Ведрана Рудан: БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА СЕКА

Умрла је Сека. Имала је четири сина и мужа и унучад и праунуче. Жена из Бенковца. Школовала се уз рад, била је годинама дактилографкиња на суду.

Vedrana Rudan / 09. септембар 2019

Зашто живот жена које увијек брину само о другима никоме није занимљив? И оне су сањале како ће срести и бијелог коња и јунака. И оне су се, као и већина жена, помириле с истином да јунака нема, а бијеле коње можеш видјети у дјечјим књигама које се више не читају.

Ову Секу никад нитко није питао је ли сањала. Испуњавала је туђе жеље, помагала дјеци у остваривању њихових снова. Ни у рату се није промијенила. Живјети у Бенковцу за вријеме рата значило је живјети у Крајини. Сека која никад није видјела разлику између Срба и Хрвата имала је проблем. Сви синови су јој у Крајини проглашени “усташама”, у Хрватској “четницима”.

Наравно, знам, Крајина се пише малим словом, крајина је била и остала дио Хрватске, ЗНАМ! Морамо ли и причу о једној Секи свести на причу о Србима и Хрватима? Не, нисам ја крива, наводим чињенице да бих вам лакше испричала причу.

Жена је, у Крајини или крајини помагала Хрватима да преживе, пратила их до “границе” и плакала с њима. Избјегли Хрвати су, вјеровали ви то или не, долазили к нама у Ријеку и захваљивали нам што Сека постоји.

Једном је напустила Крајину или крајину. Путовала је двије тисуће километара да би се могла у неком мађарском мјесту срести са синовима. Угледала их је, није плакала. Далматинке гутају бол да би њиховој дјеци било лакше. Вратила се мужу у Бенковац. Кад је запухала “Олуја” искључила је радио преко кога су јој поручивали којим путем треба кренути према Србији. Није жељела напустити Хрватску, своју једину домовину. У њој се родила, удала, подигла синове, добила унучад.

Дивила сам јој се. Пуштала је дјецу да живе своје животе. Никад није била “паметнија” од своје одрасле дјеце. Како свима угодити и угађати, педесет и седам година из дана у дан кухати доручак, ручак и вечеру? Без урлања. Без кукања. Зашто бар једном није све те синове и невјесте и мужа и унуке и родбину послала доврага?

Је ли то самоконтрола? Или је то љубав? Кад сам је први пут срела имала сам трему. Живјела сам с њеним сином. Старија сам од њега, имала сам двоје дјеце. Да се мој син одлучио на такав избор, његова ми се идеја не би свидјела. Моја ми је свекрва рекла: “Ако си њему добра и мени си.”

Знала је кад моја дјеца имају рођендан, аутобусом им је у Ријеку слала омиљене колаче. Моја унука је била сретна што има живу “пранону”.

Пет је година непокретна лежала у кревету. Зазивала је смрт и молила ме да је убијем. Нисам према њој била милостива. Говорила сам јој да “издржи”. Да “издржи” што? Прање у кревету, храњење у кревету, забрану пушења јер пушење “убија”.

Моја свекрва била је једна обична Сека. Кад таква жена умре, живи онолико колико трају сјећања људи који су је вољели. Мени је то некако мало.

Данас су бесмртни само они на мрежи.  Зато сам је бацила на мрежу.

И у вашим животима постоји Сека? Ако је тако, нека ово буде текст за све наше смртне, невидљиве Секе које толико волимо.

 

Преузето са блога ауторке


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.