, владају шакама, па нам то и није неки проблем. Али јест проблем родити па тједнима и мјесецима бити у теретани на води без круха јер нитко на цести не смије ни помислити да смо недавно из себе истиснуле дијете.

Жалосно? Саме смо криве? Да ли је рађање, ако иза порода изгледаш као да си родила, нешто прљаво што тренинзима и фотошопом треба сакрити?

Разумијем свијет у коме живим јер је једнак ономе у коме нисам живјела. Некад су жене биле оковане кринолинама, стезане стезницима, на главама су носиле шест килограма тешке перике, међу ногама локот, никад нам није било лако.

Па ипак…Не губим наду. Можда ће једном негдје на свијету родити нека позната женска и сликати се за женску ревију масне косе, објешена трбуха, сиса пуних млијека и са дјететом које урла у наручју.

То смо, хтјеле ми то признати или не, праве ми. Зашто се скривамо, зашто се ваљамо у мрежи кад капиларе јесу испуцане, сисе висе кад остану без млијека, жена у четрдесетој изгледа попут жене у четрдесетој колико год се дечки у редакцији трудили.

Жао ми је што смо толико опсједнуте мушкарцима којима није лако. Морају глумити да подржавају наше надљудске напоре да бисмо вратиле оно што смо породом изгубиле и што више никад нећемо вратити.

Не познајемо власнике наших судбина. Узалуд се трудимо. Не кужимо једину и вјечну истину. Мушкарци највише на свијету воле мушкарце.

Зато бивше, будуће и тренутне дојиље, опустите се. Изађите из мреже и уживајте дебеле у своме дјетету. Док је дијете. Док не постане мушкарац.

А ако сте родиле дјевојчицу стално јој понављајте, цуро, нису важне сисе, нису важне сисе, нису важне сисе…Можда ће једном постати господарица свијета.


Текст преузет са блога

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.