Ведрана Рудан: Чујем вас, жене. С времена на вријеме пиштите. Преклињем вас, реците ми, хоћете ли ускоро вриштати?

Данас моја кћи овим свијетом хода ужаснута. Боји се петогодишњег сина, послодавца, попа, учитељице, мужа, случајних пролазника, теве инкасатора, оврхе, болести. Боловање може само сањати. Уговор је потписала на три мјесеца и шути, шути, шути.

Vedrana Rudan / 07. март 2020

Foto: Rino Gropuzzo

 

 

Ускоро ће Осми март, зато се на порталима смијеше и жене које не показују сисе, бедра, обријану пичку и раскошне екстензије. Бројеви телефона курви које пуше узбудљивије него дванаестогодишњи дјечак бискупу некако су мање видљиви. Ох, ускоро ће Осми март.

Надахнути уредници портала наредили су младим новинаркама да негдје нађу бабе које смију, ах, ускоро ће Осми март, испричати како је то било за вријеме крваве Титове диктатуре кад поштен човјек није смио рећи да је Хрват, сви који су одлазили у цркву би након мисе завршили на Голом отоку, а ожујак се није смио звати ожујак.

Па, како су Осми март славиле моје вршњакиње док их је крволок Тито гледао са сваког зида? Наш женски радни дан, била сам службеница, био је нерадни. Шефови би свакој од нас уручили букетић нечега. Младе цуре, била сам међу њима, добиле би језичину у грло, старије другарице чврст стисак руке.

Шефови би са љубавницама одлазили на викенд у Венецију, тамо би курве социјалистичке добиле ципеле, торбицу, парфем… Нисам била међу њима јер ме нитко није хтио. Зато сам била одјевена у дјечју сукњу број четрнаест и јакну број четрнаест јер се за вријеме јебене, мрачне владавине није плаћао порез на дјечју одјећу. Данас је укинут и тај реликт наше мрачне прошлости.

Већини другарица Осми март је био дан кад су смјеле пијане у групи улазити у каване и тамо се смијати и пјевати и урлати. На столовима је у целофану почивало мртво цвијеће. Гадили су ми се језици мојих шефова, гадиле су ми се пијане жене, гадио ми се Осми март. Хтјела сам промјену.

Жељела сам, добила сам. Живим у земљи у којој свакога дана у години славе фотошопирана чудовишта која сензуално буље испод тешких трепавица и слапова кинеских длака. Напућена уста крцата киселине позивају на пушење оне који то могу платити. Силиконске сисе зову на слињење. Бедра немају целулита, пичке немају длака, шаљу поруку, јеби ме, ја сам дјевојчица.

Слави се и Мама. Бити мама данас у Хрватској значи бити МАМА. Хрватске МАМЕ сликају раст свога трбуха и прије него им нечији спермиј пробије јајашце. Па “фанови” могу пратити раст. Први тједан, други… Не знам колико тједана траје трудноћа, али свакако се снима и трбух прије одласка у рађаоницу. Па тата покрај МАМЕ. Па беба на сиси. Па онда МАМА иде дома. Па видимо трбух послије порода, па три дана касније, па шест дана… Јеботе! ЈЕБОТЕ!

Ми другарице нисмо на шминку и крпе трошиле плаћу и повремено смо биле особе, људска бића. Зарађивале смо готово колико и мушкарци. Порођај нисмо држале врхунцем “каријере” или каријере. Абортус је био бесплатан, попови нису вирили у наше пичке ни јебали нашу дјечицу. Радиле смо осам сати. Имале смо право на боловање. На послу смо с времена на вријеме шефа знале послати у курац. И мужа. И дјецу. И зидара који би нам добацивао са скеле. У Југославији је мртва, пребијена жена била ВИЈЕСТ.

Данас моја кћи овим свијетом хода ужаснута. Боји се петогодишњег сина, послодавца, попа, учитељице, мужа, случајних пролазника, теве инкасатора, оврхе, болести. Боловање може само сањати. Уговор је потписала на три мјесеца и шути, шути, шути. Ради од јутра до сутра, дијете једва види, сви су јој викенди радни, плаћа јој је биједна, станарина огромна, минус још већи, читав ће живот под туђим кровом ловити властити реп. Наравно да има факултет.

Недавно је у Словенији отворен бордел са гуменим луткама. Све имају што савршене жене од крви и меса немају. Не остају трудне, након употребе се темељито чисте да не би мирисале на жене од меса, не боли их ни глава ни кичма, не питају, гдје си био досад? Наравно да имају килограме длака гдје треба, међуножја су им савршено ћелава. Дечки су више него задовољни. Можда је то добра вијест за данашњу жену? Неће морати бити лутка кад постоје лутке боље од ње?

Нека се јебем ја стара женетина с двије ноге у гробу! Осим што сам стара, ја сам и југоносталгичарка и мрзим све што је хрватско и ружна сам и љубоморна сам, и… Мислите о мени што вас је воља. Ово је, је ли, слободна земља. За ово су, је ли, неки живот дали. Чујем вас, жене. С времена на вријеме пиштите. Преклињем вас, реците ми, хоћете ли ускоро вриштати?

Сретан вам Осми март!


Блог ауторке


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.