Ведрана Рудан о Америци у пламену: Мој је син тамо дуго био „бијело смеће“...

"Мој је син тамо дуго био „бијело смеће“, два америчка факултета нису му помогла да не буде црнац у бијелој кожи."

Vedrana Rudan / 03. јун 2020

Има нас који чисто рационално не волимо Америку. Кад кажем да не волим Америку, то говорим откако сам је боље упознала, син ми је тамо провео добар дио живота, увијек осјетим потребу да своју тезу оправдам чињеницама које спомињу паметни људи. Ја сам превише емотивна и превише необјективна. Мој је син тамо дуго био „бијело смеће“, два америчка факултета нису му помогла да не буде црнац у бијелој кожи.

Зато сам у Јутарњем с великим интересом прочитала скраћено уводно поглавље из књиге „Цијена профита“ америчког економисте и нобеловца Јосепха Е. Стиглитза. Издвојила сам неколико реченица.

„Политичари нас немилице увјеравају да је Америка снажнија и боља од осталих. Подаци показују нешто сасвим друго. САД има већу неједнакост у примањима него иједна друга земља. Удио радништва, особито ако изоставимо најбогатијих 1% радника-који обухваћају банкаре и генералне директоре, које се сматра „радницима“ за статистичке потребе, стрмоглаво се смањује и то на невиђен начин, са 75% 1980. на 60% 2010., што је смањење од 15% у кратком раздобљу од само 30 година.

Удио најбогатијих 1% више се него удвостручио. Удио најбогатијих 0,1% повећао се готово четири пута у посљедњих 40 година. Мушки радници, њих чак 15% у напону снаге не ради. Плаће у Америци су, кад се урачуна инфлација, приближно на истој разини као прије 60 година. Продуктивност америчких радника се у истом раздобљу повећала седмероструко.

Америка је дубоко подијељена и на темељу расне, етничке и родне припадности, а велики дио тих подјела темељи се на окрутној дискриминацији. 1968. године, након расних немира, предсједник Јохнсон именовао је одбор који је требао одредити темељне разлоге. Закључци тог повјеренства нажалост вриједе и данас. ‘Наша земља креће се у смјеру двају друштава, црначког и бјелачког-двају одвојених и неравноправних друштава.’

У Америци најбогатијих 1% становника има више од 40% укупног америчког богатства. Диљем свијета слика на самом врху још је гора. Године 2017. 26 појединаца има једнако богатство као доњих 50% становништва свијета, дакле, око 3,9 милијарди људи. Та се бројка убрзано смањује. Данас, што је готово немогуће замислити, та шачица од тек 26 особа, готово одреда мушкараца, има једнаку економску тежину као сви становници Кине, Индије и Америке заједно.“

Тако пише нобеловац Јосепх Е. Стиглитз у својој књизи „Цијена профита“, издавач Профил.

Ви који гледате Америку у пламену и надате се да ће је прогутати ватра паклена, скрените поглед и препустите се ужицима које нобеловац Ангус Деатон назива „болестима очаја“. Уживајте у алкохолу, предозирајте се дрогом, убијте се.

Обичан, мали човјек, црни, бијели, жути или смеђи данас нема право на достојанствен живот. Ни у Њујорку, ни у Бенковцу.

 

Текст преузет са блога ауторке

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.