Светислав Басара: Лидер у распадању

Исфолирана радост због Хандкеовог Нобела била је малтене равна још исфолиранијем ибретенију и згрожености над Банетовим сценским цепањем српског – крв ти јебем – барјака.

Svetislav Basara / 16. новембар 2019

Реакције на прекјучерашњу, истовремено благу и црну (како за кога) вест да је овогодишњу Нобелову награду за књижевност добио Петер Хандке, одлично су се уклопиле у тему наше данашње колумне, што ће рећи – штету која произилази из примитивне политизације уметности.

С друге стране показало се да су и такозвани регион и остатак света у поодмаклом стадијуму распадања, а да је ту Србија само лидер, као и у свему другом. Ако бисмо се зајебавали, наравно.

Ствар је у београдском Китај Городу и Славском Појасу доживљена малтене оргазмички, као друга српска Нобелова награда, иако ни добитник првог српског Нобела није био Србин. У остатку пак света – а нарочито у региону – то је схваћено као награда Милошевићевим злочинима, брљотинама и непочинствима које је лауреат, факат, својски „подржавао“, али је исто тако факат да се се Нобелова награда додељује за књижевност, а не за „давање подршке“.

Бива понекад да одличан писац буде у политичком смислу тотални морон. Хандке јесте политички морон, али то не потире чињеницу да је одличан писац, а још мање чињеницу да је дајући подршку Милошевићу – о свом трошку и на своју штету – правио будалу само од себе никоме не наневши никакву конкретну штету. Све што је урадио, Милошевић би урадио и без Хандкеове подршке. Тачка.

Исфолирана радост због Хандкеовог Нобела била је малтене равна још исфолиранијем ибретенију и згрожености над Банетовим сценским цепањем српског – крв ти јебем – барјака. Показало се, као и обично пост фестум, да моје кумче барјак уопште и није исцепало, али све да га је и исцепао на фронцле – све да се и покењао на њега – тај чин би смео бити подложан искључиво позоришној критици и естетском суду, нипошто суду руље горе од елите (извини, Мирко, што ти изокренух наслов).

Ево из којих разлога. Уметничка дела (свих боја) служе се стварима овога света, али нису од овога света – илити како лепо рече Жан Клер – „сликарство се служи видљивим да би омогућило приступ у невидљиво“. У инкриминисаном случају – поводу за тежак поднареднички амок – српски барјак није био српски барјак него такозвана реквизита. Представу нисам гледао, али претпостављам да је смисао цепања/рашивања – шта год било – барјака био омогућавање увида у распадања и цепања (нека смо ових дана помињали) која се – са ове стране позоришне сцене – забашурују и прикривају истим тим барјаком.

Да не дужим. Смисао уметничких дела није да пишу, опевавају (сликају, снимају) славословља појавном свету, а поготово не светским политикама – за то служе аутокефалне преславе и свечане академије – него да узнемиравају људске духове показујући им мракове прекривене српским барјацима (свих боја). Чак ни „уметничка“ дела која то дебело заслужују – серија „Немањићи“ на пример – нису домен кривичног права. Чак ни у Србији, светском лидеру у распадању. Нашу данашњу колумну завршавам честитком Врховном Превасходству што му је – после дугог одмеравања „за“ и „против“ – партајно чланство појачано Аном Брнабићевом.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.