Срећни Миломир Марић

Пре него што је стигао до самог врховника, Марић је приводио разне чудаке, пророке, зликовце, разбојнике, јуродиве, угледне силеджије, распуштене тајне агенте, джепароше, авантуристе, циркусанте…

LJUBODRAG STOJADINOVIĆ / 12. октобар 2019

Србија данас има две истинске телевизијске звезде: Предрага Сарапу и Миломира Марића. Не изгледа замисливо да они буду другачији него што јесу. У ствари, обојица су савршени апарати за производњу дима и магле: први непрекидно шири просторе за прављење будале од себе, други покушава да своје госте претвори у исмејане жртве и сомине. Изузетак је само један, и пред њим обојица, сваки на свој начин, исказују својство распрострте говеђе коже.

Било каква паралела међу тим неизбежним типовима скоро да није могућа, али они су ипак двојајчани близанци новог телевизијског доба.

Сарапа је своју медијску каријеру правио као аматерску дивљу градњу на развалинама ТВ Политике и Студија Б. Али је заблистао тек на Пинку, који је проширио и студио, пратећи незадрживу волуминозност свог опскурног радника. И један и други су исповедали првог међу нама: Сарапа углавном рано на сабајле, кад се његов председник умије и смакне крмеље после неспавања, и њему првом објасни какав нас дан чека. Марић искључиво доцкан, пред поноћ. Тада се сањиви гост јавно одмара од дневног лудила, постане рањив и сентименталан, па пред Миломиром доказује да је и он само човек.

И Сарапа је несумњиво јунак нашег доба, али нека опрости, овај је текст ипак исписан у част Марића, који је већ високо надрастао ниво шоумена бљутаве тривијалности и постао тема посебне врсте. Био би најпозванији за разговор са собом, само би Марић извукао из Марића све што жели и можда разумео шта га је у ствари створило и одакле се појавио тако непотребан и неизбежан.

Некада давно написао је књигу Деца комунизма, показујући из своје креативне адолесценције клицу озбиљног писца. Али, то је било све, није успео да разлучи шта је разорније: деца комунизма, или деца њихове деце. Нити шта је он сам међу тим балавцима, који су очас претрчали шездесету и постали пародија својих најбољих година. Разумео је да у комерцијалном новинарству истина није претерано важна, или није нимало, али сензација јесте.

У месечнику Профил, Марић је постао млади отац таблоидног покрета, фалсификујући текстове гостујућих аутора својим одвратним ласцивним додацима. Жртве је бирао по актуелном јавном значају: Матија Бећковић, Станка Веселинов, Слободан Турлаков, Јадранка Јовановић, на пример.

Свој поступак објашњавао је речником трговца покварене робе: „Јеби га, овако се више чита“.

Пре него што је стигао до самог врховника, Марић је приводио разне чудаке, пророке, зликовце, разбојнике, јуродиве, угледне силеджије, распуштене тајне агенте, джепароше, авантуристе, циркусанте, лажове; коцкаре који су своје богатство, стечено на исти начин, изгубили за једну ноћ на исти начин; или људе посебних моћи, да се заједно присете зашто им је – због нижег облика моћи – измакла вечна слава.

Месецима су чланови паранормалне групе 69 објашњавали Марићу док их је он подбадао како су били у стању да током рата снагом својих концентрисаних зловољних мисли обарају авионе НАТО-а, али су у томе спречени. Да будем прецизан, спречио их је аутор овог текста. „Спремили смо се да их рушимо нашим мисаоним сугестијама“ – рекао је један од њих, „али нам Стојадиновић то није дозволио!“

Оно јест, тачно је да су ти јадници долазили код мене, тражећи да предложим Перишићу бацање Ђанија де Микелиса и Медлин Олбрајт у Римски бунар на Калемегдану (ако их похватамо) „и тако сјебемо зле силе које извиру отале,“ али тек је Марић заиста успео да од њих направи тоталне идиоте, уклопиве у његову визију малоумне сензације.

У свом новинарском послу, он је напредовао падајући све ниже, једначећи родољубље са наизглед лежерном, али подмуклом и у суштини понизном апологијом Вучића. Претварајући се све више у уљасканог жовијалног чичу који заводи гледалиште локнама, измишљеним осмехом и нападном недуховитошћу. Више пута је са војводом Шешељом испробавао своје надрипатриотске испаде, који су обавезно имали јаку шовинистичку потку, уз надметање у простачкој варијанти кафанске зајебанције.

Тек је у бруталном нацистичком исмевању професора Синанија дотакао свој истински муљ, трагајући за правоверношћу прве звезде срећне телевизије. Марића је тамо где јесте срозала неупоредива инфантилност, коју је градио као своју предност, и тешка мисаона регресија, која га је претворила у телевизијског примата. Али, тамо где јесте једино је такав могао да опстане.

Све то га топло препоручује за једног од адута режима, срећна телевизија је еликсир бљутаве празнине, где се раздрагано улази у трагање за дубљим смислом свега што је безвредно. Марић се на време кандидовао да постане творевина система, коме је био потребан такав луна-парк препун балона и шећерне вуне, опсцене ноћне еротске процесије, и вирго управник сачињен од кварцованог марципана.

И да видите, то делује, има своју публику. За њих је Марић оно што рекох у уводу, звезда којој верују, цакани матори дечак, стармали који се после дубоке моралне анестезије узверао на медијски врх Србије и одатле усрећује све оне који су сигурни да је то сасвим довољно и да им више ништа не треба.

А можда и јесте! Полицајац Савић, познат цењеном читалаштву из ранијих новела, лепо ме пита: Јеси ли синоћ гледао Марића?

Признадох да нисам.

Гледај, рече он. И ти си некакав новинар, научи нешто.

Пешчаник.нет, 11.10.2019.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.