Сиоран: Сваки бол, свака туга су – бескрајни

Ми црпемо нашу снагу из заборављања и из неспособности да замислимо многоструку истовременост судбина. Нико не би могао да надживи тренутно понирање у свеопшти бол, будући да је свако срце обликовано искључиво за одређену количину патње.

Emil Sioran / 30. септембар 2019

 

Онај ко би, кроз имагинацију пуну сажаљена, успео да региструје свеколике патње, да се потврди као савременик свих мука и свих зебњи датог тренутка, био би – под претпоставком да би се такво биће могло наћи – монструм љубави и највећа жртва у историји срца. Али такву немогућност не вреди ни узимати у обзир. Довољно је да се само мало загледамо у себе, да наслутимо археологију наших страхова. Па ако, ипак, напредујемо кроз паклену муку дана, објашњење је у томе што нам ништа, осим наших болова не стоји на путу; туђи нам болови изгледају објашњиви и превазилазиви: чини нам се да други пате зато што немају довољно воље, храбрости или душевне ведрине. Свака патња, осим наше, изгледа нам оправдана или комично јасна; кад не би тако било, дубока жалост би била једина стална величина у превртљивости наших осећања. Али ми жалимо искључиво себе. Да бисмо схватили и заволели недоглед умирања што бескрајно траје око нас, све те животе који су притајене смрти, ваљало би да имамо онолико срца колико је бића што пате. А и кад бисмо имали чудесно живо памћење у коме би се вазда чувала свеукупност претрпљених мука, клонули бисмо под таквим теретом. Живот је могућ једино захваљујући попуштањима и пропустима наше имагинације и нашег памћења.

Ми црпемо нашу снагу из заборављања и из неспособности да замислимо многоструку истовременост судбина. Нико не би могао да надживи тренутно понирање у свеопшти бол, будући да је свако срце обликовано искључиво за одређену количину патње. Постоји нешто као материјална граница наше издржљивости; ширење сваке појединачне туге, ипак, дотиче ту границу, а кадикад је и прелази; и ту је, најчешће, почетак наше пропасти. Отуда утисак са су сваки бол, свака туга, бескрајни. Они то у ствари и јесту, али само за нас, према границама нашег срца; а кад би оно имало шире просторне размере, наше би бољке биле још веће, јер сваки бол укључује у себе свет, и свакој је тузи потребан свемир. Узалуд разум настоји да нам покаже неизмерно ситне пропорције наших несрећа; пред нашом склоношћу ка космогоничном умножавању он се немоћно повлачи. Те, тако, истинско лудило никада не настаје из случајности или из пораза мозга, већ из погрешног поимања простора које се зачиње у срцу.

Из књиге

Кратка историја распадања

Феномени.ме


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.