Ведрана Рудан написала отворено писмо Северини

Видим, плачете, видим, чудите се зато јер су вам отели дијете. Ја, мање славна, прошла сам сличан пут.

Vedrana Rudan / 29. новембар 2019

foto Buka

Поштована госпођо Којић! Видим, плачете, видим, чудите се зато јер су вам отели дијете. Ја, мање славна, прошла сам сличан пут.

Давне 1988. године одлучила сам напустити мужа. Живјели смо у заједничкој кући. На старту ми је дао до знања да ће се за кућу борити до краја. Тада нисам знала што је то “крај”. Сазнала сам 2017.

Двадесет и девет година борила сам се да бих могла доћи до дијела заједничке куће који је био укњижен на моје име. Срећом, одвјетник ме све те године заступао бесплатно. Да сам морала платити трошкове никад не бих дошла до свог дијела. Хвала, Синиша.

Кућу сам напустила с торбицом у руци. Дјеца су остала с њим јер нисмо имали камо. Нема тко ме од сусједа, незнанаца и бивших пријатеља није прогласио “курвом”.

Усудила сам се узети живот у своје руке, кренути даље без њега, изабрати сама свој пут. Унајмила сам станчић у поткровљу. Преко везе. Нитко ми није хтио изнајмити стан кад је чуо да имам двоје дјеце. Знанци, незнанци, бивши пријатељи, били су згрожени што сам отишла с љубавником и “оставила” дјецу.

Умјесто да останем са злостављачем и чекам кад ће ми развалити главу. С ријечким Центром за социјални рад имала сам врашку срећу зато јер је мој “случај” добио мушкарац.

Никад га нећу заборавити. Тада сам научила, слушајући приче својих “колегица” које су имале мање среће, да је жена жени жена.

Човјек ми је спасио живот. Рекао ми је, то сам први пут у животу чула, да имам право на избор, да сам добра мајка, да ће дјеца једном схватити и да нема потребе да се тако страшно осјећам кривом.

Осјећала сам се кривом што сам дјеци “разорила живот”, што сам им одузела “оца”. Сад већ годинама живе опуштено без њега, нит’ га чују, нит’ га виде, што сам учинила оно што удане, “пристојне” жене и мајке не раде: између новог живота и пакла, изабрала сам, не нови живот, него живот.

У оно доба, поновит ћу, била је 1988. година, мушкарац кога остављаш могао је одбити развод. Мој је то учинио. Борио се против развода јер ме “волио”.

На суду је тражио да се вратим “дома”, њему и дјеци, иако је у нашем “дому” с њим већ живјела друга жена. Суткиња нас је ипак развела. По своје особне ствари, узела сам одјећу, јастук и покривач, отишла сам једног јутра кад је зрак био “чист”. Неколико дана касније усудила сам се отићи по метар дрва.

“Украла” сам дрва из властитог дворишта која сам купила властитим новцем, син ми је држао стражу. Пјевала сам у малом камиону док смо пријатељ и ја возили “украдено” према мом подстанарском стану сретна што ме није ухватио “на дјелу” и разбио ми главу.

И данас ме неки због бијега од куће и “напуштања” дјеце која годинама нису видјела “оца” називају “курвом”. Не погађа ме то.

Знам гдје живим, знам да сам добра мајка, знам да имам прекрасну дјецу и дивно унуче и доброг мужа, знам да сам сретна. Сретна сам зато јер сам имала храбрости борити се и против “сусједа” и против “пријатеља” и против “система”.

Нитко у овој земљи није на страни жене. Како је било пред четрдесет година, тако је и остало. Данас је још горе јер се и Црква укључује у лов на “курве”. Госпођо Којић! Чему сузе? Баш је то оно на што се он пали. Чему чуђење пресуди? Живимо у Хрватској.

Не знате моћ новца? Не знате колико женска мржња може бити огромна кад женка осјети да би нека друга женка могла одбацити окове у којима се она сама батрга?

Госпођо Којић, како не разумијете? Сви су против вас. Портали, сусједи, таблоиди, судови, систем, жене, жене, жене. На страни ваших противника је и огроман новац уложен у ваш прогон.

Госпођо Којић, ви сте вјештица коју треба згазити, претворити је у бару суза. Треба вас уништити па вам заувијек одузети право да виђате сина зато јер сте “луди”.

Да сте “нормални” у неком бисте каменом дворцу гледали “Задругу”, лакирали нокте и пјевали себи под браду. Госпођо Којић, кад вас видим овако уплакану питам се, гдје је Северина? Северина која лети зраком, Северина која пјева пред тисућама људи, Северина која не плаче ни кад се читава женомрзачка Хрватска против ње дигне на ноге. Северина!

Одјебите све те одвратне женке које на вас реже. Одјебите и све напаљене мужјаке који вас мрзе јер вас не могу шчепати.

Одјебите и њега који ових дана свршава јер је “побиједио”.

Не, немојте обрисати сузе и растегнути уста у осмијех због мене. Ја сам спашена. Учините то због неколико десетака тисућа Хрватица које нису Северина, а пролазе исто. Одржите концерт у Загребу! Блистајте и у Љубљани! Будите Северина, будите велика мама малог Александра који ће једнога дана на вас бити поносан, ако добијете ову битку.

А добит ћете је. Ето, сестро, никад вас нисам видјела, не слушам ваше пјесме, не одлазим на ваше концерте, али јесам на вашој страни. Ви сте једна од нас. Стисните лијепе зубе, одјебите сузе и крените у рат против змијурина које су се продале за шаку долара.

Текст преузет са блога


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.