СВЕТЛАНА СЛАПШАК: Петер Хандке-жалост Нобелове награде

Хандкеова изјава о срећи Срба на вест о награди брише све Србе који не одговарају његовом милошевићевском имагинарију. Они други за њега уопште не постоје.

Svetlana Slapšak / 12. октобар 2019

Никада нисам волела Хандкеову књижевност, зато ме додела Нобелове награде није нимало потресла. После Нобелове награде Бобу Дилену и Диленове реакције на награду, па године паузе због сексуалног скандала унутар Нобелове институције, услови за непотресање су све трајнији. Награда Олги Токарчук је нешто веселија прича: њу ћу бар наставити да читам.

Хандкеова књижевна каријера и интелектуално назадовање преломили су се на неутаживој страсти да распад Југославије искористи за успон према слави – онаквој какву су већ зграбили француски аутори Хандкеове генерације – Бернар Анри Леви, који је изабрао Босну, и Ален Финкилкрот, који је изабрао Хрватску: Хандкеу је остала Србија. Политичке грешке и етичке брљотине писаца нису најважније за њихово књижевно дело. Грех мени и другима на душу, били смо спремни да на основу раздвојености дела и писца бранимо дисиденте кад им се дело ломило о главу. Рат у Југославији је бар ту увео неки ред: да, писац је одговоран за своје дело и да, речи убијају. Важи и за Хандкеа.

Можда ништа од тога није важно, но мени јесте. Оно што остаје важно и извесно сасвим објективно, јесте Хандкеова изјава о срећи Срба на вест о награди. Ту се појављује жалост, која говори лоше о Хандкеовом разумевању ствари и, непосредно, и о његовој књижевности. Хандке једним глупим потезом брише све Србе који не одговарају његовом милошевићевском имагинарију. Они други за њега уопште не постоје. Из тога читам надутост колонизатора, самозваног свеца малог народа, који се ето супротставља великим силама и брани малог злочинца и његове помагаче, све злочинце под његовим крилом. Да је очито реч о озбиљном недостатку памети, сведочи и Хандкеово хваљење „храбрости” шведске академије, која га је, ето, ипак изабрала.

Видети од српског народа само Милошевићев свет и не примећивати ништа друго дисквалификује Хандкеа као писца и интелектуалца. Ту нема речи о идејама или политичким симпатијама, већ о озбиљном недостатку опсервације, знања, осећајности, импулса да се више воле потлачени и жртве од тирана и насилника: укратко, књижевних капацитета који су данас важни за писце и важни у ономе што пишу. Хандке је озбиљно увредио Србију, могло би се рећи са мало више патетичне интонације, јер није примећивао ништа сем бруталног лица власти, и то је изједначио са народом. Бити критичан мора бити одлика онога ко осети потребу за заљубљивањем у колектив, посебно етнички колектив.

И, шта је Олги Токарчук било потребно да хвали Хандкеа?

Пешчаник.нет, 12.10.2019.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.