Ведрана Рудан: Дан Републике

<п><стронг>Данас је Дан Републике. Умлаћена је пред двадесет година. Још нисмо добили одговор зашто. Неки тврде да се Америма и Западу више није исплатило плаћати умјетно створену творевину која је била тампон зона између Совјетског савеза и Запада.</стронг></п> <п> </п>

Vedrana Rudan / 30. новембар 2011

 

 

 

Југославија је, по њима, била земља у којој се ништа није радило али се одлично живјело од кредита које је Тито добивао са свих страна. Подржавали су га и Амери и Европљани и несврстани које је измислио. Наши су поморци тада говорили како не постоји лука у којој радници који су носили вреће нису чули за Тита. Кад би наш поморац у далекој земљи ушао у крчму и рекао одакле је одмах би га газда частио и кроз сузе разњежен јецао:”Тито, Тито.” Тито је, наравно, био и највећа љубав свих народа и народности бивше нам домовине. Гајење братства и јединства било је обавезно, националност је била небитна, Голи оток се ријетко спомињао, крижни пут још рјеђе. А онда је, након Титове смрти, ЈНА под командом српских генерала и Милошевића луђака на правди бога подивљала и све је отишло у прах и пепео. Многи теоретичари имају јасан одговор зашто. Зато јер су Срби одвајкада четници али им Тито није дао да се размашу. Други тврде да би све било другачије да Хрватима усташтво није у генима. Трећи велију да се нормалан распад и није могао очекивати на дивљем Балкану. Кад је нама дивљацима умро тата нитко нас више није могао држати на ланцу. Што је истина? Зашто више нема Југославије? Не знам. Нисам повјесничарка, обична сам грађанка коју су рат и звјерства затекли неспремну да их најприје схвати, а затим прихвати. Што никад нисам и нећу прихватити? Колективну одговорност. За све оно што су неке звијери учиниле, примјерице, у Вуковару и Сребреници, не кривим “Србе”. Не вјерујем да “Срби” постоје. За све оно што су “моји злочинци” направили не кривим “Хрвате”. Ни они не постоје. Постоје само људи попут Срба, Хрвата, Француза, Талијана, Либијаца, Американаца, Израелаца, Мађара, Нијемаца који увијек чине оно што им газда каже. Тко су биле и остале “газде” у југославенској причи тко зна кад ћемо дознати. Многи већ данас наслућују истину, свјетским силама је на нашим просторима био потребан рат, не више Југославија. Ако нама малима и није јасно зашто смо своју земљу удавили у крви по резултатима рата можемо наслутити ауторе. На нашим бившим просторима цвјетају стране банке, огромни дијелови земље претворени су у НАТО базе, све што је било вриједно отеше нам разбојници свих боја. Нисмо без плана нестали са земаљске карте свијета. Не жалим за Југославијом јер никад нисам читаве народе доживљавала својом “браћом” као што их ни данас не доживљавам “злочинцима”. Али ми тешко пада што нам нетко упорно продаје тезу да ми бивши Југославени нисмо били обични људи, људи попут Швицараца или Кинеза, него крволочне, балканске звијери које су једва дочекале своју прилику. Да моја теза држи воду, нажалост, има превише доказа. Колико је мало требало Либији да се претвори у Југославију? Колико ће мало требати Европи да се распадне на тисућу крвавих комадића? Колико је мало требало да Амери схвате да не живе у земљи Дембелији и да би овакву Америку требало разорити? С великим грчем у желуцу свих сам се протеклих двадесет година знала присјетити земље које нема. Данас, ових дана, много лакше дишем. Европа ће постати Југославија, Америка ће постати Југославија, Британија гори, Африка је спаљена, Блиски исток, Далеки исток…Југославија до Југославије. Не иде нам у ногомету, не иде нам у господарству, не иде нам ни у чему, али, мора нам се признати, ми бивши Југославени први смо крајем прошлог стољећа на подручју “цивилизираног свијета” опако кренули огњем и мачем на све људско у човјеку ако у човјеку уопће постоји  људско које добри људи држе људским.Нема ништа људско ни у којем људском бићу али нама људима са ових простора нитко не може одузети право на истину која је све очитија: баш смо ми учинили први корак који ће уништити Европу, Југославију двадесет и првог вијека. Покојна Југославијо, данас ти је рођендан. Не тугуј, ниси заборављена, живља си него икад, милијуни лешева диљем свијета славе твој пут и твоју смрт. И послије Југославије Југославија. Тко то може платит?

 

Текст је преузет са .рудан.инфо


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.